https://lat.sputnikportal.rs/20240129/vladan-matijevic-za-sputnjik-svedoci-smo-da-se-jedan-svet-rusi-a-da-dolazi-drugi-1167013748.html

Vladan Matijević za Sputnjik: Svedoci smo da se jedan svet ruši, a da dolazi drugi

Vladan Matijević za Sputnjik: Svedoci smo da se jedan svet ruši, a da dolazi drugi

Sputnik Srbija

Nisam od pisaca koji uživaju dok pišu, za mene je to mučan i težak posao. Ali, kad ne pišem, osećam se loše, i čim prođe neko duže vreme, a da nisam ništa... 29.01.2024, Sputnik Srbija

2024-01-29T17:18+0100

2024-01-29T17:18+0100

2024-01-29T17:19+0100

kultura

kultura

analize i mišljenja

https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/110736/90/1107369062_0:0:3264:1836_1920x0_80_0_0_23a38d0103aef698f1d5534b8db47ef2.jpg

Ovo kaže za Sputnjik književnik Vladan Matijević koji je dobio još jedno u nizu najprestižnijih književnih priznanja kod nas.Posle Ninove, Andrićeve, nagrade Meša Selimović, Kočićeve, Sremčeve… i čak dve za životno delo, ovih dana čačanski pisac ovenčan je i priznanjem „Beogradski pobednik“ za roman „Pakrac“.Iako je, kao mlad autor, smatrao da nagrade treba da dobijaju mladi pisci jer im to daje snagu i olakšava put do čitalaca, Matijević ističe i da je dobro i kada piscu u već odmaklom životnom dobu, sa već dovoljno dela i čitalaca, stigne ovakvo priznanje.„Svedoci smo da se jedan svet ruši, dolazi drugi. Umesto nekih kritičara od ranije dolaze mladi ljudi, nova književnost, a piscu je stalo da bude prihvaćen i od tih koji dolaze. Da vidi da njegovo delo nije vreme poništilo i da je zanimljivo i tim generacijama koje dolaze. Za mene je to veoma bitno. A nagrada je najbitnija zbog toga što znači da će se javnost okrenuti ka toj knjizi, da će se mnogi zainteresovati i da će pisac dobiti nove čitaoce, a knjiga na značaju“, objašnjava Matijević.Junak knjige „Pakrac“ kaže da je to ime u četiri od pet slova podudarno sa rečju pakao. Da li ste se i vi, imajući to u vidu, na isti način opredelili za naslov knjige?— Mogla je, teoretski gledano i drugačije da se zove, tim više što se radnja događa 2019. godine, na Bulevaru kralja Aleksandra, ispred pijace Đeram. Ali čini mi se da je naslov morao da asocira na neko ratište, jer glavnom junaku je ratište iz 1991. neprekidno u glavi, neprekidno se seća, doživljava te scene. Naslov je dakle morao da ima veze sa ratištem, mene je vukla reč Pakrac i naprosto sam morao tu da je stavim.Iz prve rečenice saznajemo da je glavni junak rešio nekog da ubije, završnica romana vratiće nas na ovaj početak; da li nam taj zatvoreni krug sugeriše da ni iz unutrašnjeg pakla nema izlaska?— Hteo sam da napišem roman o nasilju koje je, od pre dve godine kada sam počeo da pišem kulminiralo. Ta crna hronika koja je neprekidno prisutna i koju moj glavni junak neprekidno prati slušajući razne crne vesti, bila je moja početna ideja. Dakle, hteo sam da napišem roman o nasilju, i onda sam tražio sve razloge zbog kojih se ono događa i zašto je toliko prisutno u društvu. Jedan je razlog to što je društvo nekad bilo u ratu, i što ima mnogo ljudi koji su doživeli razne vidove tog pakla. Drugi je trauma mog junaka iz detinjstva, potom i ona sa nesrećnom ljubavlju, ranjavanje u Pakracu, pa priča o bolesti… Sve te stvari, uključujući i to neprekidno bombardovanje crnim vestima opisujem, praktično, kao nešto normalno, nešto što se i mora dogoditi kad je neprekidno prisutno i kad nasilja ima sa svih strana.Iako roman ima napomenu autora da su ličnosti i događaji izmišljeni, neki delovi deluju dokumentarno, kao preuzeti iz medija?— Mnoge vesti sam znao, ali u suštini skoro sve je izmišljeno, sve je ipak plod fikcije. Postoje dva tri podatka koja su stvarna, a koja sam uneo zbog toga da bi čitalac mogao da locira vreme: na jednom mestu se pominje da se u Kini pojavio virus od koga ljudi umiru, jedna od junakinja romana časti komšije jer je Peter Handke dobio Nobelovu nagradu. Mnoge te crne hronike o kojima pišem su se i dogodile, ali nakon što sam ih ja napisao. Jer, neprekidno se takve stvari događaju i vi kad čitate, imate utisak da sam ja unosio vesti iz novina. A zapravo mnogo šta se dogodi od onoga što je već napisano.Da li paralela vašeg sa sudbinom junaka iz filma „Vod“ Olivera Stouna pokazuje da se i neke fikcije zapravo obistine i potvrde u životu, odnosno da je sve to, i život i film – iz istog?— Tačno tako, iz istog je. Inače, moj glavni junak mnogo voli da ide u bioskop, a film „Vod“ ima poseban značaj jer tada je prvi put izašao sa devojkom, svojom jedinom ljubavi. I kada se preispituje zašto se prijavio u dobrovoljce razmišlja se da li je i to što je taj film nosio u sebi uticalo na tu odluku. I to što se događa njemu događa se ne samo nama nego i celom svetu, u nekom vremenu, negde. Tako da nije to neki specifičan slučaj, zlo nije specifično, nije samo ovde i samo ovog trenutka. Ono je svuda i samo je pitanje gde i kako će se pojaviti.Prosjaci, nakupci, narkomani, policijski doušnici, ulični svirači – to su junaci ove knjige. Zašto ste odlučili da preko tih ljudi date sliku stvarnosti?— Preko tih ljudi je bilo najjednostavnije. Moja prva knjiga priča „Prilično mrtvi“ se bavi ljudima sa margine i ljudima od kojih su drugi okrenuli lice i ne žele da ih primete. Zbog te knjige, a i nekih likova iz mojih kasnijih knjiga, često se govorilo o tome kako ja uglavnom o takvima pišem. A ja sam to pisao u dvehiljaditim i sada, tako da ne stoji da sam samo o njima neprekidno pisao. Sada sam se „vratio“ tim ljudima sa margine, jer su i oni i atmosfera produkt svog tog vremena, tog zla. To su ljudi na koje se mora jednom obratiti pažnja, oni žive svoje strašne živote neprimećeno i gotovo nevidljivo. Oni su i najranjiviji i zato sve ovo na njih i deluje najstrašnije. Njihovi životi nemaju nikakav značaj i zato najlakše stradaju. Jeste, mnogo mi je odgovaralo da preko ljudi koji su na margini prikažem u suštini kako je društvo puno nasilja i zla.Nekoliko naslova vaših prethodnih knjiga kao da je sadržano u „Pakracu“ – „Prilično mrtvi“, „Vrlo malo svetlosti“, „Van kontrole“… Stiče se utisak da vas na pisanje pobudi uvek jedno isto i motiviše vas da progovorite?— Mislim da je tako. To se sad najbolje vidi kada iza sebe imam 13, 14 knjiga. Kad se tako pogleda, vidi se da je zajednička briga o čoveku danas, o patnjama ili radostima ljudi koji danas žive. U početku je upadalo u oči da postoje – tako su govorili – strašne razlike između mojih knjiga. Međutim, sada kad ih ima dosta vidimo da je čitavo moje delo zapravo jedna priča, jedan mozaik od različitih delova koji se tiče današnjeg čoveka, 90 odsto čoveka u Srbiji, a 100 odsto čoveka kraja 20. i početka 21. veka.Pogledajte i:

2024

Vesti

sr_RS

kultura, analize i mišljenja