Smejte se iako ste čuli - vesti dana!
© Sputnik / Marija Jakovljević
Pratite nas
Od toliko jezivih događaja naučili smo da se smejemo nasilno uprkos tome što opsednuto slušamo vesti dana, braneći se od mogućnosti da život provedemo zastrašeni stalnim očajem. U tim iznuđenim pauzama smeha bio sam veoma srećan da je Ljubomir Simović našao interesa da čita moje slike i da u njima pročita to nasilno smejanje uprkos slušanju vesti dana.
Ovako je umetnik Mrđan Bajić izrazio zahvalnost akademiku, pesniku, dramskom piscu Ljubomiru Simoviću, što je u zbirku svojih eseja „Čitanje slika“ uvrstio prikaz i njegovih dela, podsetivši na Brehtov citat o generaciji u kojoj se smeju samo oni koji nisu čuli vesti dana.
Treće dopunjeno izdanje knjige „Čitanje slika“ Ljubomira Simovića u izdanju Srpske književne zadruge predstavljeno je u Biblioteci grada Beograda.
Promocija je izazvala veliko interesovanje Simovićevih čitalaca i poštovalaca koji su u redu čekali njegovu posvetu.
Predstavljena knjiga Ljubomira Simovića "Čitanje slika"
© Sputnik / Marija Jakovljević
Lubarda prodaje jastoge, Kosta Hakman nudi ribe
„Nije moje da govorim o sopstvenoj knjizi. Bilo bi prirodnije da sedim među vama i da slušam što govore oni koji su za to nadležni. Međutim, nečim moram i ja da ispunim ovo veče. Pošto ja o slikarima i vajarima, i slikama i skulpturama nisam pisao samo u esejima nego i u knjigama poezije, imam pesme i o holandskim, španskim slikarima i najviše našim“, naglasio je Simović, čiji se komadi „Putujuće pozorište Šopalović“, „Čudo u Šarganu“ i „Hasanaginica“ igraju sa velikim uspehom na scenama srpskih pozorišta.
Simović je pročitao pesme „ Pred slikom Brod ludaka Hjeronimusa Boša“ i „Riba sa dva repa“ (iz još neobjavljene zbirke poezije).
„To ime nosi kafana koju sam izmislio na osnovu onih koje poznajem, na ušću Save u Dunav. U toj kafani za svaki od stolova vode se različiti razgovori pa za jednim su se našli ljudi koji prate slikarstvo ili se slikarstvom bave. Među njima se vodi ovakav razgovor: Da se ja pitam ja bih slikare upisao u ribarski esnaf ili sindikat. Ne bi mi bilo teško da zamislim uz pomoć Brojglera morsku luku i u morskoj luci riblju pijacu na kojoj Lubarda prodaje raka i jastoga, kraj njega Kosta Hakman nudi ribe, Žon Everet Mile sveže haringe, a Milo Milunović tegli korpu sa ribama, korpu sa rakovima, ražu, veliku vršu i nudi plodove mora i ribu….“.
Zbirka eseja o delima značajnih srpskih umetnika
© Sputnik / Marija Jakovljević
Poetski reper naše tradicije
Mrđan Bajić je istakao da generacijski pripada onima kojima je prvo iskustvo teatra i poezije vezano za drame i poeziju Ljubomira Simovića:
„U mom privatnom univerzumu Ljubomir Simović je zajedno sa Vaskom Popom i Danilom Kišom formativni, saznajni i poetski reper naše tradicije. Poslednjih decenija sa nestrpljenjem čekam svaki intervju Ljubomira Simovića da bih bolje razumeo ono što se ne može razumeti, a to je realnost koju živi ova zajednica“.
U knjizi „Čitanje slika“ Simović, smatra Bajić, reflektuje mali tinjajući razdor koji postoji između vizuelnih umetnosti i književnika:
„Kada poslušate priče iz detinjstva Ljubomira Simovića, čućete ogromni opseg doživljaja - okupacija, vojnici, bombe, avioni, sklonište u trezoru banke, izbegavanje smrti za pet minuta, toplina porodice, školski drugovi, komšiluk, učenje i stvaranje. Da tome dodam i opšte saznajno-iskustvene agende - ratovi, genocidi, gradnja države i njeno razaranje, bratstvo onda krvavo nejedinstvo, hipi pokret, put na Mesec, transplantacija srca, nesvrstani, svrstani, atomske bombe, visoka gradnja, internet i konačno mobilni telefoni. Sve to je moralo da stane u opšte, naše i pesnikovo iskustvo, kao i kada je pevao 'I meni se spava i meni se spava'. Ovako nabrajam da bih zaključio da je sa toliko ličnim i globalnim iskustvom, pesnik toliko toga uspeo da pročita u slikama koje je za nas čitao i u ovoj knjizi za nas napisao“.
Sveto i svetlo su neke od najfrekventnijih reči u Simovićevom opisu, poeziji i našim životima
© Sputnik / Marija Jakovljević
Ovo doba pamtićemo po učinku Ljubomira Simovića
Pisac i književni kritičar Mileta Aćimović Ivkov primetio je kao ključni i najčešći izraz u Simovićevim tekstovima - svetlost i sveto:
„Sagledavanje svetlosti u onome što je svakodnevno odlika je i najboljih pesama Ljubomira Simovića. Sa ličnom naklonošću prema angažmanu umetnika koji uzima tamnu stranu naše savremenosti za svoj materijal, pokazuje simpatiju i želju da kroz pesničku figuru, izrazito višeslojnu umetničku sliku u izrazu i sugestiju vama ukaže na potrebu da i vi, kao što i on čini, da u svakodnevnom prizoru, gledajući dalje i misleći dublje, vidite ono što je svetlo, sveto i važno. Sveto i svetlo su neke od najfrekventnijih reči u Simovićevom opisu, poeziji i našim životima“.
Pesnik, esejista, dramski pisac uzeo je, naglasio je Ivkov, da opisuje i tumači dela slikara još kada je počeo da piše i objavljuje svoje znamenite pesničke knjige i dramske tekstove:
„Ta delatnost koju možemo nazvati pobočnom postala je konstanta u njegovom intelektualnom i stvaralačkom životu zbog toga što je Ljubomiru Simoviću bilo potrebno da ono što je video u umetničkim delima slikara i skulptora prepozna i u sopstvenom životu, da njihova umetnička sugestija, njemu pomogne da dođe do vlastitih stvaralačkih uvida. Doba u kome nam je dato da trajemo pamtićemo ga i po učinku Ljubomira Simovića“.
Većina tekstova u knjizi „Čitanje slika“ izgovoreni su kao besede na otvaranju izložbi odabranih umetnika, koje je Simović birao iz ugla naklonosti i dubinskog razumevanja njihovog stvaralaštva – „po srodnosti, sklonosti ili po duši“.
