Život mora da leti i peva i u novim pesmama: Dragana Mladenović, dobitnica nagrade „Duško Radović“
© Foto : Sputnjiku ustupila Biblioteka grada Beograda
Pratite nas
Dušan Radović, pratilac našeg odrastanja, bio je pesnik koji je ispevao neponovljivu himnu životu. Ostavio nam je veliko blago - pesme pune šašavosti, čudnih i smešnih reči, kaže pesnikinja Dragana Mladenović, dobitnica nagrade „Dušan Radović“ za zbirku pesama „Kad stvari poljude“.
Dušan Radović je, otkriva za Sputnjik, podsvesno uvek uz nju, pa je tako bilo i dok je pisala nagrađenu knjigu:
„Nedavno sam se setila njegove pesme o štipaljkama koje se pretvaraju u ptice. Možda sam to imala podsvesno negde u glavi dok sam pisala, ali mi je žao što je se nisam setila. Kao predgovor mojoj knjizi bila bi prava posveta Dušku Radoviću.“
Živeti, živeti, lepo je živeti
Ona podseća da je Duško Radović uspeo divno da komunicira sa decom, njihovim roditeljima ali i književnom kritikom, da se dopadne svakom od njih:
„Deci je pristupao sa neverovatnim poštovanjem. Mi kažemo 'spusti se na nivo deteta', a on je govorio 'da se podigne na njihov nivo'. Deca su ga razumela. Roditelji su ga takođe razumeli iako je bio dosta kritičan u svojim aforizmima, kao kada je rekao 'tucite decu kad počnu da liče na vas'. Književnu kritiku je pridobio svojom lucidnošću, igrom rečima, dosetkama i tom bravuroznošću, umećem da o vrlo ozbiljnim temama govori na jednostavan način“.
Duško Radović je, napominje, uvek bio uz nju:
„Njegovu poeziju i prozu čitali su oni pre nas, mi smo odrastali na tome, ali i naša deca, koja su vrlo zahtevna, jednako uživaju u njegovim pričama i pesmama. Ne sećam se trenutka kada sam prvi put čitala njegove pesme, ali Duško Radović je nekako bio pratilac našeg odrastanja. Odrastali smo sa 'Bio jednom jedan lav', svi smo čitali njegovog 'Plavog zeca'. Predivna je ta njegova proslava života – 'Život trči, leti, pliva i peva. Kada se umori, pretvori se u biljku ili drvo i odmara se na jednoj nozi', pa onda oni njegovi pozivi - 'Živeti, živeti, živeti, lepo je živeti. Sve što peva i treba da peva, sve što skače i treba da skače'. Pisao je 'na kraju je uvek početak'. On daje nadu, on je riznica života, pokreta, mora, pesme. Pozivao je svu decu sveta da dođu u goste“.
Dragana Mladenović i Miloš Radović, sin Dušana Radovića i predsednik žirija nagrade koja nosi ime njegovog oca
© Foto : Sputnjiku ustupila Biblioteke grada Beograda
Žiri nagrade „Dušan Radović“ je ocenio da knjiga „Kad stvari poljude“ otkriva „tajni život stvari, temu o kojoj bismo manje znali da se nije pojavila Dragana Mladenović“:
„Kroz pedesetak pesama grupisanih u cikluse 'Sobne stvari', 'Društvene stvari', 'Kuhinjske stvari', 'Razne stvari', ova duhovita i lucidna pesnikinja suvereno nas vodi kroz svet koji je tu, oko nas, a kojeg nismo uvek svesni ili nismo sposobni da ga uočimo. A ona jeste”.
Kada sto stoluje, a stolice prave sedeljku
Mladenović je knjigu, otkriva, brzo napisala u naletu inspiracije kada joj je u jednom trenutku, završavajući prethodnu knjigu „Tri, četiri, sad“, sačinjenu od poezigara, sinulo da su tačkice sa domina pobegle u baštu i nikada se nisu vratile u dominovinu:
„Svi junaci u knjizi 'Kad stvari poljude' su stvari i one počinju da liče na ljude. Neke postanu sujetne, neke uobražene, poput kese koju je poneo vetar pa sa visine gleda kese koje se vuku sa pijace. Onda neke odmah požele da imaju više moći nego što im pripada, pa sto proglašava da od danas on stoluje, da sve mora da bude po njegovom. Mnoge stvari požele da budu nešto što do sada nisu bile - viljuška želi da postane instrument, tegla traži da joj se vrate kornišoni, jer 'dosta je bilo da joj se uzimaju njena dečica'. Neke stvari se ponašaju kao deca - toster se plaši kuvala za vodu, zato što je kuvalo za vodu pec, a on nije. Flomasteri kada se pojave u stanu sve išaraju zato što misle da su kreativni i da su divni. A u stvari samo prave nered. Ključ zaključi da je lakše zaključati se nego otključati se. Stvari se ponašaju blesavo. Stolice žele da naprave žurku, ali sve sednu i nastaje sedeljka“.
Zabavne dečije igre pretvorene u poeziju
© Sputnik / Marija Jakovljević
Knjiga ima dublju poruku – da smo zatrpani stvarima:
„Nismo svesni koliko stvari imamo sve dok ne krenemo da se selimo pa se zapitamo šta će nam sve to, šta one rade u tako malom prostoru. Svoju decu takođe zatrpavamo stvarima. Koliko samo igračaka imaju, a igraju se sa onim sa čim smo se i mi igrali umesto sa svom tom plastikom koju smo prikupili u kući. Zato nam na kraju knjige jedna ambalaža kaže da nam ne treba sve to“.
Poezigre, pesničke žmurke i rimovani lavirinti
Mladenović, i sama majka dve devojčice od 16 i 7 godina, primetila je da su današnja deca zahtevnija, da nije dovoljno napraviti zanimljivu rimu, već je potrebno ponuditi im drugačiju poeziju i podstaći ih da sa pažnjom čitaju:
„Onda sam se dosetila da u knjizi 'Dar-mar' ubacim uljeze - elemente koji ne pripadaju određenom skupu. Tako da moraju da prate svaku reč kako bi primetili uljeza i zaista se svojski trude. Zabavljaju se, igraju misaonu igru i drži im pažnju u čitanju. Pošto sam videla da to deci prija, krenula sam da pišem 'Tri, četiri, sad' i napravila sam 10 pesničkih igara koje sam nazvala 'poezigre'. Onda sam smislila pesničke žmurke - u jednoj pesmi ima skup reči, na drugoj strani se neko sakrio, pa deca moraju da se sete šta piše ne prethodnoj strani. Onda su tu pazle u stihovima. Posebno im je zanimljivo da igraju rimorinte – rimovane lavirinte u okviru kojih mogu da izaberu pesmu po svom raspoloženju tako što idu jednim ili drugim putem. Važno je da im damo šansu, da ih nešto zaintrigira i onda će čitati“.
Čitajte deci i pitajte ih zašto čitaju
© Sputnik / Marija Jakovljević
Knjiga sa otkačenim pesmama
Divno je, ističe naša sagovornica, pisati za decu:
„Pišem i angažovanu poeziju za odrasle o nekim teškim temama kao što su rat devedesetih, femicid i mržnja u našem društvu. A onda sam počela da pišem poeziju za decu, što mi je bilo predivno, lagano, šareno bez sveg tog teškog materijala koji zahteva pisanje poezije za odrasle. Za vreme korone sam se odvažila da pišem roman za decu što sam dugo priželjkivala, ali shvatila sam da bi se pisala jedna prozna celina, potrebno je da se održi pažnja, da se ne secka odlascima na posao i svakodnevnim obavezama. Lako mi je da pišem poeziju, a da imam više vremena pisala bih prozu za decu. Poeziju za odrasle, a prozu za decu“.
Dragana već ima 52 nove pesme i otkriva da su neobične:
„Pripremam knjigu sa Borisom Kuzmanovićem, koji je ilustrovao moje prethodne knjige. Posle Sajma knjiga, na kome je 'Tri, četiri, sad' proglašena najlepšom, rekao mi je – 'Zamisli knjigu poezije koja se čita sa ove strane, sa one strane, naopako, pa kroz ogledalo'. Ta njegova ideja me je toliko uhvatila i počela sam da pišem knjigu sa otkačenim pesmama. Još su u rukopisu pesma od tri i po metra, pa najkraća pesma na svetu... Svaka je neočekivana, neuobičajena. Želimo da vidimo dokle ćemo dovesti poeziju i ilustracije“.
