Nadvija se velika opasnost nad svetsku umetnost - ko će biti glumci i pevači
© AFP 2023 / CINDY ORD
Pratite nas
Umetnici moraju biti sve brži poput sportista. Nijedan teniser od pre 20 godina ne bi mogao da vrati nijednu servu Novaku Đokoviću, jer je mnogo brži i pripremljeniji. Tako operska pevačica danas mora da peva ležeći, u haljini, bez haljine, iz kade. To je uzbudljivo i potrebno današnjoj publici.
Najveći izazov umetnosti danas, smatra Milena Trobozić Garfild, autorka romana „Umetnost je naš posao“, nije ni novac, ni publika, već pažnja – kako u hiperprodukciji umetničkih sadržaja da umetnik privuče pažnju na svoje delo i još važnije da tu pažnju zadrži.
U svetu u kome ništa nije stalno i neprolazno, u kome se godišnje snimi više od 50.000 filmova, svetu interneta i generacije naviknute da jednim klikom dođe do sadržaja koji želi i koji im kratko drži pažnju, umetnici se suočavaju i sa novom opasnošću, a to je veštačka inteligencija.
Veštačka inteligencija će zameniti pisce i glumce
„Štrajk koji se dešava u Holivudu proizašao je iz realnog straha, jer studiji umesto pisaca mogu da koriste veštačku inteligenciju i scenu dobiju za 60 sekundi. Bore se i za prava na lik glumaca kako bi mogli da ga reprodukuju kroz kompjuterske aplikacije. Tako ne moraju da angažuju glumce svaki put. Glumci će biti zamenjeni, pisci takođe. Već sada veliki mediji za dnevne vesti koriste algoritam. Nema više početnika novinara koji šalju izveštaje sa ulice. Samo ozbiljne članke, kolumne, analize pišu novinari“, kaže Trobozić Garfild.
Milena Trobozić Garfild
© Sputnik / Marija Jakovljević
Upozorava da već sada teško razlikovati da li je fotografiju uradio čovek ili robot:
„'Njujorker' je sproveo eksperiment u kome je veštačkoj inteligenciji zadato da napiše pasus koji će ličiti na Hemingvejev stil. Onda su to dali profesorima američke književnosti koji su doktorirali na Hemingveju. Nisu mogli da kažu šta je napisao Hemingvej, a šta veštačka inteligencija“.
Kao pobornik teze da se progresa ne treba plašiti zato što se ne može zaustaviti i da moramo da budemo još kreativniji kako bismo napravili ono što veštačka inteligencija ne može, naša sagovornica podseća na Sokrata koji je rekao da će nova tehnologija uništiti ljudski um - misleći na pisanje:
„On je verovao da ako ljudi počnu da zapisuju, da neće ništa više pamtiti. Ali nećemo reći da je pismo uništilo civilizaciju ili kasnije Gutenbergova štamparija. Naprotiv. Knjige su bile dragocenost koju su imali samo bogati ljudi. Onda su masovno počele da se štampaju knjige. U Španiji i Francuskoj su se pojavili viteški romani koji su bili apsolutna budalaština, ali kao reakciju na to Servantes je napisao 'Don Kihota' i doveo do stvaranja realističkog romana koji će vladati 19. i 20. vekom. Ne znam šta će savremene tehnologije doneti, teško je to pretpostaviti naročito sa brzim razvojem veštačke inteligencije, ali će nas svakako podstaći da dalje razvijamo svoju kreativnost“.
Bioskopi su gotovi
Trobozić Garfild koja je svoju višedecenijsku karijeru kao prevodilac, glumica, producent, art menadžer i marketing stručnjak posvetila umetnosti, živeći na relaciji Beograd – Vašington, iznenađena je brzinom kojom se razvija veštačka inteligencija i da su „prvi na udaru“ pisci i umetnici.
Smatra da su danas u najvećoj opasnosti one umetnosti koje mogu da se reprodukuju poput knjige ili filma:
„Jeftino je danas odštampati knjigu ili snimiti film. Bioskopi su gotovi. Ovo čemu prisustvujemo su ostaci. Uspeh koji su napravili 'Barbi' i 'Openhajmer' su incident. Ted Houp, profesor na Njujorškoj filmskoj školi i glavni direktor u Amazonu za filmsku industriju, govorio je u Lokarnu o kraju filma onako kako ga mi doživljavamo, kao umetnost. Biće i dalje filmova kojima obiluju specijalni efekti, možda još više zahvaljujući veštačkoj inteligenciji“.
Opera "Falstaf" na beogradskoj sceni posle 45 godina
© Foto : Sputnjiku ustupilo Narodno pozorište/Nebojša Babić
Živa umetnost će preživeti
U takvoj situaciji naša sagovornica veruje u žive umetnosti, koje su trenutne i neponovljive, koje zahtevaju prisustvo publike ispred samog dela i koje izazivaju jedinstven doživljaj:
„To je takozvana usporena umetnost koja će nas spasiti. Kada uđete u muzej vi tiše govorite, koncentrišete se, birate da li ćete obići ceo muzej ili biti pred jednom slikom. Moja ćerka ne može da gleda nijedan film na TV, a da nema u ruci telefon i stalno proverava poruke, ali u pozorištu mora da ga isključi i prepusti se nečemu bez prekidanja. Ono što je na internetu ili televiziji je poredim sa autostradom kojom idemo velikom brzinom, a sa strane nam bacaju brzu hranu koju pojedete i zaboravite. Odlazak u pozorište, na koncert, u muzej je doživljaj koga se sećate. Ako zaboravite i scene, setićete se uzbuđenja koje ste imali kada ste gledali predstavu. Ja to uzbuđenje ne osećam ni pet minuta nakon serije na Netfliksu“.
Budućnost umetnosti vidi u ponovnom vraćanju tom živom kontaktu umetnika i publike:
„Zašto Brus Springstin ili Sting prave ogromne turneje? Stingu sigurno ne trebaju pare. On može da živi od onoga što je zaradio i ne samo on nego i svi njegovi unuci. Ali uzbuđenje koje donosi ta razmena sa publikom je jedinstveno i karte za taj doživljaj su basnoslovno skupe“.
Kako privući mlade
Problem međutim svim menadžerima u kulturi, bili oni na čelu Metropolitena, Narodnog pozorišta u Beogradu ili nekog malog teatra u provinciji, razvoj publike – posebno kako privući mlade.
„Nedavno su i Gardijan i Njujork tajms pisali da se publika posle korone nije vratila u pozorište u istom broju, jer se odvikla, ima mnogo više sadržaja kod kuće i zato što odlazak u pozorište ili na koncert predstavlja izvestan napor u poređenju sa pritiskanjem dugmeta kod kuće. Metropoliten je dve sezone imao posebne večeri pod nazivom 'Instagramske prilike' kada osvetle svoju zgradu i naprave dekor da mladi u pauzi prave fotografije za Instagram , a MoMa već godinama ima dejt večeri petkom i poziva mlade da dođu u galerije i upoznaju svoju srodnu dušu. To su vrlo popularni programi i ustanove se ne boje da otvore svoje prostore i za takve sadržaje, jer pitanje mlade publike je veliki problem“.
Umetnost ne sme, naglašava Trobozić Garfild, da bude dosadna, mora da donese uzbuđenje i lepotu u prvi plan:
„Izazovi i prepreke stvaraju uzbuđenje. Savlađivanjem prepreka postajemo bolji, brži, ekspresivniji, maštovitiji. Ne mogu da verujem da išta može da uništi umetnost. Može samo da nam bude teže kao stvaraocima, ali to ne znači da smemo da se predamo“.
