Ako bi Beograd pao pred velikom ucenom EU – Zapad ne bi stao u razaranju Srbije
© Sputnik / Lola Đorđević
Pratite nas
Evropska unija se barem pretvarala da je u dijalogu između Beograda i Prištine neutralna. Sada, izjavom predsednice Evropske komisije Ursule fon der Lajen da Srbija mora de fakto da prizna nezavisnost tzv. Kosova, politika EU je ogoljena jer Brisel, gubeći geopolitičke pozicije u svetu, zajedno sa Amerikom gubi i – živce.
Ovako poruku Ursule fon der Lajen, upućenu Srbiji iz Prištine, gde se sastala sa predsednikom privremenih prištinskih institucija Aljbinom Kurtijem komentarišu sagovornici Sputnjika, profesor Pravnog fakulteta u Novom Sadu dr Branislav Ristivojević i filozof dr Aleksandar Lukić iz Instituta za političke studije.
EU samo oponaša neutralnost
Ristivojević i Lukić jednoglasni su u stavu da EU zapravo nikada nije bila neutralna ni po jednom pitanju koje se ticalo Kosova i Metohije, iako se na statusnu neutralnost obavezala onoga časa kada su pregovori između Srbije i kosovskih Albanaca preneti sa nivoa UN na nivo Brisela.
„Ranijih godina oni su se samo prikrivali, a u stvari EU je bila organizator svih aktivnosti na cepanju Srbije. Šta je Euleks radio? Ono što mu je bio posao ili je pomagao Albancima“, pita se Ristivojević.
Brisel je sada izgubio živce jer SAD gube rat u Ukrajini, a i EU sa njima i sada pokušavaju da urade ono što misle da mogu dok se taj rat ne okonča i dok Rusija ponovo ne izađe u Evropu, geopolitički i fizički, dodaje on.
To da EU nije bila statusno neutralna videlo se i po ponašanju EU – a ponašala se tako da je Prištinu tretirala kao nezavisnu državu čemu bi Srbija trebalo da se prilagodi, objašnjava Lukić.
„Ovo što je Ursula fon der Lajen izrekla, samo govori u prilog tome. EU kao da oponaša neutralnost, a zapravo nije neutralna. Svaki objektivni komentator pregovora može da vidi da je Brisel na strani Prištine. Jedino što je koči da takva njena politika ne bude u potpunosti ispoljena je pet njenih članica koje ne priznaju Kosovo“, navodi on.
Ipak, postoji razlog zbog koga Ursula fon der Lajen zahteva od Srbije de fakto priznanje Kosova i Metohije uprkos tome što postoji pet članica Unije koje se protive kosovskoj nezavisnosti. On, prema Lukićevim rečima, leži u tome što se evrobirokrate ponašaju na jedan, a političari država članica na drugi način. Tako će se Žozep Borelj uporno protiviti katalonskoj nezavisnosti kao španski političar, ali će kao evrobirokrata zastupati sasvim druge stavove povodom Kosova i Metohije.
„Te politike se ne poklapaju zato što su vodeće države EU, Francuska i Nemačka priznale Kosovo“, kaže Lukić.
Ako Srbija poklekne na Kosovu, EU će ispostaviti nove zahteve
EU više ne bi trebalo uzimati za ozbiljno jer nam prete praznom puškom, kaže Ristivojević. Sa njima više ne bi trebalo razgovarati u dosadašnjem maniru.
„To što smo se do sada pred njima, simbolički ili stvarno savijali, ta su vremena prošla. Budemo li sada poklekli, kada se vodi politička bitka oko Kosova, oni neće stati. To će im biti znak slabosti – doći će zahtevi u vezi sa Republikom Srpskom, sa Raškom oblasti, sa Vojvodinom, sa bilo čime. Sa rudnicima litijuma, sa bilo kojim resursima koje treba opljačkati i oteti Srbiji“, konstatuje on i dodaje da interese Srbije pred EU treba zastupati čvrsto i dosledno. U protivnom, EU će na Srbiju onako kako gleda na svoje bivše afričke i azijske kolonije.
Stoga, kako Ristivojević smatra, kosovsko pitanje trebalo bi zamrznuti do trenutka kada saveznici Srbije dovoljno ojačaju da pokrenu točak istorije u drugom pravcu.
A to se upravo sada dešava – svet se menja od unipolarnog ka multipolarnom.
„Na sreću, u tom multipolarnom svetu, mi imamo saveznike, a ne protivnike i neprijatelje. Ako ništa, a ono bar zato što smo se za njega zalagali za vreme kada ni ti naši saveznici nisu imali snage da otvoreno krenu u tom pravcu. Zalagali smo se za očuvanje međunarodnog prava kada to drugi nisu pominjali, a danas je to postala opšta tema u međunarodnim odnosima“, navodi Ristivojević.
Prema Lukićevim rečima, svaki objektivni posmatrač može da vidi da je Brisel na strani Prištine, a Srbija na ovaj izazov treba da odgovori tako što će se prilagoditi stanju stvari i odustati od politike da EU nema alternativu. Potrebno je, smatra Lukić da Srbija počne da se ponaša tako da EU ima alternativu.
„Poslednji događaji na geopolitičkom planu govore u prilog tome. Pre svega BRIKS i evroazijski koncept govore da EU nije jedini savez kome treba težiti, a i raspoloženje građana Srbije prema trenutnim anketama govori u prilog tome da ogromna većina nije za to da se uđe u EU ako bi cena za to bila gubitak Kosova i Metohije“, objašnjava on.
Srbija pri tome ne treba da od EU pravi neprijatelja, već treba da nastoji da joj pokaže da je suverena država koja se zarad nekog saveza ne odriče dela svoje teritorije. Koja članica EU bi se odrekla dela svoje teritorije da bi pristupila nekom savezu i koja se zarad pristupanja Uniji odrekla dela svoje teritorije, pita se Lukić.
Naš sagovornik podseća na hrvatsko-slovenački teritorijalni spor u Piranskom zalivu, koliko je svaka strana vodila računa da ni jedan metar njene teritorije ne pripadne drugoj strani. A Piranski zaliv ni za Hrvatsku, ni za Sloveniju nema takav značaj kakav Kosovo i Metohija ima za Srbiju, navodi Lukić.
EU glumi da hoće da nas primi
Na pitanje koliko je put Srbije ka članstvu u EU otežan otvorenim zahtevom za priznanjem kosovske nezavisnosti, naši sagovornici takođe su jedinstveni. Taj put otežan je odavno, a kako Ristivojević kaže, taj put je takav da se EU pravi da hoće da nas primi, dok se mi pravimo da hoćemo da uđemo.
„Zašto se prave da hoće da nas prime? Pa ne mogu posle dvadeset godina da nam kažu da neće, ispašće da su nas vukli za nos. A mi ne smemo da kažemo da znamo da neće da nas prime, jer će onda da nas kazne zato što smo im ukazali na njihovu grešku, manu, na njihovu laž, obmanu“, naglašava on.
Pitanje da li će Srbija ući u EU je nebitno, jer EU ima svojih unutrašnjih problema. Antagonizmi koji u njoj postoje toliko su snažni da Brisel nema vremena da se bavi učlanjenjem Srbije, dodaje Ristivojević.
Svi dobro znaju da bez priznanja kosovske nezavisnosti nema prijema Srbije u EU, ističe Lukić i to se vidi po tome što, čim se približi godina o kojoj se govori kao godini prijema Srbije, rokovi se pomeraju. Tako se sa 2025, rok pomerio na 2030, objašnjava Lukić.
