„Izvlačio sam ubijenu decu u pidžamama“: Srpski fudbaler u zenitu karijere vratio se da brani državu
13:47 24.03.2024 (Osveženo: 14:51 24.03.2024)
© Sputnik / Lola Đorđević
Pratite nas
Ekskluzivno
„Stigao sam na mesto zločina NATO avijacije koja je pogodila jednu nedužnu porodicu, i izvukao sam iz kuće dvoje ubijene dece u pidžamama koja su bila ispod ruševina“, priča za Sputnjik Vladan Lukić, bivši srpski fudbaler, koji je karijeru ostavio po strani kako bi bio uz svoj narod te teške i tragične 1999. godine.
Na današnji dan 24. marta pre 25 godina počeli su vazdušni napadi NATO snaga na Srbiju, tadašnju SRJ. Poginulo je oko 2.500 civila, od kojih 89 dece, dok je ranjeno oko 6.000 osoba.
Iz godine u godinu, slike stradanja nedužnog srpskog naroda ne blede, a pogotovo ne kod onih koji su nevine ljude pronalazili mrtve. Takvu sliku već 25 godina pred sobom ima Vladan Lukić, bivši srpski fudbaler, koji je za Srbiju bio mnogo više od fudbalera.
Mec, Francuska, 1999. godina i najbolji dani karijere Vladana Lukića koji je prethodno igrao za Crvenu Zvezdu, Atletiko Madrid, OFK Beograd, Vojvodinu. Fudbaler koji ima 29 godina i igra bolje nego ikad, saznaje da će se uskoro nešto loše desiti njegovoj zemlji. Vladan ne čini ono što učinila većina. Umesto tugovanja iz daleka, on odlučuje da spakuje kofere i odmah krene u rodni Sopot kako bi bio uz svoj narod u teškim trenucima.
„Ja sam početak NATO bombardovanja dočekao u francuskom Mecu. Nisam bio iznenađen, jer sam imao informacije iz kluba, od ljudi koji su bili bliski političkoj eliti da će nešto slično da se desi u tom vremenu. Oni su znali moj stav koji se nije dovodio u pitanje. Mi smo vodili razgovore pre nego što se to desilo, znali su da će moj stav biti takav kakav je bio“, počinje priču Lukić.
„Vazdušna opasnost, a ja sam na autoputu“
Već drugog dana bombarodovanja bio je u Sopotu.
„Drugog dana bombardovanja sam već bio u svom mestu i prijavio se u vojni odsek. Supruga i ćerka su krenule sa mnom. Mogu da naznačim korektnost Meca i rukovodećih ljudi. Vodili smo razgovor, nisam ja pobegao. Znali su moj plan i moju želju da budem sa svojim narodom, rođacima i onda su ponudili da žena i ćerka ostanu, ali moja supruga je htela da budemo zajedno“, objasnio je srpski fudbaler.
Sam dolazak u Srbiju nije bio jednostavan, to je zapravo u tom trenutku bio herojski čin, ali Vladan nije razmišljao o tome već se samo nadao da će zateći porodicu i prijatelje onako kako je želeo.
„Automobilom iz Francuske sam došao do Srbije, autoputem sam prolazio sam jer je bila u tom momentu uzbuna za vazdušnu opasnost. Kasnije su mi ljudi iz vojske rekli da je to bilo jako rizično jer su avioni patrolirali i mogli su da me označe kao metu i da se desi najgori mogući scenario. Prosto, želja da budeš sa svojim narodom eliminiše strah. Nisam imao dilemu šta moram da uradim. Želeo sam što pre da stignem kući, da vidim da li su svi moji ljudi u redu i želeo sam što pre da se prijavim da bih izvršio svoju dužnost i obavezu, a to je da budem deo tih ponosnih vojnika koji brane svoju zemlju, porodice i narod,“ rekao je Lukić.
„Izvukao sam ispod ruševina dvoje ubijene dece“
Bivši fudbaler Crvene zvezde bio je raspoređen u Sopotu gde je i rođen, a upravo u blizini ovog mesta dogodio je jedan od strašnih NATO zločina.
„U mestu Ralja kod Sopota, u napadu NATO avijacije ja sam tih dana dežurao u centru za informisanje. Mi smo po dobijanju informacija izlazili smo na mesto da vidimo kako da pružimo pomoć. Dobili smo informaciju da je pogođena kuća u Ralji i da verovatno ima žrtava. Prve komšije su već pokušale da pruže pomoć, ja sam stigao na mesto zločina NATO avijacije koja je pogodila jednu nedužnu porodicu ubivši u tom trenutku dvoje dece od pet i sedam godina koje smo mi izneli ispod ruševina u pidžamama i njihove roditelje. To je samo jedan u nizu zločina koji su činili pod izgovorom da se eliminišu vojni ciljevi u Srbiji. To apsolutno nije tačno.Te slike ne mogu da izblede nikada“, poručio je Lukić.
Kada je odlučio da iz kopački pređe u vojničke cipele bio je spreman na sve, a danas takođe smatra da svaki čovek mora da zna kada je potreban svom narodu bez obzira na profesiju.
„Bio sam sportista, ali sam i služnio ceo vojni rok i smatram da u takvim situacijama prestaju naše profesionalne obaveze i da svi građani treba da budu u jednom stroju. Da li su naučnici, pevači, profesori, sportisti, mislim da u tom trenutku to nije važno. Pitanje je bilo šta će se desiti sa našim narodom, obaveza svakog ko ima bilo kakve sposobonosti i dobre volje je ista“, poručio je Lukić.
Sudbina bratskog naroda: Srbi i Rusi tuguju istog dana
Srpski fudbaler potom se dotakao i terorističnog napada u Moskvi koji se dogodio u petak uveče. Podsetio je da je u Rusiji Dan žalosti, dok istog dana 24. marta žali i Srbija zbog svega što se dogodilo pre 25 godine. Sudbina je da bratski narodi zajedno i pate istog dana.
„S obzirom da je 24. Dan žalosti u Rusiji, to je sudbinska povezanost sa srpskim narodom jer smo i mi 24. imali žalost odnosno napad NATO agresora. Želim da u ime svoje porodice i velikog dela srpskog naroda koje poznajem izjavim saučešće ruskom narodu. Ovo što su doživeli je kukavički teroristički čin, ubistvo nenaoružanih, nezaštićenih, mladih ljudi. To apsolutno zaslužuje osudu, gnev i kaznu kao posledicu“, istakao je Lukić.
Dan posle terorističkog napada u ruskoj prestonici, a dan pre obeležavanja godišnjice od bombardovanja fudbaleri Crvene zvezde i Zenita odigrali su prijateljku utakmicu.
„Utakmica kao i svaka između srpskog i ruskog kluba, uvek je više od sporta“, poručio je na kraju razgovora Vladan Lukić.
