Priča o nizanju zla za zlom: Traumatična sećanja dece iz logora Stara Gradiška
© Sputnik / Marija Jakovljević
Pratite nas
Dođe ustaša i obrati se deci koja danima nisu pošteno jela - „Ko hoće da jede neka pređe na drugi stranu“, kako bi ih odvojio od majki. Deca gladna prelaze, majke pokušavaju da ih zadrže plašeći se da ne budu ubijena. Vriska, cika... To su najtraumatičnija sećanja dece iz logora Stara Gradiška.
Istoričar Zoran Milekić je pre petnaestak godina, kao saradnik na realizaciji filma o Jasenovcu u režiji Tihomira Stanića, upoznao Brigitu Fistrić, odnosno Milku Miku Bundalo, usvojenu devojčicu sa Kozare, i Jelenu Radojčić, devojačko Buhač, još jedno dete rata, iz sela Jablanac u Slavoniji.
„Želeli smo da one budu glavne junakinje filma o Jasenovcu. Pošto nismo sakupili dovoljno novca za snimanje, odlučio sam da napišem knjigu kako sva ta saznanja do kojih sam došao ne bi otišla u zaborav. Pridodao sam im i Dragoja Lukića koji je prošao kroz logore, a posle rata uložio ogroman trud da sakupi što više podataka o toj deci, svojoj, kako je govorio, 'pokošenoj generaciji' iz 1942. godine“, kaže za Sputnjik Milekić.
Dragoje, Jelena i Mika prerano odvojeni od roditelja, odvedeni u logore Stara Gradiška i Jastrebarsko, potiskuju strah i gaje nadu da će videti roditelje, braću, sestre, bake i deke čim se za to ukaže prilika
© Sputnik / Marija Jakovljević
Priča o nizanju zla za zlom
Četrnaestogodišnji Dragoje, osmogodišnja Jelena i dvogodišnja Mika postali su glavni junaci romana „Deca rata“ - od bežanja pred ustašama iz njihovih kozaračkih i slavonskih sela, potucanja u zbegovima od nemila do nedraga, preko muka i užasa po logorima Stara Gradiška i Jastrebarsko, do izvlačenja i preživljavanja u najtežim okolnostima.
„Sa Jelenom i Brigitom sam posetio Jasenovac i tada su mi ispričale svoje tragične sudbine. Jelena je mogla je da se seti nekih bitnih stvari, a Brigita mi je ispričala ono što je čula od svojih srodnika, pre svega od svog brata Dragoljuba sa kojim se srela 36 godina nakon rata. Dragoja Lukića nisam upoznao pošto je preminuo 2005, ali je ostavio mnogo zapisa pa sam ja uglavnom te izvore koristio“, navodi Milekić.
Diana Budisavljević popisuje decu koju spašava iz logora u NDH
Najtraumatičnija su, ističe Milekić, bila odvajanja dece od majki:
„Kada čitate dnevnik Diane Budisavljević o tom 10. julu kada je sa saradnicima otišla u logor Stara Gradiška, vidite da se svima njima urezalo u sećanje upravo to odvajanje od majki. Nisu mogli da izvuku svu decu, bilo je hiljade dece u logoru. Kako je jedan Dianin saradnik rekao, preuzeli su ulogu Boga na sebe i morali su da izaberu da li da povedu teško bolesnu decu koja mogu da umru usput ili zdraviju decu koja ako ostanu u logoru mogu da se razbole. Kamilo Bresler navodi u jednom dokumentu da nijedno dete nije imalo samo jednu bolest, već tri i više. Odlučili su da decu postave na noge i povedu onu koja mogu da stoje. Čitav je tu niz strašnih scena, to je priča o nizanju zla za zlom. Svi oni su pretrpeli teške šokove, razboleli se od toga. Diana je u jesen 1942. počela dramatično da gubi kosu od stresa, preležala je tifus. Mislim da se niko od njih do kraja svog života nije oporavio od onoga što su videli tamo“.
Mika postaje Brigita
Neka deca su nakon napuštanja logora data na usvajanje, dok su druga raspoređivana po hrvatskim domaćinstvima gde su služila.
„To je bila odluka Diane i njenih saradnika zato što više nisu imali gde da smeštaju decu po državnim institucijama i morali su da ih pošalju porodicama u Zagrebu ili po okolnim selima. Mika je najpre smeštena u Gluhonemi zavod. Onda se raširila vest da ta deca mogu da se usvoje i ljudi su počeli da dolaze. Nju je uzela Danica Fistrić. Krenula je da uzme dečaka, jer je njen muž Štef bio zanatlija i želeo je sina da ga nasledi. Dok je gledala dečake, prišla joj je jedna mala, uhvatila je za nogu i rekla – 'Majo'. Tako na Kozari deca zovu majke. 'Ja prosto nisam mogla da odolim', rekla je Danica. Brigita je dosta lepo provela svoje ratne dane u porodici Fistrić. Poočim i pomajka su se kasnije razveli i Danica je otišla u Nemačku, ali Brigita je ostala u kontaktu sa njom i smatrala je svojom majkom“, kaže Milekić.
Originalni spisak Diane Budisavljević
© Sputnik / Lola Đorđević
Otac joj je ubijen u logoru, majka joj je umrla 1964, a ona je 1980. pronašla svoje tri sestre i brata.
„Pričala mi je da su njene emocije bile toliko velike da je u trenutku susreta sa bratom i sestrama zanemela od šoka, nije znala šta da ih pita u prvom trenutku. Vi živite nekoliko decenija u uverenju da ste Brigita Fistrić, Zagrepčanka, a onda upoznate Dragoja Lukića i još nekoliko ljudi koji se bave genocidom u NDH i koji posumnjaju da ste dete sa Kozare. Nakon toga se to potvrdi i saznete da ste vi zapravo Milka Mika Bundalo iz sela pod Kozarom.Treba vremena da prihvatite tu novu realnost. Mada je meni Brigita pomenula da joj je još dok je bila đak u Zagrebu jedna školska drugarica ubacila crv sumnje, kada joj je rekla – 'Šta se praviš važna? Danica ti nije majka. Ti si iz Bosne'“, navodi Milekić.
Izbeći smrt u logoru
Jelena Buhač je prošla dosta lošije. Usvojena je od strane porodice iz sela Slokovec.
„To je bila proustaška porodica. Jelena je radila razne fizičke poslove, bilo je tu i batina, ali ta deca su sačuvala život. Kakve god da su bile te porodice, bilo im je sigurno bolje nego u logoru gde bi bili ubijeni. Jeleni se majka vratila iz nemačkog zarobljeništva u proleće 1944. Pronašla je i nju i njenog brata Živka i odvela ih u Ludbreg gde se zaposlila kod gospođe Potoćke. Tu su dočekali kraj rata i onda se vratili u svoj rodni Jablanac, međutim ništa nije ostalo od njihovog sela. Ustaše su ubile Jeleninu babu, dedu i četvorogodišnjeg brata Dušana. Imala je i brata Iliju koji je tada imao devet meseci. Izgubio se u Gluhonemom zavodu i od tada ne zna ništa o njemu. Jednom mi je rekla – 'Još uvek ga tražim i u stvarnosti i u mislima'. Dragoje je završio u logoru Jastrebarsko odakle su ga spasili partizani avgusta 1942“.
Odlazili su u Jasenovac osećajući dužnost da se poklone senima svojih sunarodnika, vršnjaka
© AP Photo / Hrvoje Knez
Istina je najvažnija, a realnost strašnija od mašte
Više puta su svi oni posetili Jasenovac, a Milekić kaže da ih je najviše pogodilo što je Stara Gradiška zapuštena, obrasla korovom, oronula:
„Činilo im se da se zapuštenošću tog logora negde gase sećanja na muke kroz koje su prošli. Odlazile su u Jasenovac osećajući dužnost da se poklone senima svojih sunarodnika, vršnjaka, ali za njih je odlazak na to mesto zločina bilo vrlo traumatično“.
Pišući prvo roman „Austrijanka“ o Diani Budisavljević, a potom i „Decu rata“, Milekić je nastojao da bude objektivan i izbori se sa svim emocijama koje su budila u njemu svedočanstva dece.
„Pre svega kao roditelju mi je bilo teško da pišem ovu knjigu. Odgovornost je velika - pišete o ljudima sa imenom i prezimenom, a ne o fiktivnim likovima. Dešavalo mi se da opisujući neke strašne scene, kroz glavu mi prođu moja deca i morao sam da prekinem pisanje, da sačekam dva-tri dana da me prođe to. Trudio sam se da budem objektivan i dam realnu sliku, jer istina je na kraju krajeva najvažnija kakva god da je“.
Prvobitno je želeo da napiše naučnu monografiju o Diani Budisavljević i deci sa Kozare, ali je odlučio da to ipak bude romansirano svedočanstvo kako bi bilo prijemčivije čitaocima:
„Bilo mi je veoma važno da to pročita što veći broj ljudi, jer mislim da čak ni naš narod, a kamoli šire, nema jasnu predstavu o tome šta se dešavalo u NDH, posebno u logorima, ali sam postavio sebi zadatak da se držim činjenica. Realnost je bila gora od svake fikcije i nije bilo potrebe bilo šta izmišljati“.
24 Septembar 2023, 09:07
