Bila je to sudbina, usud, šta li. Hranislavu Tici se činilo da mu život neprestano beži. Dobro, možda ne baš da beži, već da se pomera. Taman što ga je Hranislav sustigao — život bi se izmestio negde drugde. I tako mu je izmicao decenijama.
Počelo je, ako ga pamćenje ne vara, još u detinjstvu, ako lekciju nije naučio — učitelj bi ga obavezno prozivao. Ako pak gradivo zna — učitelj bi jednostavno preskakao Hranislava. U srednjoj školi se prvi put zaljubio onako „pravo“, kada se ta Snježana preselila ni manje ni više — u Beograd. Može se reći da je bio vredan, odlikaš, sve ne bi li mu njegovi dopustili da studije upiše u glavnom gradu, bliže Snježani. Ali, oni su ga poslali kod strica u Zagreb. Zar da devojačka soba u stričevom stanu zvrji prazna?! Ma nije važno što je stric težak mizantrop. Utešno je bilo to što Hranislav upisao studije književnosti, koje je tako voleo. Međutim, nije baš daleko odmakao, početkom trećeg semestra izbio je rat, sve Tice koje su mogle izbegle su u Srbiju. Sprva su se potucali po izbegličkim centrima, a onda su se na proleće skrasili u Beogradu. Hranislav ipak nije nastavio Filološki fakultet, porodica je odlučila a onda ga i nagovorila da upiše nešto drugo, „od čega se živi“, a knjige da čita može i u slobodno vreme. Šta da radi sa književnošću?! Zar mu nije jasno, moraju li da ga podsećaju, rat se jeste završio, ali ovde poratno doba traje do sledećeg uvoda u rat, do doba koje onda zovemo predratno… Dobro, pristao je Hranislav, manuo se književnosti i započeo da studira to nešto drugo, „od čega može da se živi“. Utešno je bilo što je sada u istom gradu u kojem je živela i Snježana, njegova srednjoškolska ljubav. Naravno, trebalo mu je vremena da je nađe, da joj se iznova približi, da počnu da izlaze… One večeri kada je Snježanu prvi put poljubio, baš te večeri za pamćenje, ona mu je saopštila da narednog meseca odlazi u Australiju, da ni njeni ni ona sama više ne mogu da izdrže — sele se, odavno su predali dokumenta za vize, njihovi zahtevi su upravo odobreni. Snježana je odlazila zauvek. Tako je taj prvi poljubac sa Hranislavom ujedno bio i oproštajni.
I slično. Tice su se sticajem okolnosti većinom sabrale u Beogradu. Naravno, na suprotnom kraju grada od više škole koju je pohađao Hranislav. Dnevno je gubio oko tri sata na prevoz. Kada su Tice najzad budzašto prodale imovinu u Hrvatskoj i mogle da kupe stan u Beogradu, to isto su uradili i svi drugi, cene su porasle do pod samo nebo. Onoliko imanje se pretvorilo u periferijski suterenski stančić, istina blizu više škole. Međutim, Hranislav je nekako tada diplomirao i dobio posao, pogađate: u onom delu grada u kojem je ranije živeo. Opet je tri sata dnevno provodio u prevozu. Nekada i više, jer se dešavalo da mu autobus izmakne „za dlaku“, pa je čekao drugi i posle izvesnog vremena odustajao, mada je naredni autobus pristizao taman kada bi Tica, odlučivši da krene pešice, odmakao od stanice.
I sve se slično tome, kao da je to sudbina, usud, šta li — odvijalo u Ticinom životu. Od ljubavi, studija, stana, posla, do najmanje sitnice za koju obično kažemo da „znači život“. Hranislav ispred prodavnice čeka brašno, ulje, cigarete, uopšte nije važno šta, strpljivo čeka i već se raduje, jer bilo je to vreme „sličnih radosti“, a onda te i te robe nestaje tačno u onom času kada Hranislav Tica najzad dođe na red. Uopšte, taman se Tica nečeg maši, za nešto se odluči, a tog nečeg — nema više! Pa njemu se događalo i to da čuvena pozorišna predstava za koju je naposletku kupio karte, na koju je želeo da izvede novu devojku, upravo to veče bude otkazana jer je, zamislite, glavni glumac dobio zauške, o čemu je naširoko pisala i štampa… Događalo se Tici da na svakom šalteru do kojeg bi stigao kao po pravilu namah istaknu tablu: „Doručak“… Da vode nestane sred brijanja ili taman kada šampon utrlja u kosu… Da sa neba ceo dan curi kada ne ponese kišobran… A ugreje kada on kišobran vuče sa sobom… Da osigurač izbije u onom času kada treba da zakuva kafu… Da primi prvu platu i da mu je čas kasnije ukradu u prevozu… Da tri puta gubi ličnu kartu… Da na njegov rođendan umre neko od familije, pa on kao najmlađi od svih Tica mora da ode na sahranu… Naravno, voz se kvari, Hranislav kasni i svi njegovi se već razilaze sa groblje gledajući ga „iskosa“, zar je moguće da nije imao toliko poštovanja, morao je i na opelo da odocni…
Sve se, baš sve zbivalo ovim ili nekim drugim redom. Pa je i brak bio takav. Taman je mislio, složilo se, pogodilo… Divna je bila lepa, volela ga je. Skućili su se, podigli kredit, povoljan, mada će se ispostaviti nepovoljan jer je bio u švajcarskim francima. Ma nije važno, kupili su „dvosoban“ u višespratnici, čista suprotnost onom stančiću u suterenu. Na stranu to što je lift u višespratnici uvek radio kada Hranislav silazi, a bio u kvaru kada Hranislav treba da se popne. Ali zato stan ima balkon sa predivnim pogledom. Istina, prethodni vlasnik ga je zagradio, okna spolja ne mogu da se operu, staklo greje. Kada je dan lep, sunčan, neizdrživo je, čovek se oseća kao u krletki, kao u gnezdu u koje niti može da se sleće niti iz njega može da se poleti… Ma ni to nije važno, dobili su sina. Kadli, nedugo posle porođaja, Divna je postala nekako odsutna, fizički jeste tu, ali mislima nije. Lekari su Hranislavu objasnili da je to postporođajni sindrom, proći će je, ali njemu se činilo da se i Divna zauvek preselila poput Snježane. To što nije otišla u Australiju već je u susednoj sobi, veoma blizu a opet veoma daleko, bilo je još strašnije. Bio je to dokaz nad dokazima da Hranislavu Tici kao nikome drugom život neprestano izmiče, nikada nije tu gde on upravo jeste. Sudbina je to, usud, šta li je.
Zato bi se Hranislav Tica, ruku na srce, silno iznenadio kada bi u paklici zatekao cigaretu i još više ako upaljač ne bi otkazao, ostao bez plina taman u trenutku kada bi on na balkonu, uz kafu i knjigu koju čita u slobodno vreme, želeo da zapali jednu… Naime, to čitanje knjige na zagrađenom balkonu-gnezdu višespratnice načičkane drugim gnezdima-balkonima — činilo ga je srećnim. Život nije bio tu, među koricama, nalazio se negde drugde. U Australiji, na drugom kraju Beograda, odmah iz ćoška. I podrazumeva se, ako života ikada i bude ovde, Hranislav Tica će biti u Australiji, možda na drugom kraju Beograda, makar iza ćoška.
Eto. Ko kaže da se jedna jedina kratka priča ne može nazvati hronikom?! I suprotno, ima višetomnih romana koji su „tanji“ od svake, makar i najneznatnije ljudske priče. O tome je, o književnim žanrovima koje je nekada davno u Zagrebu samo počeo da studira — jedanput razmišljao Tica gledajući sa svog balkona-gnezda ptice. Ptice, kojih je međutim s godinama bilo sve manje. Neke su odlazile da se nikada više ne vrate. One koje su ostajale, te su bile od neke vrapčije vrste koja slabo leti, pa čak i kada se vinu nisu dosezale do tog, jednog od mnogih, svakojako zagrađenih balkona na višim spratovima Ticine višespratnice. O tome je Hranislav Tica razmišljao, o hronikama, pa je rešio da sutra pozove majstore koji će demontirati taj pe-ve-ce, ta musava stakla, tu plastičnu krletku. Čoveku je ipak svojstveno da ne odustaje, da pokušava… Reči „sudbina“ ili „usud“ samo su izgovor za malodušne.
© Goran Petrović
