Srbiji su potrebni momci bez „ručne“: „Kada vidiš da jedan gine, ne možeš da stojiš i da gledaš“
© Foto : FIBA
Pratite nas
Bivši reprezentativac Srbije Ivan Paunić zna kako se osvajaju velike medalje. Okačio je oko vrata evropsko srebro u Poljskoj 2009. godine, a sada za Sputnjik komentariše veliki uspeh nove generacije naših košarkaša koji su u Manili stigli do svetskog srebra.
Verovao je Ivan Paunić da Srbija može da donese zlato sa Filipina, ali i srebro čiji sjaj vrlo dobro poznaje veliki je uspeh.
„Momci su napravili veliki rezultat s obzirom na to kako se sve odvijalo u drugoj grupnoj fazi. Bili su u velikom problemu posle poraza od Italije. Bilo je viđeno da idemo na Amere u četvrtfinalu. Cela nacija je tada izgubila neku nadu da ćemo proći dalje, očekivali su svi Ameriku, tada je ona bila glavni favorit, mnogi su videli kraj. Ali se potom dogodio obrt, pobeda Litvanije je okrenula stvari brutalno dobrom partijom. Tom pobedom napravili su totalno drugačiju sliku četvrtfinala. Da smo mogli da biramo ne bi moglo bolje da ispadne“, počinje razgovor Paunić.
Pored vere u ceo tim posebno je verovao u kapitena Bogdana Bogdanovića koji je protiv Litvanije i Kanade dokazao zašto treba da nosi to zvanje koje ima u reprezentaciji.
„Sa tom pobedom nad Amerikom Litvanci su se malo opustili, a mi smo dobili dodatnu motivaciju, jer smo znali da možemo da ih pobedimo. Maksimalno smo se ujedinili. Cela nacija je krivila Bogdana posle Italije, ali svi su znali da je on kapiten, pravi profesionalac, znam koliko trenira i koliko je posvećen. Znao sam da će se vratiti kada bude najbitnije i eto vratio se protiv Litvanije i Kanade. Dve brutalne utakmice. Ispalo je sve kako treba“, ističe vicešampion Evrope iz 2009. godine.
Paunić ne želi da se zaboravi koliko je za Srbiju dao Boriša Simanić koji je posle utakmice sa Portorikom dva puta operisan i odstranjen mu je bubreg.
„Najžalije od svega, verujem da bi svaki igrač pristao da nismo uzeli medalju, da smo završili poslednji, samo da se nije desilo ono što se desilo sa Borišom, da nije izgubio bubreg, to je velika tragedija za tako dobrog momka, sportistu. Treba mu se skinuti kapa, narod vidim da mnogo ceni, poštuje, nadam se da ćemo se kao narod i nacija odužiti Boriši. Igrati za svoju zemlju i izgubiti bubreg... Veliko poštovanje za njega, šta drugo reći“, sa ponosom o Boriši priča Ivan.
Poseban utisak sa Mundobasketa na Paunića je ostavila hemija kakva čini se dugo nije viđena u srpskom timu.
„Uvek sam gledao, i kroz život, najvažnija je hemija i da imaš momke koji ginu, koji grizu i koji će da daju 100 posto sebe. Tada si siguran da će se nešto uraditi jer postoji drugarstvo. A, kada dođu ti Amerikanci, dosta tih reprezentacija, svi gledaju ličnu dobit, da ja imam 30 poena, ja, ja ja, ja. Tu nema uspeha. Tu je kraj svemu. Ovde se videlo da dišu kao jedan, Bogdan je kao kapiten vrhunski sve izneo. Dosta njih tek grade karijere, nisu bili anonimusi, ali, tako sam i ja kod Dude 2009. Ko je znao za mene, Bjelicu, Mačvana, Raduljicu? To je ta želja. Samo imaš poziv za reprezentaciju, to je čast, skačemo po dva metra od zemlje tri dana ne znamo šta nas je snašlo. E, samo tim odnosnom možeš nešto da napraviš. A, kada te pozovu, a ti kažeš: e ne mogu, hoću da idem malo u Budvu, da odmaram 10 dana, to je malo već... Kapiram ja, razumem i tu drugu stranu“, istakao je Paunić.
Prisetio se i kako je nekada bilo teško izboriti mesto u reprezentaciji.
„Kada smo mi igrali bilo je malo drugačije. Završiš sezonu, pa ideš dva i po meseca na pripreme u šumu, Folgari, vamo-tamo, ne vidiš nikoga živog, ni devojku, ni ženu, ni dete ko ima. I, kada prođe tih dva i po meseca ne znaš da li si prošao u 12 ili nisi. Osamdeseti dan, mora da skrati spisak, a nas 20. Osmorica idu kući, mnogo je teško. I kada to sve završiš, ideš u klub. Sada ima mnogo više vremena da odmoriš i da se posvetiš. Ovi momci su izdvojili i snagu i vreme i svaka im čast što su igrali za našu zemlju i naš grb“, rekao je Paunić.
Bivši reprezentativac poručuje da Srbija ima svetlu košarkašku budućnost i da je zvanje vicešampiona veliki uspeh, a objasnio je i zašto Orlovi nisu uspeli da se okite zlatom.
„Nenormalan uspeh. Onakva odbrana nas je odvela do finala, momci su bili na svakoj lopti, nije mogao niko da mrdne. Čist primer kako treba da se igra košarka. Sigurno su se i izmorili. Odlično smo počeli finale, a onda se Dobriću desilo to što se desilo. Izbacilo nas je malo iz takta. Desilo se Gudura nije pogodio trojku, pa onda neki nepsorazum kada je lopta otišla u aut. Na takvim prvenstvima jedna-dve lopte te poremete, možeš da izgubiš. Mladi Jović je igrao fenomelano, velika karijera je pred njim, a odigrao je preko celog terena jedan na četiri. Ali, su neke sitne greške, ne možeš tako da gledaš... Momci su stvarno dali sve od sebe. Nemci nisu imali takvih grešaka. Ali, momcima ne treba zameriti, ovo je veliki rezultat. Neki od njih su debitanti. Možemo kao Srbija da budemo zadovoljni, budućnost je pred nama“, objasnio je Paunić.
Veruje srpski košarkaš da je timu falila nekolicina igrača koji bi mogli da doprinesu u važnim trenucima.
„Nema šta, ovi igrači za koje nismo znali koliko mogu, pokazali su mnogo. Mnogo može da se očekuje od njih. Imaš Jokića, Micića, Lučića, Kalinića... To su igrači koji su najbolji u svojim timovima, najbolji u svojim ligama. Vasa je pokazao nekoliko puta, Jokić u NBA, ne znam kakav je sada odnos Teodosića i Pešića, imaš Bjelicu koji se vratio u Crvenu zvezdu, Kalina koji krpi sve živo, drži pola ekipe. Sada da smo imali Kalinu ili Luču pored Alekse, pa to bi prštalo. Ti znaš kakvi su to momci, momci koji nemaju ručnu, koji idu glavom kroz zid. Ka mu kažeš idi 100 posto on ide 200. Samo sa takvim igračima možemo da napravimo nešto“, istakao je Paunić.
Posebno smatra da bi Aleksu Avramoviću posao bio znatno lakši kada bi u timu imao podršku, na primer, jednog iskusnog košarkaškog borca kakav je Vladimir Lučić.
„Kada Aleksa uđe donese nenormalnu energiju, takav igrač ti pokrene sve. E, kada se on umori, da ima još jednu dvojicu. Pa mu kažeš sedi Avrame, ajde ti Luča. To kad krene, nema dalje. Kada vidiš da jedan gine, ne možeš da stojiš i da gledaš. Onda to pokreće i klupu, klupa kreće i skače i to je ono što nama treba. Super je kada dođu Lebron, Kari i ostali, niko ni sa kim ne priča, jedva se pozdrave, gledaju koliko će da ubace. Svaka čast, igrački nema šta da pričamo, ali mi kao mala zemlja smo pokazali da smo zemlja i košarke, i ne samo košarke nego sporta. U odnosu na svet mi smo svuda prvaci i u tenisu, odbojci, košarci. Šta Nole radi sa 36 godina, pa on je čudovište, ne zna da se zaustavi. Treba da igra i da obori rekorde koje niko neće moći da stigne. Treba da se ponosimo“, jasan je Paunić.
Na kraju razgovora Paunić je istakao da se sprema za sledeću sezonu, da se dobro oseća i raduje izazovima koji slede.
U poslednjoj sezoni u Lokomotivi Paunić je stigao do velikih uspeha, njegov tim je eliminisao CSKA u polufinalu VTB lige i završio kao drugi iza Uniksa.
Za ovaj ruski tim to su istorijski rezultati.
Kao što su i naši košarkaši ispisali istoriju.
