Sumanuta računica: SAD troše više na razaranje Ukrajine nego što su na obnovu Evrope posle Hitlera
© Sputnik
Pratite nas
Nije nikakav paradoks što su SAD potrošile više novca za podršku, odnosno razaranje Ukrajine nego što su za obnovu Zapadne Evrope posle Drugog svetskog rata, jer još od antike važi pravilo da moćne države rade šta hoće u međunarodnim odnosima, smatra dr Srđa Trifković, spoljnopolitički urednik američkog časopisa „Hronikls“.
Podrška Zapada Ukrajini mnogo je veća od američkog plana oporavka Evrope nakon Drugog svetskog rata, rekla je Odil Reno-Baso, šefica Evropske banke za obnovu i razvoj (EBRD).
Finansijska pomoć EU „mnogo je veća u realnom smislu od bilo kog Maršalovog plana posle Drugog svetskog rata u smislu procenta podrške BDP-u“, rekla je za „Politiko“ Reno-Baso.
Francuska zvaničnica aludirala je na veliki investicioni plan američkog državnog sekretara Džordža Maršala za podršku rekonstrukciji 16 zemalja, uglavnom u zapadnoj Evropi, krajem četrdesetih godina prošlog veka.
Brisel i Vašington su najveći finansijski podržavaoci Ukrajine i poslali su Kijevu 27,5 milijardi odnosno 22,9 milijardi evra do kraja prošle godine.
Činjenica je da je 50 odsto ukrajinskog budžeta finansirano spolja, rekla je Reno-Baso i dodala da očekivano finansiranje Ukrajine od 18 milijardi evra 2024. predstavlja skoro desetinu projektovanog BDP-a zemlje od 186 milijardi evra.
Brisel i Vašington u poslednje vreme suočeni su sa ozbiljnim otporom javnosti da se Ukrajina finansira iz njihovih nacionalnih budžeta.
Moćni rade šta hoće a slabi trpe što moraju
Srđa Trifković podseća na Tukidida, istoričara Peloponeskih ratova koji je zabeležio da su Atinjani, „demokratija starog sveta“, zatražili od jedne male i nemoćne državice, ostrva Melos da se pridruži njihovom savezu.
„A kad je Melos to odbio tražeći da se poštuje njihova demokratija, Atinjani su im preko glasnika poručili: moćni rade šta hoće a slabi trpe što moraju. Posledica je bila pokolj svih punoletnih žitelja Melosa i prodaja njihovih žena i dece u roblje. Dakle, to je hobsovski princip međunarodnih odnosa koji je funkcionisao i onda, u petom veku pre naše ere, a funkcioniše i dan danas“, kaže Trifković za Sputnjik.
Kontinuitet: Vijetnam, Avganistan i Irak skuplji od Maršalovog plana
Nije prvi put da se prave slične računice, tako da je i po konačnom povlačenju poslednjih Amerikanaca iz Vijetnama 1975. godine napravljen proračun po kome je ispalo da je Amerika više novca potrošila na Vijetnamski rat, nego na obnovu Evrope.
Isto važi i za ceo projekat „Rat protiv terorizma“ pokrenutog posle 11. septembra 2001. koji je obuhvatao i okupaciju Avganistana do „sramnog povlačenja u leto 2021. godine“, kao i za fatalni rat u Iraku.
Rat u Iraku ne samo da je uklonio sekularnog šefa države Sadama Huseina nego je utro put šiitskoj vlasti države koja je u dobrim odnosima sa Iranom kog „cionisti i njihovi saveznici u američkoj administraciji smatraju najvećim zlom na svetu“, ističe Trifković.
„Dakle nije tu samo pitanje para, pitanje je kako i do koje mere su te pare u datom trenutku koštale američkog poreskog obveznika. I ovo je vrlo značajna distinkcija – u vreme kad je lansiran Maršalov plan, govorim o ranoj fazi Hladnog rata kad je Sovjetski Savez objektivno ugrožavao i Grčku i Tursku, kad je podsticao komunističku pobunu u Grčkoj pod vodstvom Markosa, kad je izvršio prvu blokadu Berlina i izazvao onaj čuveni most koji je Berlin održao u životu, tad je još uvek dolar bio stvarna valuta. Valuta koja je imala zlatnu podlogu.
Dolar je tad bio valuta koja je značila da američka vlade stvarnim parama podražava ekonomsku obnovu zapadnog dela Nemačke, Francuske, Beneluksa, Velike Britanije, Italije, Skandinavije i drugih, dodaje Trifković.
Dolar – osnova američke imperije
Međutim, i danas kad američka administracija barata dolarom bez pokrića koji nastaje „pritiskom na dugme koje stvara virtuelne pare niotkuda“, finansiranje ratova je moguće zahvaljujući i dalje prisutnom njegovom statusu kao rezervne svetske valute.
„Proces dedolarizacije je pokrenut i u toku je, ali još nije odmakao dovoljno daleko da bi američku vladu ili njihove poreske obveznike mnogo bolela glava da li su dužni 30 ili 40 hiljada milijardi što će biti do kraja ove godine. To su apsolutno astronomske svote koje oni i dalje mogu sebi da dopuste samo i isključivo zahvaljujući tome da se i dalje negde dve trećine svetske trgovine odvija u dolarima kao u rezervnoj valuti. Proces dedolarizacije je u toku ali dovoljno će dugo potrajati da dolar kao osnova američke hegemonističke globalne imperije i dalje može još dobrih par decenija da istraje.“
