https://lat.sputnikportal.rs/20230916/ekskluzivno-cuveni-srpski-reditelj-postavlja-andergraund-na-pozorisnu-scenu-marija-jakovljevic-1161198251.html
EKSKLUZIVNO Čuveni srpski reditelj postavlja „Andergraund“ na pozorišnu scenu
EKSKLUZIVNO Čuveni srpski reditelj postavlja „Andergraund“ na pozorišnu scenu
Sputnik Srbija
Počinjem probe „Andergraunda“ po filmu Emira Kusturice, drami Dušana Kovačevića „Proleće u januaru“ i njegovom romanu „Bila jednom jedna zemlja“. To je vrlo važna... 16.09.2023, Sputnik Srbija
2023-09-16T14:29+0200
2023-09-16T14:29+0200
2023-09-16T14:29+0200
kultura
kultura
kultura – intervjui i analitika
nikita milivojević
bitef
emir kusturica
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e7/09/10/1161310909_85:0:1801:965_1920x0_80_0_0_e03aba224772d1dfc538001b8a541a66.png
Između premijere Eshilove tragedije „Persijanci“ u Atini i početka rada na novoj predstavi „Andergraund“, takođe u grčkoj prestonici, novi umetnički direktor Bitef festivala pronašao je malo vremena u Beogradu da nam predstavi ovogodišnji program Bitefa i najavi nove projekte.Da li će devet predstava koje su na programu 57. festivala od 3. do 10. oktobra opravdati Bitefovu tradiciju promovisanja hrabrih i avangardnih produkcija?- To je uvek namera. Birate predstave, razmišljate, planirate i očekivanja jesu da će publika otići sa festivala sa izvesnim doživljajem, da neće biti izneverena. I ja kao gledalac želim da vidim nešto što će me pomeriti, što je uzbudljivo i što neću zaboraviti istog sekunda kada izađem iz sale.Na koji način slogan Bitefa „Snago, ne pristaj da budeš nečija“ odražava program?- Slogan uvek nekako podrazumeva da bude pod pritiskom stvarnosti, da komentariše, provocira. I treba da je tako, ali nekada je to toliko transparentno da meni postaje banalno. Ja u pozorištu volim predstave koje zadržavaju neku tajnu, ostavljaju prostora za razmišljanje. Zato sam predložio da ovogodišnji slogan potražimo u poeziji. Dobra poezija uvek krije tajnu. Poslednjih godina izdvojila se Radmila Petrović kao potpuno autentična, neverovatna, izvorna pesnikinja sa svojom malom zbirkom pesama „Moja mama zna šta se dešava u gradovima“, koji je takođe bio u užem izboru za slogan. Glasali smo koji nam se stih najviše dopada i izabrali ovaj kao najkompleksniji, a onda je naša stvarnost počela sloganu da dodaje nove slojeve pa je ispalo i da je revolucionaran. Kada bi promenili prvu reč, pa umesto snage, stavili ljubav, hrabrost, sloboda, slogan bi i dalje bio jak, moćan i svaka predstava na repertoaru čini se da bi na svoj način opravdala taj slogan.Šta su teme ovog trenutka u svetu koje se odražavaju i na pozorišnu produkciju?- Sve zavisi iz čije stvarnosti i iz čije mašte predstava dolazi. Ono što se igra u Burkini Faso pripada njihovoj stvarnosti, njihovoj želji da podele sa ostatkom sveta. U Nemačkoj je nešto drugo, u Mađarskoj nešto treće. Ono što primećujem kao reditelj, radeći i putujući, jeste da je pozorište postalo simbioza različitih formi i sadržaja, pa imamo dramski teatar, plesni teatar, cirkus i dokumentarni teatar. Sve je to pozorište. Dve predstave ove godine su vrlo izazovne kao forme jer su više opera nego dramski teatar, ali opravdano. Njihova suštinska ideja brani tu formu.Na koje teme to opera bolje odgovara nego dramski teatar?- Opera ironično tematizuje svoju stvarnost. Taj ironičan stav koji se provlači kroz formu opere meni je jako duhovit, zanimljiv, drzak i maštovit, ali to ne znači da svi treba da pevamo u pozorištu i mislimo da će to biti moderno.U prologu gledaćemo „Božanstvenu komediju“ u režiji Franka Kastrofa i produkciji Beogradskog dramskog pozorišta. Da li se vraćamo klasicima poput Dantea Aligijerija da bismo razumeli savremeni trenutak?- Uvek ćemo se vraćati klasicima i uvek ćemo ih tumačiti onako kako nas naša stvarnost proziva da ih tumačimo. Tu je tekst Maksima Gorkog „Deca sunca“ iz vremena revolucije u Rusiji, kada jedna klasa dolazi a druga odlazi. Uvek je pitanje šta želite predstavom.Kada biste kao reditelj kroz „Božanstvenu komediju“ oslikali današnji svet? Gde biste ga smestili u pakao ili čistilište?- Svet u kome živimo je potpuno nestvaran. On je toliko nepredvidiv. Možemo reći da on liči na pakao. Ima ona čuvena Sartrova rečenica: 'Pakao su drugi' . Ali je to još uvek jednosmeran odgovor. Stvari nisu ni crne ni bele. Ja to doživljavam kao nestvarnu stvarnost. Čovek nije siguran uopšte kakav je sledeći dan. Kada pročitate današnje novine, imate utisak da ne biste voleli da živite u takvom svetu.Na Bitefu će biti i litvanska opera „Sunce i more“, nagrađena „Zlatnim lavom“ na Venecijanskom bijenalu. U njenom fokusu su ekološki problemi, jedna od ključnih tema današnjice. Da li je to razlog uspeha te predstave ili je u pitanju specifična produkcija?- Jedan od razloga je svakako ekologija kao alarmantna tema cele planete, ali i forma koja je provokativna i tako tačna u odnosu na svet i naš mentalni sklop. Gledao sam nekoliko izvanrednih filmova na temu ekologije posle kojih nemate želju da uzmete plastičnu čašu mesecima, ali ne vidim da se bilo šta u svetu pomerilo po tom pitanju osim nekih manipulativnih igrarija kako ćemo uraditi nešto bolje dok sve najveće korporacije i dalje rade ono što rade. Mi mali možemo svoje plastične čaše da sakrivamo ali to neće smanjiti planetarno zagađenje koje je ozbiljno narušilo život na Zemlji. Ova predstava je jedna od tih finih alarmantnih momenata u umetnosti koji je s razlogom na pronašao dobar put do gledalaca.Predstava „Wakatt“ umetnika iz Burkine Faso sa belgijskom adresom, Serža Emea Kulibalija zatvoriće Bitef. Koliko spoj njegovih afričkih korena i zapadnog sveta utiče na njegov pristup umetnosti i sagledavanju problema aktuelnog trenutka?- To uvek isprovocira umetnika. Turski reditelj u Nemačkoj uvek funkcioniše iz te simbioze dve civilizacije, dva pogleda na svet. Tako je i ovde. To je jedna žestoka predstava divlje energije. Vidi se da dolazi iz drugog senzibiliteta i pokušaja da se nešto kaže na temu onoga što manjina Burkine Faso doživljava.Koliko je pozorište moćno da utiče a ne samo da preispituje, koliko može da utiče na gledaoce i da pokrene neke promene?- Voleo bih da kažem da pozorište ima snagu i moć da nešto promeni. Ja u to ne verujem, ali se pravim da verujem, jer u suprotnom bih izgubio želju da radim. Naša je potreba da radimo i verujemo u to što radimo. Mi umetnici moramo da verujemo bez obzira kakva je stvarnost oko nas. Kako bi Andrić rekao: Nikada ne treba prestati ispravljati krivu Drinu. Mada znamo da se ona ne da ispraviti. To je naša uloga. Mi smo popravljači sveta, kao trećerazredni bogovi.Ranijih godina smo imali slogane Bitef festivala „Na ivici budućnosti“ i „Svet bez ljudi“, odražavajući sunovrat civilizacije. Da li ovogodišnje izdanje nastavlja da detektuje taj sunovrat ili se okreće ka optimizmu?- Nemoguće je izbeći taj utisak sunovrata, ali drago mi je da predstave ove godine imaju izvesnu dozu humora. Humor ostavlja nadu i dobar je kao izraz. Ponekad kroz humor kažete oštrije stvari nego kroz dramsku formu. Smeh je nešto najlepše što možete videti na ljudskom licu.Kao novi umetnički direktor u kom pravcu ćete razvijati Bitef festival?- Bitef uvek jednim delom treba da nastavlja ono što je uvek radio i to treba da bude njegova zastava. Uvek treba da bude subverzivan, provokativan, istraživački, da promoviše novu ideju i rizikuje. Ako treba da bude i kontradiktoran, kontroverzan. Zato postoji. Samo tako se stvari pomeraju. Treba istovremeno da otvara i otkriva nove stvari u meri u kojoj je moguće. Pronaći zanimljivog novog autora koji se prvi put pojavljuje takođe je zadatak Bitefa. Mi ove godine imamo momka kome je ovo prvi festival na kome će predstaviti svoju drugu profesionalnu predstavu, koja me je prijatno iznenadila svojom autentičnošću.Šta vas kao reditelja provocira?- Evo nedavno sam izašao iz premijere. Radio sam Eshilove „Persijance“, najstariju sačuvanu tragediju, a još uvek deluje kao da je 2500 godina prošlo juče. Imaju svoju, uvek moćnu, arhetipsku šifru. U tekstu pokušavam da nađem pitanja koja sam sebi postavljam i odgovore koji mi se tiču. Za par dana u Atini počinjem probe „Andergraunda“ po filmu Emira Kusturice, drami Dušana Kovačevića „Proleće u januaru“ i njegovom romanu „Bila jednom jedna zemlja“. To je jedna ista priča sprovedena u tri forme, a ja sam uzeo najzanimljivije elemente i napravio svoju celinu. Pošto ne živim u Srbiji u kontinuitetu, imam potrebu da malo komuniciram sa svojom stvarnošću - ja to zovem dijalog sa mojom domovinom. Imam potrebu da o svemu što mi smeta i što mislim da nas vraća nazad, a ne gura nas napred, govorim u svojim predstavama. „Andergraund“ je epska priča, vrlo važna o manipulaciji, prevarenima, naivnoj veri, o lažovima i istini. To je naša priča.
https://lat.sputnikportal.rs/20201010/nikita-milivojevic-svet-oduvek-manipulise-nama-menjaju-se-samo-kostimi-1123552301.html
https://lat.sputnikportal.rs/20230608/bitef-od-3-do-10-oktobra-snago-ne-pristaj-da-budes-necija-foto-1156946775.html
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2023
Marija Jakovljević
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e5/03/12/1124878435_530:0:2578:2048_100x100_80_0_0_daf7653b3a2d3633da2535e4032d593a.jpg
Marija Jakovljević
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e5/03/12/1124878435_530:0:2578:2048_100x100_80_0_0_daf7653b3a2d3633da2535e4032d593a.jpg
Vesti
sr_RS
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Marija Jakovljević
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e5/03/12/1124878435_530:0:2578:2048_100x100_80_0_0_daf7653b3a2d3633da2535e4032d593a.jpg
kultura, kultura – intervjui i analitika, nikita milivojević, bitef, emir kusturica
kultura, kultura – intervjui i analitika, nikita milivojević, bitef, emir kusturica
EKSKLUZIVNO Čuveni srpski reditelj postavlja „Andergraund“ na pozorišnu scenu
Počinjem probe „Andergraunda“ po filmu Emira Kusturice, drami Dušana Kovačevića „Proleće u januaru“ i njegovom romanu „Bila jednom jedna zemlja“. To je vrlo važna priča o manipulaciji, prevarenima, naivnoj veri, istini. To će biti moj dijalog sa domovinom, kaže za Sputnjik reditelj Nikita Milivojević.
Između premijere Eshilove tragedije „Persijanci“ u Atini i početka rada na novoj predstavi „Andergraund“, takođe u grčkoj prestonici, novi umetnički direktor Bitef festivala pronašao je malo vremena u Beogradu da nam predstavi ovogodišnji program Bitefa i najavi nove projekte.
Da li će devet predstava koje su na programu 57. festivala od 3. do 10. oktobra opravdati Bitefovu tradiciju promovisanja hrabrih i avangardnih produkcija?
- To je uvek namera. Birate predstave, razmišljate, planirate i očekivanja jesu da će publika otići sa festivala sa izvesnim doživljajem, da neće biti izneverena. I ja kao gledalac želim da vidim nešto što će me pomeriti, što je uzbudljivo i što neću zaboraviti istog sekunda kada izađem iz sale.
Na koji način slogan Bitefa „Snago, ne pristaj da budeš nečija“ odražava program?
- Slogan uvek nekako podrazumeva da bude pod pritiskom stvarnosti, da komentariše, provocira. I treba da je tako, ali nekada je to toliko transparentno da meni postaje banalno. Ja u pozorištu volim predstave koje zadržavaju neku tajnu, ostavljaju prostora za razmišljanje. Zato sam predložio da ovogodišnji slogan potražimo u poeziji. Dobra poezija uvek krije tajnu. Poslednjih godina izdvojila se Radmila Petrović kao potpuno autentična, neverovatna, izvorna pesnikinja sa svojom malom zbirkom pesama „Moja mama zna šta se dešava u gradovima“, koji je takođe bio u užem izboru za slogan. Glasali smo koji nam se stih najviše dopada i izabrali ovaj kao najkompleksniji, a onda je naša stvarnost počela sloganu da dodaje nove slojeve pa je ispalo i da je revolucionaran. Kada bi promenili prvu reč, pa umesto snage, stavili ljubav, hrabrost, sloboda, slogan bi i dalje bio jak, moćan i svaka predstava na repertoaru čini se da bi na svoj način opravdala taj slogan.
Šta su teme ovog trenutka u svetu koje se odražavaju i na pozorišnu produkciju?
- Sve zavisi iz čije stvarnosti i iz čije mašte predstava dolazi. Ono što se igra u Burkini Faso pripada njihovoj stvarnosti, njihovoj želji da podele sa ostatkom sveta. U Nemačkoj je nešto drugo, u Mađarskoj nešto treće. Ono što primećujem kao reditelj, radeći i putujući, jeste da je pozorište postalo simbioza različitih formi i sadržaja, pa imamo dramski teatar, plesni teatar, cirkus i dokumentarni teatar. Sve je to pozorište. Dve predstave ove godine su vrlo izazovne kao forme jer su više opera nego dramski teatar, ali opravdano. Njihova suštinska ideja brani tu formu.
Na koje teme to opera bolje odgovara nego dramski teatar?
- Opera ironično tematizuje svoju stvarnost. Taj ironičan stav koji se provlači kroz formu opere meni je jako duhovit, zanimljiv, drzak i maštovit, ali to ne znači da svi treba da pevamo u pozorištu i mislimo da će to biti moderno.
U prologu gledaćemo „Božanstvenu komediju“ u režiji Franka Kastrofa i produkciji Beogradskog dramskog pozorišta. Da li se vraćamo klasicima poput Dantea Aligijerija da bismo razumeli savremeni trenutak?
- Uvek ćemo se vraćati klasicima i uvek ćemo ih tumačiti onako kako nas naša stvarnost proziva da ih tumačimo. Tu je tekst Maksima Gorkog „Deca sunca“ iz vremena revolucije u Rusiji, kada jedna klasa dolazi a druga odlazi. Uvek je pitanje šta želite predstavom.
Kada biste kao reditelj kroz „Božanstvenu komediju“ oslikali današnji svet? Gde biste ga smestili u pakao ili čistilište?
- Svet u kome živimo je potpuno nestvaran. On je toliko nepredvidiv. Možemo reći da on liči na pakao. Ima ona čuvena Sartrova rečenica: 'Pakao su drugi' . Ali je to još uvek jednosmeran odgovor. Stvari nisu ni crne ni bele. Ja to doživljavam kao nestvarnu stvarnost. Čovek nije siguran uopšte kakav je sledeći dan. Kada pročitate današnje novine, imate utisak da ne biste voleli da živite u takvom svetu.
Na Bitefu će biti i litvanska opera „Sunce i more“, nagrađena „Zlatnim lavom“ na Venecijanskom bijenalu. U njenom fokusu su ekološki problemi, jedna od ključnih tema današnjice. Da li je to razlog uspeha te predstave ili je u pitanju specifična produkcija?
- Jedan od razloga je svakako ekologija kao alarmantna tema cele planete, ali i forma koja je provokativna i tako tačna u odnosu na svet i naš mentalni sklop. Gledao sam nekoliko izvanrednih filmova na temu ekologije posle kojih nemate želju da uzmete plastičnu čašu mesecima, ali ne vidim da se bilo šta u svetu pomerilo po tom pitanju osim nekih manipulativnih igrarija kako ćemo uraditi nešto bolje dok sve najveće korporacije i dalje rade ono što rade. Mi mali možemo svoje plastične čaše da sakrivamo ali to neće smanjiti planetarno zagađenje koje je ozbiljno narušilo život na Zemlji. Ova predstava je jedna od tih finih alarmantnih momenata u umetnosti koji je s razlogom na pronašao dobar put do gledalaca.
Predstava „Wakatt“ umetnika iz Burkine Faso sa belgijskom adresom, Serža Emea Kulibalija zatvoriće Bitef. Koliko spoj njegovih afričkih korena i zapadnog sveta utiče na njegov pristup umetnosti i sagledavanju problema aktuelnog trenutka?
- To uvek isprovocira umetnika. Turski reditelj u Nemačkoj uvek funkcioniše iz te simbioze dve civilizacije, dva pogleda na svet. Tako je i ovde. To je jedna žestoka predstava divlje energije. Vidi se da dolazi iz drugog senzibiliteta i pokušaja da se nešto kaže na temu onoga što manjina Burkine Faso doživljava.
Koliko je pozorište moćno da utiče a ne samo da preispituje, koliko može da utiče na gledaoce i da pokrene neke promene?
- Voleo bih da kažem da pozorište ima snagu i moć da nešto promeni. Ja u to ne verujem, ali se pravim da verujem, jer u suprotnom bih izgubio želju da radim. Naša je potreba da radimo i verujemo u to što radimo. Mi umetnici moramo da verujemo bez obzira kakva je stvarnost oko nas. Kako bi Andrić rekao: Nikada ne treba prestati ispravljati krivu Drinu. Mada znamo da se ona ne da ispraviti. To je naša uloga. Mi smo popravljači sveta, kao trećerazredni bogovi.
Ranijih godina smo imali slogane Bitef festivala „Na ivici budućnosti“ i „Svet bez ljudi“, odražavajući sunovrat civilizacije. Da li ovogodišnje izdanje nastavlja da detektuje taj sunovrat ili se okreće ka optimizmu?
- Nemoguće je izbeći taj utisak sunovrata, ali drago mi je da predstave ove godine imaju izvesnu dozu humora. Humor ostavlja nadu i dobar je kao izraz. Ponekad kroz humor kažete oštrije stvari nego kroz dramsku formu. Smeh je nešto najlepše što možete videti na ljudskom licu.
Kao novi umetnički direktor u kom pravcu ćete razvijati Bitef festival?
- Bitef uvek jednim delom treba da nastavlja ono što je uvek radio i to treba da bude njegova zastava. Uvek treba da bude subverzivan, provokativan, istraživački, da promoviše novu ideju i rizikuje. Ako treba da bude i kontradiktoran, kontroverzan. Zato postoji. Samo tako se stvari pomeraju. Treba istovremeno da otvara i otkriva nove stvari u meri u kojoj je moguće. Pronaći zanimljivog novog autora koji se prvi put pojavljuje takođe je zadatak Bitefa. Mi ove godine imamo momka kome je ovo prvi festival na kome će predstaviti svoju drugu profesionalnu predstavu, koja me je prijatno iznenadila svojom autentičnošću.
Šta vas kao reditelja provocira?
- Evo nedavno sam izašao iz premijere. Radio sam Eshilove „Persijance“, najstariju sačuvanu tragediju, a još uvek deluje kao da je 2500 godina prošlo juče. Imaju svoju, uvek moćnu, arhetipsku šifru. U tekstu pokušavam da nađem pitanja koja sam sebi postavljam i odgovore koji mi se tiču. Za par dana u Atini počinjem probe „Andergraunda“ po filmu Emira Kusturice, drami Dušana Kovačevića „Proleće u januaru“ i njegovom romanu „Bila jednom jedna zemlja“. To je jedna ista priča sprovedena u tri forme, a ja sam uzeo najzanimljivije elemente i napravio svoju celinu. Pošto ne živim u Srbiji u kontinuitetu, imam potrebu da malo komuniciram sa svojom stvarnošću - ja to zovem dijalog sa mojom domovinom. Imam potrebu da o svemu što mi smeta i što mislim da nas vraća nazad, a ne gura nas napred, govorim u svojim predstavama. „Andergraund“ je epska priča, vrlo važna o manipulaciji, prevarenima, naivnoj veri, o lažovima i istini. To je naša priča.
