Goran Petrović je roman koji je započeo na ovome svetu odlučio da dopiše na nebu
20:25 26.01.2024 (Osveženo: 20:28 26.01.2024)
© Sputnik / Lola Đorđević
Pratite nas
Pre mnogo godina napisao sam da mašta stanuje u Kraljevu. I sada je ta mašta otišla u večnost iza koje, kao i svaki put kada ode neko značajan, ostaje praznina koja se nikako ne može nadoknaditi ni ispuniti, kaže povodom smrti Gorana Petrovića njegov književni prijatelj Mihajlo Pantić.
Vest da je svet napustio jedan od najvećih i najnagrađivanijih srpskih pisaca, akademik Goran Petrović izazvala je šok među kolegama, prijateljima i poznavaocima njegovog dela: kako tako iznenada može da ode neko ko je tek započeo svoj veliki književni projekat „Roman Delta“. Neko ko se tek spremao da napiše možda najbolja dela.
„Otišao je prerano, ostavljajući iza sebe nezaobilazno značajan prozni opus duboko ukorenjen u nacionalnoj istoriji i tradiciji, koji je na sreću, u našoj poslovično inertnoj sredini, pravovremeno potvrđen i zasluženo nagrađen. Duboko žalim što moj književni prijatelj i saputnik nije dovršio dela koja je zamislio i pisao tokom minulih dvadesetak godina“, kaže profesor Pantić.
Mihajlo Pantić: Pisanje kao plovidba bezobalnom maštom
On podseća da, uprkos tome, Petrovićevi romani - počev od "Atlasa opisanog nebom", preko „Opsade crkve Svetog Spasa“ i „Sitničarnice `Kod srećne ruke”, sve do skorašnjih „Ikonostasa“ i „Papira“ - reprezentuju srpsku umetničku prozu s kraja prošlog i početka ovog veka na posebno upečatljiv način, koji je čitaoca pozivao na avanturu plovidbe beskrajem bezobalne mašte.
„Sa Petrovićevim knjigama pripovedaka i romanima, koji su nailazili na nestandardno dobar prijem i kod naše i kod inostrane čitalačke publike, srpska književnost potvrdila je svoje nesporno mesto na evropskom duhovnom i kreativnom horizontu. Kada pisac ode on nastavlja da živi u svojim knjigama i u sećanju kulture kojoj je pripadao. Goran Petrović to nedvosmisleno potvrđuje“, dodaje Mihajlo Pantić.
Maksimović: Književnost za njega bila polje vrednosti jezika, društva i naroda
Goranov prijatelj, pesnik Miroslav Maksimović, u danu njegovog odlaska, setio se kako je svojevremeno sa mnogo razloga Gorana Petrovića uporedio sa Andrićem.
„Jednom prilikom, ne sećam se da li je to bilo nešto što je Goran napisao, ili neki književni događaj u vezi s njim, zovnuo sam ga, da mu kažem svoj doživljaj. Između ostalog, rekao sam mu: Ti si, od svih naših današnjih pisaca, najbliži Andriću. Onakav kakav je bio, skroman i snebivljiv, odgovorio mi je: Hvala ti, ali ne preteruj“.
Maksimović kaže da taj sud stoji i danas, kao i pre dvadesetak godina kada ga je izgovorio.
„Goran je pristupao književnosti kao veoma ličnom izrazu, ali nije smatrao da je ona polje za lična iživljavanja, lečenje ličnih frustracija, dokazivanja vlastite veličine, način za postizanje slave i zarađivanje para, i tome slično. Književnost je polje vrednosti jednog jezika, jednog društva i jednog naroda, i moramo da joj pristupamo kao takvoj. Goran joj je pristupao tako. A imao je, od književnosti, i sve one druge satisfakcije: i dokaz vlastite vrednosti, i slavu, čak i novac od mnoštva prevoda. Taj spoj posebne ličnosti i potpuno objektiviziranog književnog izraza, u kome se ličnost ne vidi ali je itekako prisutna – ono je što Gorana spaja sa Andrićem“, objašnjava Maksimović.
Goran Petrović primajući nagradu "Vladan Desnica": Hvala vam
Za Goranovu smrt čuo je od jedne prijateljice koja je bila i Goranova drugarica i velika obožavateljka njega kao pisca.
„ U tom trenutku sam ručao, u kafani „Proleće“, sa Jovanom Delićem. Popili smo za pokoj Goranove duše: Jovan rakiju, ja kiselu vodu, jer sam posle toga vozio do Golupca. Rakiju pijem, evo, sad, dok pišem ovo, u Golupcu, sa mojom ženom Iskrom: Goran je bio naš takoreći porodični prijatelj. Veoma je voleo Dunav, i bio je nekoliko puta kod nas, u nekim većim društvima. Ima sjajnih veselih anegdota iz tih druženja, ali nije trenutak da ih sad prepričavam. Mnogo će mi nedostajati taj čovek: on je od one vrste koja je danas retka, u izumiranju. A koliko će tek nedostajati srpskoj književnosti. Sad se setih da je Goran trebalo da dođe jesenas, u oktobru, u Golubac. Problem je bio što je datum kad je trebalo da dođe padao u tri dana njegovog odmora između nekog prethodnog puta i nameravanog puta u Dobrotu, gde je odlazio sa namerom da završi treću knjigu ovog svog mnogoknjižja. „Moram da idem, izdavaču sam je obećao za Sajam, pa neće stići za Sajam, sad moram da je završim, od bruke ne smem da im se javim.“
Svoje višeknjižje Goran Petrović, nažalost, nije dovršio.
„Nije završio i time je potvrdio da je pravi pisac, jer pravi pisci ne završavaju svoje delo, takvo delo ne može da se završi. Samo književni službenici stignu da spakuju i ostave iza sebe.“
Kecmanović: Izgubio sam prijatelja, osećam veliku tugu...
Da je Petrovićevim odlaskom srpska književnost ostala na ogromnom gubitku potvrđuje i književnik Vladimir Kecmanović koji podseća da je roman „ Opsada crkve Svetog Spasa“ najznačajniji srpski roman poslednje decenije dvadesetog veka, a njegov autor jedan od najznačajnijih srpskih pisaca.
„Naša književnost ostaće uskraćena za višetomni roman na kom je decenijama radio, a objavio je prve dve knjige. Pored gubitka koji delim sa drugim čitaocima, osećam veliku tugu što sam izgubio prijatelj sa kojim sam podelio noći i noći, od kojih su mnoge trajale do iza podneva. Nadam se da ćemo se opet sresti, a siguran sam da će mnoge zore koje budan budem dočekao imati njegov lik“...
Žurić: Poslednji srpski spisatelj lepe književnosti
Da Goranu Petroviću pripada večna slava, uveren je i Vule Žurić koji, ne bez tuge, konstatuje da je „otišao najnežniji dečak srpskog jezika i poslednji srpski spisatelj lepe književnosti“:
„Roman-deltu koju je započeo na ovome svetu rešio je da dopiše na nebu koje je odavno opisao. Svi mi koji smo ga voleli a imali priliku da se družimo sa njimm sada smo ostali sami, osiroteli. Večnu slavu stekao je za života. Valjda je danas pronašao i mir“.
