Poezija je bila njegov jedini mogući život: Objavljen poslednji tom Sabranih dela Stevana Raičkovića
© Foto : Novosti/V. Danilov
Pratite nas
Da ništa nije pisao i da nikakvu slavu nije stekao, ponašao bi se na isti način. Bio je svoj čovek na svom mestu, čovek svoje glave. Svaki posao van pesništva za njega je bio gubljenje vremena.
Ovim je rečima akademik Matija Bećković besedio o Stevanu Raičkoviću u Srpskoj književnoj zadruzi u kojoj je predstavljen jedanaesti tom Raičkovićevih Sabranih dela.
U ta dela koja su 1998. godine objavili SKZ i BIGZ, nije ušla njegova memoarska knjiga „Jedan mogući život“, kao ni docnije izdate dve dragocene knjige – „Fascikla 1999/2000“ i „Fascikla, poslednja“.
Priređivač jedanaestog toma „Jedan mogući život“ i jedan od najpouzdaniji poznavalaca dela i života Stevana Raičkovića, Miroslav Maksimović, pomenuvši da se promocija održava na 25. rođendan Raičkovićeve unuke Ane, najpre je skrenuo pažnju na pesnikov odnos prema unucima:
„On nije bio čovek koji je voleo da pokazuje osećanja, ali kakva su ona bila prema njegovim unucima pokazuje jedan podatak. Stevanov radni sto je bio pod konac sređen i složen. Niko nije smeo ništa da pomera i dira. Ali kada su se rodili Adam i Ana, taj raspored su poremetile njihove fotografije koje su ostale tu“.
Konačna slika o njegovom delu
Na tom istom stolu Raičković je pripremao svoja Sabrana dela:
„On je to radio kreativno i ozbiljno. Promišljao je da ih postavi tako da to bude njegova konačna slika o vlastitom delu. Dosta se mučio. Sećam se jednom kažem mu –'Što se toliko mučiš? Kad umreš, mi ćemo sve da skupimo i objavimo'. 'Neće moći', odgovorio je. Sabrana dela su objavljena kako je on želeo. Pisao je i objavljivao je i nakon toga“.
Knjigu „Jedan mogući život“ Raičković je nije uvrstio u Sabrana dela.
„Sa njom se dosta mučio. Odlučio je da je ne stavi među sabrana dela, sa obrazloženjem da u njoj ima dosta tekstova iz ranijih knjiga pa da ne ponavlja. Pravi razlog je bio zato što ta knjiga nije bila autorski čista, već sam i ja bio potpisan kao priređivač. To je nominalno bila knjiga razgovora između mene i njega. U suštini sve je to bilo Stevanovo, ja sam bio neka vrsta urednika. Taj razlog je eliminisan kada je Stevan kasnije sklonio sva moja pitanja i objavio je kao svoju knjigu“, rekao je Maksimović.
Promociji jedanaestog toma Sabranih dela Stevana Raičkovića - „Jedan mogući život“ prisustvali pesnikov sin Miloš i unuci Adam i Ana
© Foto : Novosti/V. Danilov
Omaž Crnjanskom
Maksimović navodi da je Raičković želeo da „Fascikla 1999/2000“ bude testamentarna knjiga:
„Kada ju je završio, rekao mi je gde stoji pa ako neko bude želeo da objavi kao posthumno izdanje, međutim kada ga je Zadruga pozvala 2004. da za Kolo da knjigu, nije mogao da odbije zarad svog testamenta, tako da je knjiga ipak objavljena za njegova života“.
Treća knjiga u jedanaestom tomu je „Fascikla, poslednja“ – pesnikov omaž Milošu Crnjanskom.
„Crnjanski je bio njegova velika ljubav. Sinu je dao ime po njemu i godinama je najavljivao da će napisati knjigu u slavu Crnjanskom. Počeo je da je radi one zime 2006/2007. Ali je nije završio. Mi smo je posle Stevanove smrti uobličili i objavili. Ovim smo zaokružili posle njega, njegovo delo“.
Jedini mogući život
Objašnjavajući naslov „Jedan mogući život“, Maksimović je rekao da je to Raičkovićev način da „nas ostale ne povredi“:
„Pesnički život je jedan od mogućih života, pa možemo mi da se bavimo jurenjem novca, vlasti ili bilo čega drugog, a možemo i da izaberemo pesnički život. To je bio obzir prema nama. Njegov stvarni naslov je 'Jedini mogući život'. Za Stevana je pesnički život bio jedini mogući život kojim je on mogao da živi, kojim se može kako treba živeti. Pesnik nije samo onaj koji piše odlične pesme, nije ni onaj koji ume da poetizuje život i stvarnost oko sebe. Pesnik je pre svega jedna unutrašnja visina, moralna mera društva. Nisu ga slučajno zvali visoki Stevan. Bio je iznutra visok. Njegov životni kredo je bio pravdoljublje i rodoljublje“.
O svom prijatelju nadahnuto je govorio pesnik i akademik Matija Bećković:
„Sprijateljili smo se od našeg prvog susreta i sprijateljivali do njegovog poslednjeg dana, ali ipak sam ga više puta čuo da kaže – 'Ja nemam prijatelje'. Bili smo zajedno na mnogim putovanjima pa i u Hilandaru. Retko je govorio o svojim ličnim stvarima, pa i o svojoj veri. Ostalo mi je u sećanju da mi je u jednoj prilici rekao – 'Možda sam ja religiozniji od tebe'.
I najhrabrije biju i najubedljiviji u četiri oka
Bećković je podsetio da Stevan Raičković nije bio govornik, jedva da je govorio na većem skupu, a retko i u većem društvu, pogotovo se nije izjašnjavao o nekoj vrućojaktuelnoj temi:
„Kada je bio prinuđen da to čini, uvek je polazio od sebe govoreći u svom ispovednom autobiografskom maniru. Kad bi se u društvu uključio u razgovor i u svom maniru krenuo svaku reč da gustira, neko bi mu, kao po pravilu, upao u reč, a on rezignirano zavapio – 'Meni nikada ne daju da završim ono što sam počeo'. Kao da je i sam sebi činio to isto, prekidajući svoje pisane ispovesti. Čak bi i za poeme uvek predlagao da se izdele na manje delove. Zapamćene su njegove duhovite upadice - 'I najhrabrije biju i najubedljiviji u četiri oka'“.
Bio je, istakao je Bećković, otmen, lep čovek, diskretan, a priori važan:
„Ne verujem da ima ijedan izlog od Ulice Svetog Save do Kalemegdana u kojem se nije ogledao i doterivao svoju frizuru. Bio je svoj čovek na svom mestu, čovek svoje glave. Živeo je po svome - pre ručka mala ljuta rakija, posle ručka spavanje do pet. Bio je strastveni pušač pa je jednom prilikom rekao da jedva čeka da se probudi da bi mogao da puši. Bio je klasičan primer modernog pesnika i modernog čoveka“.
