NATO je ubio celo naše mesto i onda smo ušli u – NATO
18:35 23.03.2024 (Osveženo: 18:55 23.03.2024)
© Foto : Sputnjiku ustupio Milan MirkovićMost na Limu koji je bio meta NATO avijacije i pogođena prodavnica u kojoj su deca stradala
© Foto : Sputnjiku ustupio Milan Mirković
Pratite nas
Ovaj narod se nikada nije pomirio sa činjenicom da je Crna Gora, nakon što nas je alijansa zavila u crno, ušla u NATO. U našem gradu ubili su šest nedužnih civila. Ubili su troje nevine dece. Zapravo, ubili su celo naše mesto. Posle bombardovanja nije se oporavilo i nikada neće. Ali mi pamtimo. Tražimo pravdu za žrtve i za Murino.
Ovo za Sputnjik kaže Milan, otac Slavka Mirkovića koji je ranjen u glavu tokom bombardovanja mosta na Linu u Murinu 30. aprila 1999. godine.
„Moj sin je ranjen u prodavnici pored mosta. Imao je tada 19 godina, bio je tu i njegov drug Darko i dve devojčice koje su poginule, Julija Brudar i Olivera Maksimović, imale su 10 i 13 godina. Poginuo je i čovek koji je čekao decu ispred. Njega je granata direktno pogodila, amputirala mu sve udove. Pronašli su razbacane njegove noge, nokte, kosu. Bilo je jezivo“, priča Mirković.
Poginuo je i Miroslav Knežević (13) i još dvoje starijih civila, a osmoro ljudi je ranjeno. Među njima i Milanov sin.
„Spasio ih je Bog. Ništa drugo. Prodavnica je bila sva u staklu, Slavko je stajao za pultom okrenut ka prozoru, grudima prema bombi. Samo ga je jedan geler pogodio. Bio je veličine filtera od cigarete, zabio mu se u glavu“.
U trenutku napada Milan je bio tri kilometra od mesta zločina. Na avione gotovo da nije obraćao pažnju. U blizini je granica, Murino im je bilo koridor za odlazak u sejanje smrti po Kosovu i Metohiji.
© Foto : Sputnjiku ustupio Milan MirkovićOlivera Maksimović, Julija Brudar i Miroslav Knežević. Ubijeni su kada su imali 13 godina.
Olivera Maksimović, Julija Brudar i Miroslav Knežević. Ubijeni su kada su imali 13 godina.
© Foto : Sputnjiku ustupio Milan Mirković
Bio siguran da mu je sin mrtav
Kad je stigao u centar, nije išao do prodavnice, stao je, video da od nje ništa nije ostalo. Bio je siguran da mu je sin mrtav. A onda je ugledao čoveka kako leži uz put i maše mu. Krenuo je prema njemu.
„Odjeknula je još jedna bomba. Eksplodiralo je na sedamdeset metara od mene. Dobro sam prošao što nisam krenuo put prodavnice, inače bih i ja bio ranjen ili mrtav. Bombe su bile teške 390 kilograma. Znam, jedna nije eksplodirala, pa su je kasnije pirotehničari izvadili, izmerili, a zatim uništili. Bila se zavukla ispod prodavnice“.
Sina je našao uzvodno uz Lim, malo dalje od mesta eksplozije. On i jedna radnica iz obližnje fabrike koja je bila u prodavnici tu su se krili.
„Ona je bila teško povređena. On i drug su je izvukli i sklonili, otišli su da se sakriju ispod jedne šljive. A onda, još jedna bomba je pala, na pet metara od njih. Zatrpala ih je zemljom. Tu su još jednu traumu preživeli“
Od šoka nije osetio da je ranjen u glavu
Naš sagovornik je povređenu Svetlanu Zečević ubacio u automobil. Sina je ostavio kod kuće, nisu ni videli da je ranjen. On nije osećao da mu se deo bombe zario u glavu. Bio je u stanju šoka, bio je potpuno crn.
„Izgledao je kao rudar koji je izašao iz rudnika, nismo mogli da vidimo da je povređen“.
© Foto : Sputnjiku ustupio Milan MirkovićSlavko Mirković sa porodicom. Morao je da ode iz Murina, tamo nema posla, mesto je "ubio NATO"
Slavko Mirković sa porodicom. Morao je da ode iz Murina, tamo nema posla, mesto je "ubio NATO"
© Foto : Sputnjiku ustupio Milan Mirković
Mirković dodaje da je do kraja NATO agresije, pa i kasnije, vodio sina svuda sa sobom, nije smeo da ga ostavi samog, preživeo je stravičan šok. Strah je bio veliki, bio je još dete.
„Preživeo je tešku traumu. Bogu hvala, sad je dobro, ima tri ćerke. Trenutno je u Beogradu, tamo živi i radi. Ovde nisu mogli da nađu posao ni on, ni drugi sin, jer moje političko opredeljenje nije odgovaralo vlastima tadašnje Crne Gore“.
NATO je ubio ceo grad
Sa vlastima Crne Gore Milan se posebno bori od bombardovanja. On je predsednik "Udruženja NATO žrtava 1999.", koje predstavlja porodice poginulih i povređenih u najsmrtonosnijem napadu na Crnu Goru tokom napada na SR Jugoslaviju.
Tužili su državu koja ih nije upozorila na vazdušni napad. Sirene se nisu oglasile, niko se nije sklonio. A nisu ni mogli, jer su imali zakonsku radnu obavezu. Morali su na posao, morale su da rade i škole.
„Murino je tada imalo oko 360 stanovnika, poginulo je šestoro, to je za malo mesto katastrofa. U odnosu na broj stanovnika, nema mesta u tadašnjoj Jugoslaviji koje je više stradalo. Iako su druga više razorena, ovakav odnos broja stanovnika i poginulih nema ni jedno. Murino je tada ubijeno, ubijena je njegova mladost i budućnost. Govorilo se da su nas gađali jer su tu vojni objekti, to je čista laž, prva kasarna je na 12 kilometara“.
© Foto : Igor DamjanovićObeležavanju tragičnog događaja u Murinu
Obeležavanju tragičnog događaja u Murinu
© Foto : Igor Damjanović
Majčinske suze američke diplomatije
Ni 25 godina od smrtne presude Murinu porodice žrtava nisu dobile odštetu. Jedna jeste, ali je kasnijom odlukom suda morala da vrati novac. Pojedini slučajevi žrtava proglašeni su zastarelim. Povređeni nemaju čemu da se nadaju. Materijalan šteta gradiću koji je razoren bombama nije nadoknađena.
Mirković se, kaže, dobro seća i dana kada je Crna Gora ušla u NATO, savez koji je ubio decu, ubio njihovo malo mesto.
„Sila Boga ne moli, ali ne mirimo se s tim. Imao sam nekoliko susreta sa američkim ambasadorima. Ovo što sam vama ispričao i njima sam. Na njen poziv, razgovarali smo i sa sadašnjim ambasadorom Džudi Rajzing Rajnke. Ona je majka, ima i ona decu. Dok smo pričali, ona je plakala. Nisu njene suze bile suze diplomatske, već majčinske. Obećala je da će nam pomoći, ali to ide teško. Opet se promenila se vlast, a ovaj narod odnos te vlasti prema Murinu boli“.
Pogledajte i: