Priznajte, ovo vam je moja mama ispričala: Jasminka Petrović o poverenju koje rađa knjige
© Foto : Sputnjiku ustupio Kreativni centar
Pratite nas
Odavno sam shvatila da su meni knjige sredstvo, a ne cilj i da, po objavljivanju, posebno uživam u razgovorima sa decom. To je kao da dođem na čist planinski izvor, njihovi komentari su toliko iskreni i čestiti. Kažu mi „Jasminka, ovo je dosadno“ ili „Jasminka, ovo je kao u mojoj kući, priznajte da vam je ovo moja mama sve ispričala“.
To je trenutak kada autor zna da je uspeo da čuje decu, da ih oseti, da su mu poverovali, kaže za Sputnjik Jasminka Petrović.
Prva knjiga jedne od naših najznačajnijih književnica za decu „Giga pravi more“ nedavno je objavljena u novom ruhu, tri decenije posle prvog izdanja. Priča koja je davne 1996. godine osvojila najmlađe i tekstom i ilustracijama Dobrosava Boba Živkovića (čime je i otpočela saradnja ovog prepoznatljivog dvojca) sada je obogaćena crtežima Ane Petrović. Smeštena u ratne godine, u realnost bremenitu tegobama kao što su izbeglištvo, bolest i smrt, ova priča o prijateljstvu dva dečaka ipak uspeva da prevaziđe sve pošasti koje dolaze iz sveta odraslih. Da bi se to postiglo potrebna je čista i snažna dečja mašta, ali i ljubav iz koje se i rađa želja da se najboljem drugu za rođendan – pokloni more.
Jasminka Petrović: Uživam u razgovorima sa decom
© Sputnik
Deca veličanstvena, a mi sebični
„Svi smo svesni koliko smo mi odrasli sebični, neosetljivi, koliko nismo u stanju da dignemo ručnu i da pomislimo na decu koja su pored nas. „Giga“ se dogodio kada sam jednog dana otišla da vidim kako se to moj sin igra sa svojim drugom Gigom iza zgrade, kako izgleda ta njihova prašuma, more, planina, o čemu mi je stalno pričao. Očekivala sam da vidim bar neku zemlju i lišće, neke kutijice… Međutim, ničega nije bilo, samo tri drvca. A oni su mi uzbuđeno objašnjavali šta sve tu ima, čak i snega na vrhu planine. Shvatila sam - oni to vide. I u trenutku sam pomislila, Bože, koliko su deca veličanstvena, koliko je njihova moć za maštu i igru jaka. A „napolju“ su već krenule vesti, ružni događaji… I to se kod mene sklopilo u jednu tačku. Tako sam sela i napisala Gigu, pisala sam nekad rukom, nekad na pisaćoj mašini, jer je to bilo mnogo pre kompjutera. Brzo sam napisala tu priču, ali mi je bilo potrebno dve godine da je ponudim nekom za objavljivanje“, otkriva Jasminka Petrović.
Šta se desi kad odrastemo – pitanje od milion dolara
Jedno od važnih pitanja koja ova samo naizgled dečja priča otvara jeste šta mi to učinimo pa se ta takva mašta, radost, otvorenost izgube na putu ka odrastanju i uglavnom nestanu u svetu odraslih - šta nam to učini svet ali i mi samima sebi. Jasminka Petrović kaže da je to pitanje za kojim traga u svim svojim knjigama.
Jedno od važnih pitanja koja ova samo naizgled dečja priča otvara jeste šta mi to učinimo pa se ta takva mašta, radost, otvorenost izgube na putu ka odrastanju
© Foto : Sputnjiku ustupio Kreativni centar
„To je pitanje od milion dolara i ne znam da li iko ume na njega da odgovori. Ali, veoma je važno da svi to osvestimo, shvatimo da ako želimo da naša budućnost bude pristojna – treba da budemo pristojni prema deci. Treba da učinimo da se kasirka, umesto da se izdere, osmehne detetu i bude ljubazna, jer samo tako će mu taj dan biti prijatan. Mi mislimo da je potreban ogromni napor, a u stvari, to su uvek neke male stvari.“
A da bi deca poverovala u priču potrebna je iskrenost i verno prikazivanje stvari, bez obmanjivanja, napominje naša nagrađivana književnica za decu.
„Jedan dečak mi je rekao da voli moje knjige zato što pišem onako kako jeste i ništa ne ulepšavam. Mnogo mi je prijao taj odgovor. Znate, u ovom našem svakodnevnom ludom životu obično preskačemo ono što je najvrednije – posvećenost deci koja podrazumeva razgovor, osluškivanje, prisustvo… Ali, iako znamo da su oni naši dijamanti i najvrednije od nas, mi ćemo ipak pre da se javimo šefu da mu nešto saopštimo, nego što ćemo svom detetu da odgovorimo na pitanje.“
Da ne ulepšava, potvrđuje autorka i u knjizi „Giga pravi more“ jer daje jasnu sliku okolnosti koje rade protiv dece: tu je i bolesna mama koja na kraju umire, otac alkoholičar koji je grub, tata kojeg smatraju kukavicom zato što nije otišao u rat… I, koliko god bila surova takva „podloga“ života u kojem treba da raste neko dete, ova priča pokazuje da je i tada moguće radovati se.
„Znamo da su i iz logora ljudi izlazili i nastavljali svoje živote. Znamo i da deci umiru bake, deke, roditelji… to sve postoji. Ono što je važno jeste da, kada se to dogodi, ta deca dobiju podršku od nas koji smo tu. Kad pričam s decom, pitam ih šta znači podrška, a oni kažu – kad mi neko kaže `možeš ti to`, kad kaže `uspećeš`. To su dečji odgovori. Takođe smo kroz razgovore zajedno došli i od toga da je podrška nekad i da ćutiš, samo da nekom spustiš ruku na rame. Mnogo je važno prepoznati taj trenutak i da onaj pored nas oseti da smo tu. To je i deci važno. Verujem da je nekada jedan osmeh i ruka u ruci dovoljan da olakša bol i pomogne da se neka tragična situacija prevaziđe. Cela ideja ove knjige za mene lično je bila katarzična. I možda je neumesno da kažem, ali ja kad je čitam – plačem. Jer vidim tu decu koliko su hrabra, jaka, koliko uspevaju da prevaziđu. Svesno sam izbegla da im dam imena, oni imaju nadimke pa tako ne znamo gde se oni nalaze. Neka budu bilo gde u svetu, jednostavno, to je nešto što se na našoj planeti dešava.“
Kad pričam s decom, pitam ih šta znači podrška, a oni kažu – kad mi neko kaže `možeš ti to`, kad kaže `uspećeš`.
© Foto : Sputnjiku ustupio Kreativni centar
Za knjigu „Giga pravi more“ odavno je primećeno da je ispričana tako da joj se, dok je čitaju, deca raduju, a stariji plaču. Jasminka Petrović priznaje da tek sada u pravom smislu kao pisac stoji iza nje.
„Svih ovih godina imala sam osećaj da je potrebno da prođe vreme da bi se desilo ovo drugo izdanje. Bilo je potrebno da ja porastem, da sazrim, da ja prihvatim Gigu. Čini mi se da te 1996. godine, ni ja nisam stigla tu knjigu da doživim. Sad stojim iza nje, mogu o njoj da govorim, mogu to svoje iskustvo da podelim i sa odraslima i sa decom. Moguće je, takođe, i da je sad društvo sazrelo - tad smo još uvek bili ošamućeni u onim ludim godinama - i da je trebalo vreme da iz drugih uglova pogledamo na taj period.“
Da bi saznala šta deca misle, osećaju, žele, šta ih tišti Jasminka odlazi u škole, razgovara sa njima, pravi radionice... Ono što sazna kasnije na prepoznatljiv način transponuje u priče i romane koji su baš zbog toga tako realni i dopadljivi.
„Ja sam u jednom trenutku shvatila da su meni knjige u stvari sredstvo, da nisu cilj. I da posebno uživam, nakon što je knjiga objavljena, u razgovorima sa decom. A deca su željna razgovora. Škole imaju surovi program, tako da ne stižu da razgovaraju. Roditelji od jutra do mraka rade dva- tri posla, takvo je vreme, a deca traže da pričate s njima. Od školskih bibliotekara čujem da deca često dođu kod njih, sednu i počnu da pričaju. E, to je negde moj zadatak, a knjiga nam je samo povod za razgovor. Najvažnije je da mi odrasli umemo da ih čujemo, da se ne uvredimo ako nam kažu neku primedbu. Ali, nekad imam utisak da smo mi svi u nekoj video igrici i da je pitanje ko će ostati do kraja igre sa onim arhetipskim osobinama ljudskosti - da poštujemo i volimo jedni druge, da ih razumemo, da ih dodirnemo, da im kažemo `bravo`. Deca nas na to opominju, to je ono što nam poručuju.“
