Vladimir Perišić: Ne podnosim film koji mi govori šta da mislim
© Sputnik / Marija Jakovljević
Pratite nas
Emocionalno ovo jeste moja priča, ali kada sam počeo da radim sa mladim naturščicima, postala je njihova. Nemam potrebu da govorim o sebi. Snimam ono što je blisko mom iskustvu, zato što ću tako bolje predstaviti pravi život, a u tome je snaga filma, kaže reditelj Vladimir Perišić.
Perišić je predstavio na festivalu „Kustenodrf“, u programu „Savremene tendencije“ svoj film „Lost country“, u kome prikazuje Srbiju 1996. godine, tokom studentskih demonstracija protiv režima Slobodana Miloševića.
Radnja prati mladog Stefana suočenog sa činjenicom da je njegova majka portparolka i saučesnica korumpirane vlasti protiv koje ustaju njegovi prijatelji.
Nisam želeo da zauzimam politički stav
„Nisam zainteresovan da biram stranu, da se bavim ideološkim i političkim haosom na Balkanu, već da snimim dramu, da se bavim emocijama. Bila mi je potrebna istorijska distanca da bih mogao da se izmaknem kako ne bih osuđivao i da ispričam priču koju želim bez zauzimanja političkog stava“, objasnio je Perišić u razgovoru sa studentima u sali „Prokleta avlija“, nakon projekcije filma.
Mlade autore, strane goste, iznenadila je činjenica da je film baziran na ličnoj priči samog reditelja i istakli su da je pokrenuo mnoga pitanja koja su važna ne samo za Srbiju već i za druge zemlje.
Perišić je pre 20 godina snimio kratkometražni film „Dremano oko“ sa sličnom pričom o tinejdžeru čiji otac je bio političar, u tumačenju Borisa Isakovića, dok u novom ostvarenju Stefanova majka, koju igra Jasna Đuričić, bavi se politikom.
„Bilo mi je potrebno vreme i istorijska distanca. Kada sam snimao kratki film još uvek je sve što se dešavalo devedesetih godina bilo sveže i verovatno bih bio u iskušenju da osuđujem, da biram stranu, a ja to nisam želeo. Zato sam tu priču ostavio po strani smatrajući da će sa vremenskom distancom biti lakše ispričati ono što sam želeo bez obaveze da pritom izaberem stranu ili da snimim politički film. Sa majkom koja se bavila politikom, indirektno sam imao izvestan pogled na sve što se dešavalo, dečiji ugao gledanja na neke velike istorijske događaje. To sam želeo da istražim“, rekao je reditelj.
Vladimir Perišić održao radinicu za studente na Kustendorfu
© Sputnik / Marija Jakovljević
Uhvatiti kompleksnost života
Perišića su pitali iz publike i da li želi da gledaoci vole njegovog glavnog lika ili po receptu pojedinih scenarista – ako ne želiš da vole vašeg junaka, pokažite kako bije psa.
„Uopšte se ne slažem sa takvim razmišljanjem. To je poprilično holivudski. Smatram da nam umetnost pomaže da bolje razumemo život i naše iskustvo života. Zato čitam i gledam filmove. Očekujem od filma da mi otkrije delove postojanja. Takav film je za mene dobar svejedno da li volim lika ili ne. Moralizaciju umetnosti ne mogu da podnesem. Nasilje je deo našeg postojanja“, odgovorio je reditelj.
Perišić se nije složio sa gledaocima ni oko podele likova na protagoniste i antagoniste:
„Stefanova majka jednostavno obavlja svoj posao. Ne radi ništa monstruozno. Samo radi svoj posao, kao i svaki političar danas u svetu. Zanimljive likove čine njihove kontradiktornosti. I ja tragam za njima i ne želim da ih rešim već da ih ostavim otvorenim. Dečak je pun kontradiktornosti i to ga uništava. Njegova majka je takođe puna kontradiktornosti. Pre neki dan me je neko pitao kako je moguće da bude dobra majka i da radi ono. To je interesantno. Da je loša majka i radi šta radi, ne bi bilo zanimljivo. To je način da se uhvati kompleksnost života“.
Puna bioskopska sala na projekcijama filmova na festivalu "Kustendorf"
© Sputnik / Marija Jakovljević
Jovan odlučio o kraju filma
Perišić je odabrao za glavne uloge naturščike Jovana Ginića, Miodraga Jovanovića i Lazara Kocića i objasnio svoj specifičan metod snimanja filma, koji je podrazumevao više od godinu dana posmatranja tih mladih ljudi kako bi film sastavio od njihovih uobičajnih postupaka i ponašanja i stvorio zapravo, kako je istakao, dokumentarac o njima:
„Oni nisu dobili scenario. Znali su o čemu je film samo u onoj meri koliko je bilo potrebno da odluče da li žele da učestvuju ili ne. Snimajući otkrivali su priču. Želeo sam da zapravo žive ovu priču. Objasnim im scenu i pustim da je sami izvedu. Glavni glumac me je stalno pitao kako će se film završiti. Kada smo stigli do kraja, dozvolio sam mu da sam odabere kako će se film završiti“.
Perišić se osvrnuo na čest komentar koji dobija - da je „Lost country“ autobiografski film:
„Emocionalno to jeste moja priča. Ali čim je napišete, više nije. Kada sam počeo da radim sa mladim ljudima, ni u jednom trenutlu nisam pokušavao da im nametnem da urade ono što je u mojoj glavi. U jednom trenutku su uhvatili logiku toka priče i više nisam morao da im govorim šta da rade. Tako da je ovo dokumentarac o njima. Ovo je mnogo više priča o Jovanu (Giniću) nego o meni“.
Između platna i gledaoca
Svako snimanje filma je za Perišića kao skakanje u bazen, pri čemu ne znate da li je pun ili prazan:
„To je veliki strah, koji uvek imam kada počinjem snimanje i stalno izmišljam razloge za odlaganje. Izmišljam razne probleme, komplikujem, pravim haos ljudima koji imaju svoj raspored. I ne znate da li će ugledati svetlost dana. Najgori način snimanja je snimanje po scenariju. Film nije scenario, posebno ne lista dužnosti. To je veoma komplikovan proces za mene“.
Smatra da film postoji „između platna i gledaoca“:
„Kada pravim film želim da ga ostavim dovoljno otvorenim da svaki gledalac može da stvori svoju priču. Volim 'Ogledalo' Tarkovskog zato što sam taj film, svaki put kada sam ga pogledao, drugačije doživeo. Zbog toga je to remek delo. Ne mogu da podnesem umetničko delo koje mi govori šta da mislim. To za mene nije umetnost“.
Pogledajte i:
