EKSKLUZIVNO Patrik Beson: Mnogo ih nervira kad branim Srbe i Đokovića
© Sputnik / Lola Đorđević
Pratite nas
Ekskluzivno
Amerika i Zapadna Evropa aktivni su učesnici svih sukoba. U njihovu aktivnost se mora sumnjati, jer više doprinose ratu nego miru. Umesto da zaustave rat, oni ga podržavaju. Verovatno je tu u pitanju i trgovina oružjem, ali ja nisam deo tajnih službi da bih mogao da znam koliku ulogu ima ta vrsta angažmana, kaže francuski pisac Patrik Beson.
Beson je trebalo da bude gost Beogradskog sajma knjiga kao član delegacije Francuske, počasnog gosta Sajma, i predstavi svoju novu knjigu „Prizori iz mog pariskog života“ u izdanju „Čigoje“. Iz ličnih razloga bio je sprečen da doputuje u Beograd.
Osvedočeni prijatelj srpskog naroda, rado dolazi u Beograd pa nije želeo da ga njegovi čitaoci dugo čekaju i samo nekoliko dana od završetka Sajma knjiga došao je u Srbiju.
Srbi daleko od problema s kraja 20. veka
Ekipu Sputnjika dočekuje u hotelu „Palas“ gde je odseo i 1995. kada je došao u Srbiju sa željom da brani našu zemlju i odmah na početku razgovara primećuje da je to priča duga 30 godina.
Odmah na početku ga pitamo kako danas gleda na Srbiju i sve što ona proživljava na međunarodnom planu.
„Situacija u Srbiji je mnogo bolja nego tokom bombardovanja. Jasno je da Srbija još ne zauzima mesto u Evropi koje bi joj odgovaralo. Mislim da će se vremenom stvari srediti. Kada gledam Srbe danas, vidim da su daleko od problema koje su imali krajem 20. veka. Bez obzira na ekonomske teškoće, ljudi nastoje da žive normalno, prevaziđu teškoće i vode život kao bilo koji narod u Evropi. Jedini problem je što izgleda postoji ludi hirurg koji šeta Beogradom i devojkama naduva usne“.
Prisetio se slavni pisac da je prvi put bio u Beogradu sa 11 godina:
„Tito je bio živ i nije bilo rata, ali se osećala politička napetost. Posle sam došao devedesetih sa tadašnjom verenicom. Trebalo je da ostanemo nedelju dana, ali smo ostali tri nedelje i bili u hotelu 'Slavija' koji je još gori od 'Palasa'. Učestvovao sam na skupu francuskih intelektualaca i svaki put kada bih sreo organizatora skupa, pisca Momu Dimića, govorio mi je 'dođi u Beograd'. Tu rečenicu sam smatrao i političkom i književnom. Ono što volim kod Srba je njihova ozbiljnost, organizovanost i moralna strogost. Ima još mnogo toga, ali bi potrajalo nabrajanje“.
Jasno je da Srbija još ne zauzima mesto u Evropi koje bi joj odgovaralo
© Sputnik / Lola Đorđević
Srbima teško ako nisu uz Ruse
Odbranu srpskog naroda započeo je knjigom objavljenom u Francuskoj „(Krik) Protiv klevetnika Srbije“ 1995. godine.
„Nije baš bilo dobro prihvaćeno u Francuskoj da se Srbi brane tokom rata. Moj stav je mnogo nervirao moje prijatelje intelektualce u Francuskoj, ali ih sada još više nervira Novak Đoković“, kaže Beson.
Pisao je Beson i o Đokoviću i njegovoj deportaciji sa „Australijan opena“, pa je prošle godine izašla i u Francuskoj i u Srbiji knjiga „Đoković: Odbijam – rat zvezde“:
„Knjiga o Đokoviću je u Francuskoj izašla u isto vreme kada i roman 'Prizori iz mog pariskog života' tako da ju je roman malo potisnuo, a pored toga izdavač je Ruskinja pa to nije pomoglo knjizi“.
Kaže da Rusija trenutno ima jako lošu poziciju u Francuskoj, dok je pozicija Srbije bolja:
„Podrška Srbije Putinu nije mnogo odjeknula u Francuskoj. Činjenica jeste, a istorija je to potvrdila, da je Srbima vrlo teško ako nisu uz Ruse“.
Svi politički sistemi su loši
Kao veliki poznavalac, osvešćeni analitičar i kritičar globalističkih kretanja, Beson se osvrnuo i na aktuelnu situaciju u svetu:
„Tri sukoba se trenutno vode – između Rusije i Ukrajine, Jermenije i Azerbejdžana i između Izraela i Palestine. Stvari su vrlo složene, a kako ja nisam postavljen za sekretara Ujedinjenih nacija, neće biti sređene. Ja sam protiv svih ratova. Svi govore o ekologiji, a nikoga ne uzbuđuje činjenica da se sve vreme, po čitavoj planeti, lansiraju bombe. Čudno je i da ekolozi nisu protiv ratova“.
Patrik Beson sa novinarkom Sputnjika Marijom Jakovljević i prevodiocem Tatjanom Šotra Katunarić
© Sputnik / Lola Đorđević
U svojoj novoj knjizi, dvadesetsedmoj objavljenoj u Srbiji, piše: „Znali su kakvu užasnu diktaturu gube, ali nisu znali kakvu odvratnu demokratiju dobijaju“:
„Svi politički sistemi su loši. Dokaz tome je da se svi narodi žale. Žale se i kada imaju demokratiju i kada su pod diktaturom. U istoriji nikada ništa nije išlo dobro. Tito je zbog toga za mene misterija“.
Primećuje francuski književnik i apsurdnost nauke koja, umesto da doprinosi uvećanju slobode, ona je sužava:
„Jedan predmet - mobilni telefon je zapravo naš zatvor. Svi imaju telefone. Svi su zakačeni za telefone i ja ih vidim kao obešene ljude. Često viđam, čak i ovde u Beogradu, parove u restoranu koji večeraju zajedno, a svako gleda u svoj telefon“.
Neka mi daju jedan jedini dobar razlog za spasavanje planete, piše Beson, a na pitanje da li ga je pronašao kaže:
„Toliko je bilo groznih stvari na ovoj planete da se čovek ne usuđuje uopšte da je spase. U svakom slučaju planeta je imaginarna stvar, zato što za svaku osobu koja umire, svet nestaje“.
Pisci su nesrećniji od čitalaca
Pita se slavni pisac u svom romanu kako ljudi koji ne pišu mogu da žive:
„Svi bi morali da pišu zato što rešenja velikih problema možemo gotovo uvek naći u književnosti. Ljudi misle da su jedino oni nesrećni, a to ih čini još nesrećnijim. U književnosti se može videti da su pisci još nesrećniji od njih. Gogolj je jednom rekao da je uloga pisca da uteši svog čitaoca“.
I sam je počev od svoje jedanaeste godine utehu pronalazio u knjigama, sve do prošle godine:
„Sada više ne uspevam da čitam. Ne znam šta se dešava. Kao ljudi koji su izgubili ukus zbog kovid virusa, tako je meni sa knjigama. Započinjao sam više knjiga, ali jednostavno mi ne ide čitanje. Tišma mi je jednom rekao u Novom Sadu – 'Prestani da govoriš o književnosti, pogledaj kako je lepa ova breskva na stolu'“.
Kako ljudi koji ne pišu mogu da žive? Svi bi morali da pišu
© Sputnik / Lola Đorđević
A šta danas čini slavnog pisca i osvešćenog intelektualca srećnim?
„Ljudska bića“.
Priznaje i da ga obuzima misao o sopstvenom nestanku:
„To je misao koja prođe glavom svih ljudi u jednoj fazi života. Kada je čovek mlad, prostor mu izgleda beskonačno. A starenjem shvati da vreme zatvara prostor, a perspektive nisu baš najbolje. Ova knjiga govori o kraju sveta jedne ličnosti, o nostalgiji, žaljenju, starenju. To jeste jedna mračna knjiga, ali mislim da ima dosta smešnih stvari kao filmovi Vudija Alena“.
Očekujte mračnije knjige
Najavljuje da će pisati potpuno drugačije knjige:
„Biće još mračnije, gorče kao slike Pjera Sulaža“.
Da li taj mrak dolazi iz sveta koji Vas okružuje ili iz Vas?
„Svaka epoha je imala svoju dramu. Nije sada gore nego što je bilo, samo je, zahvaljujući sredstvima komunikacije, rat prisutniji kod svih nas. I ranije je bilo ratova, samo se nisu toliko videli“.
Tema pisanja nas vraća na početak susreta i hotel „Palas“ pa pitamo Patrika Besona da li će napisati knjigu o svom boravku u hotelu „Palas“ poslednje tri decenije.
„Mogao bih. Bila bi to ljubavna priča. Nije se promenio od 1995. osim što se ranije moglo telefonirati iz hotela, sada ne može ni to. Volim što u hotelu postoji škola hotelijerstva i veliki broj mladih se tu obučava. Ima ih mnogo pa se dešava da neki nemaju posla i samo stoje ceo dan pored lifta. Uvek ih ima po šest – sedam, a ja tražim samo jedan ključ. Volim i ovaj kvart. U ovoj zgradi je ranije bio Francuski kulturni centar. Za vreme bombardovanja ljudi su napustili svoje kancelarije i boravili u hotelu. Imao sam jednu prijateljicu, ministarku koja se vraćala u hotel da bi radila a plašila se da će je muž videti da ulazi u hotelu“.
U očekivanju knjige o beogradskom hotelu, Beson napominje da je svako pisanje autobiografsko: „Kada je Tolstoj pisao 'Rat i mir' svi članovi njegove porodice su se pronašli u likovima. Pisci uvek pišu o realnim stvarima“.
Ispraća nas uz savet: „Lift nije baš pouzdan. Ipak je ovo Palas“.
