Amerika usred Beograda isporučila Srbiji – ogoljenu ucenu
© Tanjug / ZORAN ŽESTIĆ
Pratite nas
To da se SAD zalažu za nezavisnost Kosova i Metohije nije ništa novo. Ali, američki ambasador u Beogradu Kristofer Hil sada Srbiji isporučuje otvorenu ucenu – ZSO za članstvo Kosova u međunarodnim organizacijama. I to iznosi na međunarodnim forumima usred Beograda.
Do sada, Amerika je pritiske na Srbiju da prizna nezavisnost svoje južne pokrajine isporučivala upakovane u ružičasti papir – sada, pak, Vašington, kroz izjave američkog ambasadora u Srbiji Kristofera Hila, eksplicitno traži da se odreknemo svega – da indirektno priznamo kosovsku nezavisnost omogućujući Prištini da traži članstvo u međunarodnim organizacijama i da se tome ne protivimo, kaže predsednik Centra za razvoj međunarodne saradnje dr Stevica Deđanski.
Hvala Hilu što je priznao
Prilikom obraćanja na Beogradskom ekonomskom forumu, Kristofer Hil je, govoreći o dijalogu Beograda i Prištine, rekao da inicijalna ideja koja je na stolu podrazumeva da će postojati Zajednica srpskih opština, a da zauzvrat Srbija „odstupi“ i da Kosovu da kapacitet da traži članstvo u međunarodnoj zajednici.
„Ne podržavam to i mislim da je smešno, ali nisam iznenađen jer to je politika SAD – ogoljenom silom, pritisak na Srbiju“, komentariše Deđanski.
Prema rečima politikologa Aleksandra Pavića, ogoljeno je ono čemu je služila ZSO.
„ZSO je služila kao mamac, kao neka vrsta cucle ili bensedina za Srbe, da mogu lakše da progutaju faktičku nezavisnost Kosova. To je sve vreme bio samo mamac, to nikada nije bila ozbiljna ponuda i to se sada vidi zato što Zapad nije učinio ništa da se ZSO, čak i onaj što je ugovoren u briselskom procesu, primeni“, kaže Pavić.
Zapad sa Zajednicom srpskih opština nije imao ozbiljne namere, osim da mu ona posluži za sprovođenje lukave politike, kaže Pavić. Evrointegracije su, smatra on, takođe bile mamac da se Srbija odrekne svojih nacionalnih interesa u zamenu za maglovita obećanja o evropskoj budućnosti bez ikakvih garancija.
„Isto tako ZSO treba da posluži kao nešto čime će moći da se maše: dobili ste sve, a sada nam dajte nezavisnost! Dakle, sada je ogoljena prevara zvana ZSO i trebalo bi da prestanemo da se zanosimo da će ZSO da reši naše probleme na Kosovu i Metohiji i hvala Kristoferu Hilu što je to sada ogolio“, ističe Pavić.
ZSO kao instrument pritiska
Američki ambasador je, govoreći o Kosovu i Metohiji, između ostalog pomenuo i pet država članica EU koje nisu priznale samoproklamovanu kosovsku nezavisnost u kontekstu da je Prištini potreban veći međunarodni kapacitet.
Oba sagovornika Sputnjika slažu se da Vašington vrši i implicitan i eksplicitan pritisak na sve države koje nisu priznale lažnu kosovsku nezavisnost.
Prema rečima Deđanskog, o tome govore i političari iz evropskih država koje nisu priznale nezavisnost Prištine. Deđanski se, kako kaže, nada da će Grčka, Slovačka, Rumunija, Kipar i Španija ostati dosledni u svom stavu uprkos američkim pritiscima.
„Znamo da se veliki pritisak vrši na Grčku, vidimo da u špansku vladu ulaze separatisti – Pedro Sančez je spreman na sve samo da bi ostao na vlasti i pitanje je kako će se Španija nadalje ponašati… Uz sveopšti pritisak američke diplomatije na tih pet zemalja, to što govori Hil je samo logični nastavak tog pritiska. On zapravo zaobilaznim putem, diplomatskim rečnikom od tih zemalja traži da priznaju Kosovo jer to bi bio argument drugim zemljama da i one treba da budu na putu priznanja Kosova“, smatra Deđanski.
Svaki instrument dodatnog pritiska na države koje nisu priznale kosovsku nezavisnost za SAD je dobar i kada bi Srbija pristala na ZSO prema principima iz francusko-nemačkog plana, to bi bio dodatni argument u lobiranju za nezavisno Kosovo, objašnjava Pavić.
On podseća da je i Gabrijel Eskobar, specijalni američki izaslanik za Zapadni Balkan izjavio da prihvatanje francusko-nemačkog plana znači faktičko priznanje nezavisnosti Kosova.
„Sa faktičkim priznanjem Kosova, oni mogu da izvrše dodatni pritisak na tih pet članica EU, da kažu da, ako su se Srbi složili, zašto se i oni ne bi složili. To je ta lukava igra. Treba im dodatni argument da vrše dodatni pritisak na sve te zemlje koje nisu priznale Kosovo“, smatra Pavić.
Krajnji cilj Amerike – Kosovo u NATO
U objašnjenju zbog čega je Vašingtonu potrebno da, kako to Hil kaže, Priština proširi kapacitete kao međunarodni igrač, i Deđanski, i Pavić naglašavaju da je krajnji cilj uvođenje tzv. Kosova u NATO.
Prema Pavićevim rečima, to je najvažniji američki cilj.
„Kosovo ne može da se nada prijemu u EU, ali Americi je itekako važno da proširi NATO i da lažnu državu Kosovo stavi pod NATO kišobran, pod Član 5 Severnoatlantske povelje, koji podrazumeva da je napad na bilo koju članicu pakta napad na ceo pakt. Cilj jeste uvlačenje Kosova u NATO, a da izgleda da se Srbija sa time slaglasila“, zaključuje on.
Ako bi SAD uspele da uvuku Prištinu u NATO i da za to dobiju saglasnost pet evropskih država koje ne priznaju kosovsku nezavisnost, na taj način bi zaokružile priču, kaže Deđanski. U tom slučaju, njihovo nepriznavanje Kosova ništa ne bi značilo, zaključuje on.
