Od Rambujea do Ohrida – jedan te isti američki projekat koji Srbija mora da odbije
© AP Photo / THOMAS COEX
Pratite nas
Pregovori u Rambujeu i ugradnja Ohridskog sporazuma u pregovore o članstvu Srbije u EU deo su jednog istog projekta koji je na sceni već više od 30 godina, kako i Amerikanci sami kažu, a taj projekat se zove nezavisno Kosovo, smatra bivši premijer Srbije Nikola Šainović, jedan od pregovarača u Rambujeu.
Na današnji dan pre 25 godina započeli su takozvani pregovori o statusu Kosova i Metohije u Rambujeu, u dvorcu Luja XVI, rezidencijalnom objektu francuske države. Srbija je u Rambujeu dobila ponudu koju je morala da odbije i ubrzo je usledila NATO agresija na Saveznu Republiku Jugoslaviju.
Četvrt veka posle Rambujea, Srbija je dobila još jednu neprihvatljivu ponudu Zapada – predlog kojim su obaveze iz Ohridskog sporazuma postale sastavni deo procesa pregovora o članstvu Srbije u Evropskoj uniji.
Amerikanci i Albanci decenijama ne menjaju cilj
Forme tog projekta se menjaju od političke, preko pregovaračke do ratne, ali imaju isti cilj. A to je da Srbija prihvati nezavisnost Kosova svojim potpisom, jer je očigledno da dok Srbija to ne prihvati Kosovo neće biti u međunarodno-pravnom prometu priznato kao nezavisna država, kaže Šainović za Sputnjik.
„Naravno, potrebno je da odluči i Savet bezbednosti, ali što se Srbije tiče, ona ne može da prihvati svojom voljom ukidanje sopstvenog suvereniteta. Mislim da to nijedna država ne bi mogla i to je problem koji traje od 1989, znači 35 godina. Cilj albanskih političara koji su se menjali u tih 35 godina je uvek bio isti, a to je otcepljenje od Jugoslavije i Srbije. Svejedno da li je bila SFRJ, SRJ ili Republika Srbija, država se tri puta promenila, ali njihov zahtev je isti“.
Šainović koji je u javnoj politici od 1978. godine dodaje da još od tada nije postojao nijedan albanski političar koji bi zagovarao trajni ostanak Kosova i Metohije u Srbiji, nego da su se samo menjale forme na koji način su oni tražili nezavisnost.
Pad Rugove i dolazak OVK
Kad je 1990. godine usvojen ilegalni kosovski ustav to je bio formalni početak poslednje faze proglašenja nezavisnosti koja je imala neke među-faze, smatra Šainović. Prva među-faza bila je kad je lider Albanaca sa Kosova i Metohije bio Ibrahim Rugova koga su podržavali Amerikanci. Rugova je imao svoju izbegličku vladu u Bonu ali nije želeo oružani sukob sa Srbijom, „pogotovo ne odmah“.
Kad su Amerikanci videli da je za njih neproduktivna Rugovina politika, napravili su OVK. U julu 1998. u selu Junik Ričard Holbruk i Kristofer Hil seli su sa „naoružanim, bradatim pripadnikom OVK i demonstrirali da od tog momenta unutar albanskog korpusa Amerika stoji iza OVK“.
Nikola Šainović
© Sputnik / Dejan Simić
„Kad su napustili Rugovu, Amerikanci su napustili još dva mirovna procesa. Jedan je bio sporazum Milošević – Rugova o obrazovanju koji je bio pri kraju fizičke realizacije, a drugi je pregovarački proces gde je Kristofer Hil bio nosilac šatl-diplomatije o izradi sporazuma o samoupravi na Kosovu koji je, naravno, podrazumevao suverenitet Srbije. Postoje dokumenti 'Hil 1', 'Hil 2', 'Hil 3', poslednji je iz oktobra 1998. Posle završetka oružanih sukoba 1998. potpisan je sporazum Milošević – Holbruk sa ciljem da se vrati mir, dođe misija OEBS-a i da se na Kosovu održe izbori. Znači i dalje je nesporan suverenitet“.
Rambuje – jedan sporazum, dva poraza Srbije
U prvoj fazi misija OEBS-a je delovala mirotvorno a u drugoj je radila na povratku OVK ne bi li se pripremila pešadija za napad NATO, smatra bivši srpski premijer. Kad je OVK postigla određeni organizacioni nivo početkom 1999. doneta je odluka da se napravi tzv. mirovna konferencija koja je počela dosta konfuzno, a onda je jasno stavljeno do znanja da je njen cilj da se stvori mehanizam nezavisnog Kosova.
„U Rambujeu smo dobili dokument u kome se kaže da bi trebalo da prihvatimo da NATO trupe uđu na celu teritoriju Jugoslavije. Da im stavimo na raspolaganje vazdušni prostor, teritorijalne vode, aerodrome čak i frekvencije medijskog spektra, da imaju pravo da liše slobode svakoga za koga smatraju da je to potrebno, a da se posle tri godine održi nova međunarodna konferencija koja će rešiti status Kosova u skladu sa voljom naroda. Što znači da se na Kosovu održi referendum, a kad se Albanci izjasne, onda se proglašava nezavisnost“.
To znači da je prihvatanjem jednog dokumenta Srbija trebalo da prihvati i okupaciju zemlje od NATO i mehanizam kako se dolazi do nezavisnosti Kosova, ističe Šainović.
Pogrom Srba do proglašenja „nezavisnosti“
Posle odbijanja Srbije počela je NATO agresija na SRJ, a pošto bombardovanje nije dalo očekivani rezultat, Amerikanci su predložili Rezoluciju 1244 u kojoj su se našle „crvene linije Srbije iz Rambujea“.
Ono što su Amerikanci znali da će Srbija prihvatiti, umesto da su ponudili pre početka rata ne bi li se izbegao, dali su posle 78 dana bombardovanja. A Rezolucija 1244 se sprovodila tako što su snage UN koje su bile dominantno iz zapadnih zemalja tolerisale progon Srba, kad je 250.000 ljudi proterano sa Kosova i Metohije.
Uništavanje manastira na Kosovu 2004.
© Foto : Youtube/Predsednik R. Srbije
Šainović podseća da se 2004. desio novi progon Srba kad je zapaljeno dvadesetak crkava i manastira, više od 20 ljudi ubijeno a 5.000 proterano, a kao nastavak toga Amerikanci su priznali nezavisno Kosovo 2008.
„Cilj je isti od početka. Nije ostvaren ni ratom ni Rambujeom, a ostvaren je, sa američke tačke gledišta, jednostranim priznanjem države koja tu nikada nije postojala. Srbija to nije priznala kao i jedan veliki broj zemalja počevši od Rusije, Kine, Indonezije… Više od polovine članica UN do danas to nije prihvatilo. Jedno je što neke zemlje podržavaju Srbiju a drugo je što znaju da ako to danas postane praksa da su oni sledeći na redu. Niko nije siguran“.
Besmisleni sporazumi dok se očekuje pogrom
Posle 2008. godine u talasima idu razne forme pritisaka na srpska rukovodstva koja se u međuvremenu menjaju. Priča o Slobodanu Miloševiću kao faktoru nestabilnosti koji nije prihvatao „mirovne ponude“ više nema nikakvog smisla jer Vučić je već peti predsednik posle Miloševića, a svima se podnosio isti zahtev, dodaje Šainović.
Kasnije su došli Briselski sporazumi, pa razni dogovori i parcijalni pregovori u organizaciji EU, do francusko-nemačkog predloga koji se pretvara u Ohridski sporazum. A kad se sve to stavi na sto, vidimo da nijedan sporazum nije sproveden.
Osim toga, danas više situacija na terenu ne odgovara vremenu kad se razgovaralo o Ohridskom sporazumu jer je Aljbin Kurti uz saglasnost Zapada sproveo ceo niz mera progona srpskog stanovništva i potiskivanja Srbije sa Kosova.
„Ta gomila sporazuma jednostavno znači da nijedan ne važi jer nijedan nije sproveden. Ne primenjuje se nikakvo međunarodno pravo, imamo atmosferu međunarodnog bezvlašća u kojoj caruje sila, a Aljbin Kurti kao predsednik privremenih vlasti na Kosovu uz blagonakloni pogled Amerikanaca i Zapada sprovodi svoju politiku etničkog čišćenja i progona Srba. Metodi su različiti ali se očekuje isti rezultat kao kod progona Srba iz Hrvatske, takođe uz NATO asistenciju“, zaključio je Šainović.
Pogledajte i:
