Zidanje Skadra usred Beograda
© Foto : Sputnjiku ustupio Bitef teatar/Slavica Dolašević
Pratite nas
U svima nama se oslikava zidanje Skadra i žrtvovanje. Kada se probudimo, mi smo već žrtva. Svaki dan je zidanje Skadra. Postoji neka vila koju možemo zvati sistem, svet, rat. Konstantno zidamo, a to se iznova ruši i videćemo do kog sprata ćemo stići, kaže za Sputnjik koreograf Miloš Isailović uoči beogradske premijere plesne predstave „Zidanje Skadra“.
Potresan mit u dramatičnom izvođenju članova Bitef dens kompanije u avgustu je imala priliku da vidi publika festivala „Ćirilicom“ u Budvi, a kako je Isailović svojim koreografskim rukopisom predstavio čuvenu epsku pesmu Beograđani će gledati 19. oktobra u Bitef teatru.
Svaka žrtva nosi sa sobom jednog velikana
„Prvi put sam se susreo sa epskom pesmom 'Zidanje Skadra' u osnovnoj školi. Kada su mi predložili da radim 'Zidanje Skadra', prvo sam se zapitao šta to beše, jer je to delo palo u zaborav, nema ga nigde. To je najlepši ljubavni ep kod nas. Kada čitate tu pesmu, vi se tresete, srce vam igra, to je najlepša ljubavna žrtva koja postoji - žrtva mlade majke i supruge. Svih nas ne bi bilo da nije bilo naših majki tako da je to delo prelepo i fantastično“, kaže Isailović za Sputnjik.
Iz jednog „ličnog zidanja Skadra“ iznedrio je i predstavu, koju smatra svojim najzrelijim delom do sada:
„Kao i sva druga dela i ovo radim iz sebe, iznutra. Želim da pružim bogatstvo koje je došlo iz mene, iz ličnog iskustva. Imao sam i sam žrtvovanje ljubavi, ali ne mogu da kažem da je isto. U pesmi je reč o žrtvovanju radi očuvanja imena i položaja Mrnjavčevića. Moje je bilo malo drugačije. Morao sam da dam mnogo da bih dobio još više. Gojkovica mlada dala je život, ali i mnogo više posle toga. Njoj nije zazidana dojka i oči da bi mogla da vidi svoje čedo kako raste i da ga doji, kao i svu decu koja su ostala bez majki. Svaka žrtva nosi sa sobom jednog velikana“.
Miloš Isailović
© Sputnik / Marija Jakovljević
Žena je najveća snaga
Isailović primećuje da je poslednjih desetak godina feminizam velika tema u svim sferama, a u osnovi pesme „Zidanje Skadra“ je priča o sukobu dva ženska principa:
„Imamo princip koji zahteva, a to je vila i onaj koji daje u liku majke koja se žrtvuje. Šta sve jedno žensko biće može da podnese i koliko je jako? Ja sam pokušao i mislim da sam uspeo da kažem da je žena najveća snaga, a mi muškarci možemo samo da im pozavidimo na tome“.
Isailović ističe da se zidanje Skadra dešava u svakoj kući:
„Zbog naše istorije, navika življenja i odrastanja, mislim da i dalje pokušavamo da sačuvamo svoje ime, prezime, svoju kuću. I dalje su naši muškarci spremni da urade svašta kako ne bi obrukali oca i porodično ime, ali ne verujem da bi sada došlo do žrtvovanje supruga, jer su muškarci shvatili da bez svojih supruga ne mogu ništa. 'Zidanja Skadra' jeste fiktivno delo – vila koja sa planine viče, pridodajete žrtvu…To ne postoji, ali u svima nama se oslikava to zidanje Skadra i pridodavanje žrtve“.
Ko ne sluša babu, slušaće lajfkouča
Autor zapaženih i nagrađivanih plesnih predstava „Dunjaluk“, „Magbet“, „Životinjska farma“, „Stranac“, „Glad“ i „Triptih“, ističe značaj vraćanja nacionalnih tema u pozorišta:
„Savremeno doba ne može da priđe tim starim delima i onima koji su ih stvarali. U njima leže svi odgovori. Pre neki dan sam pročitao na internetu – 'Ko ne sluša babu, slušaće lajfkouča' i to je to“.
Predstava "Zidanje Skadra" o sukobu dva ženska principa - onog ko zahteva i onog ko daje
© Foto : Sputnjiku ustupio Bitef teatar/Slavica Dolašević
Smatra da savremeni ples može da približi tradiciju mladom čoveku danas:
„Savremeni pokret je nepresušan izvor i telom možeš da se izraziš na milion načina bez verbalnog teatra na koji smo svi navikli. Svako ko stvara plesni teatar, ne sme da ima sram i strah. Ja nikada ne stvaram pitajući se da li će se to nekome svideti, šta će da kaže branša. Mene zanimaju laici. Pozorište je osnovano za razonodu ljudi i ja stvaram bez straha i ne razmišljam o krajnjem produktu. Moraš imati hrabrosti da ispričaš priču iz sebe. Morate da zagrebe u sebe i da date svoja loša iskustva, strahove, boli, anksioznosti, svoje uspomene i ljubav. Zato što pozorište ne trpi površnosti i okvire“.
Rusija je druga planeta
Poslednjih osam godina Isailović je radio širom Evrope sazrevajući kao koreograf:
„Počastvovan sam i veoma srećan što sam jedini Srbin koji je radio u svim najvećim kućama kao što su Boljšoj teatar, Bečka opera, Marinski teatar… Mnogo mi znači da kupim tuđe poglede, priče, druge kulture, da upoznajem ljude drugog mentalnog sklopa i nacije. Mene to obogaćuje i čini jakim koreografom. Evropa je po meni najzanimljiviji deo sveta sa mnoštvom različitih kultura. Putujem i na sebe stavljam sve te zakrpe. Od svakog uzmem po nešto i mislim da je zbog toga moj koreografski potpis prepoznatljiv, bogat i drugačiji“.
U Rusiji je shvatio kako se podržava, voli i čuva balet:
„Boljšoj teatar čuva vojska, jer je to njihova svetinja. Tamo sam naučio kako da vrednujem svoje noge, um, svoje želje i snove. Da bih savladao rusku školu baleta morao bih da provedem mnogo više vremena u Rusiji, ali najviše sam naučio kako treba da se ceni plesna umetnost. Bože moj, bože moj! To je druga planeta“.
