Čovek prelazi crvenu liniju – hteo bi da zauzme ulogu Tvorca
Pratite nas
U svojoj težnji da tehnološki napreduje i prevaziđe granice mogućeg, čovek nastoji da napravi sebe. Stvaranjem veštačke inteligencije i sve učestalijim pokušajima da se ona iz vrlo naprednog algoritma pretvori u svesno biće, čovek izigrava Boga. U svojoj igri stvorio je čak i „romantičnog čet bota“, koji bi trebalo da zameni ljubavnog saputnika.
Tehnološki napredak doveo je do ubrzanog razvoja veštačke inteligencije koja nudi i opciju pružanja emotivnih usluga ljudima. Romantični čet-botovi nude utehu i razumevanje usamljenicima, ali pored toga skladište i njihove najintimnije podatke, kao i ispovesti. Posledice ovakve interakcije tek će se pokazati, kao i dometi same veštačke inteligencije.
Neke od platformi prikupljaju izuzetno privatne informacije, poput upotrebe lekova ili seksualnog zdravlja, a skoro 90 odsto ovakvih aplikacija može da prodaje ili deli podatke korisnika u svrhu oglasa. Oni neretko ne ispunjavaju ni minimalne bezbednosne standarde, a otkriveno je da ove aplikacije koriste čak i do 24.354 kodova ili podataka u minutu korišćenja aplikacije.
Autor i nekadašnji urednik naučno-filozofske emisije „Gozba“ na Radio Beogradu 2 Aleksandar Lukić analizira ovaj problem od početka, odnosno od samog pojma „veštačka inteligencija“. On ovaj termin smatra nametnutim, ističući da se tu ne radi ni o kakvoj inteligenciji, već samo o unapređenom softveru koji sadrži gomilu informacija i koji radi po zadatim parametrima. Ove mašine imaju moćnu memoriju i moćan algoritam, ali se nikako ne mogu svrstati u formu bilo kakve inteligencije, jasan je Lukić.
Inteligencija podrazumeva umnost. Dovoljno je da se prevede reč „inteligencija“ na srpski i shvati da je to zapravo „um“. To prave ili Bog ili priroda sama, priroda kao takva. Ne može čovek to da napravi, a pogotovo što se vidi da to sve zapravo i jeste imitacija čoveka. Verovatno može program da se usavrši, pa da se ne prepoznaje razlika, ali uvek će ostati činjenica da tu nema nikakve autonomije volje, onakve kakva postoji kod prirodne, odnosno božanske inteligencije, rekao je Lukić za Sputnjik.
Sloboda ličnosti
Filozof Lukić veruje da, šta god da se dogodi, treba imati u vidu da te mašine, koliko god bile „sposobne“, nisu slobodna bića. Njih ne određuje logosnost, odnosno slovesnost, a to je upravo ono što opredeljuje ljudsku prirodu. Nasuprot čoveku, odnosno organizmu, kaže on, stoji mašina, odnosno mehanizam. Sa mašinom se ne može povezati ideja ličnosti, što je po Lukićevim rečima, najuzvišenije.
Ako govorimo o ličnosti, logosnosti, slovesnosti, onda time ulazimo i u emocije. Veoma je teško govoriti o emocijama koje može da proizvede neka mašina. Ona samo može da, zahvaljujući algoritmima, odglumi emocije, ali one nisu stvarne. Mašina ne može da pokaže strast, niti može da žudi, a ono što je bitna odlika života upravo je žudnja. Čovek stalno žudi za nečim, a onda kad prestane da žudi, onda prestane i život.
Veštačka inteligencija, pa samim tim i „romantični roboti“, ne mogu se nikako izboriti ni sa samim pojmom slobode, što je po Lukiću osnovni uslov za postojanje ličnosti, koja je satkana od emocija i strasti. Da bi se tako nešto postiglo, pojam slobode se mora odbaciti ili relativizovani, budući da „sloboda i mehanika nikako ne idu zajedno“.
Tvorac, pojedinac i globalizacija
Lukić priznaje da kiborzi i roboti mogu posedovati oblik superinteligencije, ali samo u smislu kvantitativnih parametara, dok se istovremeno sve vreme zna da je njihov tvorac čovek.
Za svaku mašinu se zna ko joj je tvorac, a što se tiče našeg Tvorca, mi moramo samo da verujemo, ne možemo nikako da znamo.
Sputnjikov sagovornik napominje da svet, očigledno, ide ka putu usamljivanja i odustajanja od kolektivnog duha, kao i desocijalizaciji, iako je čovek sam po sebi istovremeno i socijalno biće i individua. Pojedinačne kulture se tome opiru, ali taj otpor neće večno trajati. Postojanje naroda i posebnih kultura podrazumeva partikularitete, kaže Lukić, ali globalizacija teži da ih poništi.
Mislim da postoji agenda koja promoviše socijalno distanciranje, to smo imali za vreme tzv. pandemije u smislu stvaranja sveta pojedinaca, kako bi mogla da se formira jedna globalizovana svetska vlast. To i jeste ideja globalizacije i možemo slobodno reći da je sve ovo što se tiče veštačke inteligencije deo te agende kojom se ostvaruje globalizacija, rekao je Lukić.
Pojedini segmenti globalizacije već su prodrli u mnoge pore širom sveta, pa čak i kod „velikih“ nacija koje se i dalje odupiru, predstavljajući jedinu nadu da će taj proces „atlantističke globalizacije“, kako je Lukić opisuje – propasti. Te zemlje, poput Rusije i Kine, takođe nisu u celosti kritičari širenja „globalnog sela“, ali mu se zato u određenim segmentima oštro protive.
Šifra Postanja
Osnovni problem koji Lukić ističe jeste to što se ovim metodama čovek stavlja na mesto Boga. Ukoliko se kaže da je čovek u stanju da stvori inteligenciju, odnosno da veštačkim putem stvori neko drugo umno biće koje nije čovek, onda se čovek predstavlja kao tvorac i time se „upada“ na mesto Boga. To smo, kaže on, već imali u istoriji i tada su civilizacije propadale.
Ne može se sa sigurnošću reći da će trend veštačke inteligencije koja zamenjuje ljude, pa i u romantičnom smislu, završiti pobedom jednih ili drugih, odnosno organizma ili mehanizma, ali ono što Lukić smatra izvesnim jeste borba između globalizacije, koja za sobom vuče robotizaciju, i pojedinih naroda, nacija i religija koje se bore za očuvanje onog što je ljudsko. Ta velika borba, smatra on, vodiće se oko toga na koji način će se tačno sprovesti globalizacija, odnosno uniformisanje sveta, pa u sklopu toga i na koji način će se ostvariti agenda oko sveopšte digitalizacije i promovisanja onoga što se naziva veštačka inteligencija.
Lukić veruje da se taj termin podmeće u cilju izjednačavanja onoga šta je čovek stvorio sa samim čovekom, te da se taj izum slobodno može nazvati „veštačkom imitacijom“.
Nešto što nalikuje čoveku u toj agendi teži da stvori mašinu koja bi ličila na njega. Kaže se u Bibliji da je Bog stvorio čoveka po liku svome. Tako i čovek stvara robote po liku svome. Dakle, poenta čitave priče jeste u tome da se napravi nešto što čovek neće prepoznati da nije čovek, zaključio je Lukić.
