Ko je kriv za ukrajinsku krizu i rast nuklearnih tenzija u svetu
Pratite nas
Eskalacija dugotrajne ukrajinske krize u potpuni proksi rat NATO-a protiv Rusije praćena je dramatičnim upozorenjima o rizicima da sukob eskalira u globalni nuklearni požar. Ko je kriv za takvu situaciju i ima li izlaza? Visokopozicionirani diplomata nedavno je izneo svoj stav o poziciji Rusije.
Bilten atomskih naučnika pomerio je svoj „Sat apokalipse“ na 90 sekundi do ponoći ranije ove godine, navodeći rastuće rizike od nuklearnog rata, podstaknute krizom u Ukrajini.
Od 2022. do danas, zapadni zvaničnici, mediji i tink-tenk organizacije objavljivali su izjavu za izjavom i članak za člankom u kojima su okrivljavali Moskvu za eskalaciju, a neki su otišli toliko daleko tvrdeći da bi Rusija mogla preventivno da koristi nuklearno oružje u Ukrajini, ignorišući tako i rusku nuklearnu doktrinu i izjave najviših ruskih zvaničnika, uključujući predsednika Vladimira Putina i ministra spoljnih poslova Sergeja Lavrova, o neprihvatljivosti takvog scenarija.
„Velika opasnost u kontekstu ukrajinskog sukoba povezana je sa činjenicom da SAD i zemlje NATO, dok podstiču konfrontaciju, rizikuju da dođu u direktan oružani sukob nuklearnih sila. Mislimo da ovaj pravac razvoja događaja može i mora biti sprečen. Zbog toga moramo podsetiti sve na postojanje ogromnih vojnih i političkih rizika i poslati otrežnjujuće signale našim oponentima“, rekao je Lavrov u intervjuu za ruski časopis „Internešnel afers“.
On je podvukao da je „Rusija potpuno posvećena principu da je nuklearni rat neprihvatljiv i da polazi od premise kako u takvom ratu ne može biti pobednika“.
„Zato on nikada ne sme biti vođen“, rekao je Lavrov, pozivajući svetske nuklearne sile da „ostanu posvećene tim shvatanjima i pokažu maksimalnu uzdržanost“.
Ko je odgovoran za nuklearnu eskalaciju
I u Rusiji, mali broj intelektualaca, uključujući sada osramoćenog bivšeg direktora Instituta za američke i kanadske studije Valerija Garbuzova, stao je na stranu Zapada, okrivljujući Rusiju za ukrajinsku krizu i pad odnosa sa Vašingtonom, te nagoveštavajući da je Moskva, a ne Vašington, odgovorna za rastuću stratešku neizvesnost u svetu.
Odgovarajući na nedavni članak Garbuzova o navodnim ruskim „tezama državne propagande“ o uzrocima ukrajinske krize, opunomoćeni ambasador Rusije Aleksandar Kramarenko je istakao da se Garbuzobljev „manifest amerikanizma“ ironično „sastoji u potpunosti od propagandnih klišea iz Vašingtona“, i lišen je čak i pokušaja „da se deo odgovornosti za sadašnje zaoštravanje“ pripišu Zapadu.
Fokusirajući se na opasnost od nuklearne eskalacije, temu koja mu je veoma dobro poznata, budući da je visoki diplomata, Kramarenko, koji je i direktor Instituta za savremene međunarodne odnose Diplomatske akademije ruskog Ministarstva spoljnih poslova, detaljno je opisao dugu listu koraka koje su SAD preduzele da potkopaju poverenje Moskve.
„Nije Moskva počela demontažu čitavog sistema kontrole naoružanja“, podsetio je on, ističući da je Vašington započeo proces jednostranim povlačenjem iz Ugovora o antibalističkim raketama (ABMT) 2002. godine, pre nego što je pokušao da izgradi raketni štit u Evropi. Godine 2019, SAD su preduzele sledeći korak, napuštajući Ugovor o nuklearnim snagama srednjeg dometa (INF) i zapretivši da će dozvoliti da sada suspendovani Novi sporazum o smanjenju strateškog naoružanja (Novi START) istekne bez obnavljanja.
Moskva je, podseća Kramarenko, bila primorana da preduzme „korake kojim bi sačuvala ravnotežu snaga, što garantuje očuvanje međunarodnog mira i bezbednosti“, kroz kreiranje novih hipersoničnih i autonomnih podvodnih nuklearnih sistema, tek pošto su SAD ignorisale fundamentalne bezbednosne interese i zabrinutosti Rusije.
„Drugo, u vezi sa pitanjem ko šta krši: šta znači američki koncept „brzog globalnog udara“, koji uključuje destabilizujuću upotrebu strateških nosača? Šta je sa drugim oružjem za masovno uništenje, uključujući hemijsko (čije je uništenje Vašington dugo odlagao pod smešnim izgovorom nedostatka sredstava) i biološko?“, pita Kramarenko.
„U slučaju ovog drugog, SAD i njihovi zapadni saveznici tvrdoglavo odbijaju da započnu rad na protokolu o verifikaciji Konvencije o biološkom oružju i mreži američkih bioloških laboratorija širom sveta, uključujući i one identifikovane tokom specijalne vojne operacije u Ukrajini. Zbog toga se postavlja pitanja o garancijama SAD da neće koristiti takvo oružje“, dodao je diplomata.
Visoki ruski diplomata je takođe upitao koji su „izgovori“ za to što Velika Britanija i Francuska, zemlje sa četvrtim, odnosno petim po veličini nuklearnim arsenalom na svetu, ne učestvuju u globalnim naporima za kontrolu naoružanja, uprkos njihovom savezu sa SAD u okviru NATO. Ukazujući na američko kršenje Sporazuma o neširenju nuklearnog oružja (NPT) postavljanjem nuklearnog oružja u šest zemalja, uključujući Nemačku, Kramarenko je naglasio da se slična zabrinutost odnosi na Australiju zbog njene odluke da kupi američku tehnologiju nuklearnih podmornica u okviru „trilateralnog transkontinentalnog anglosaksonskog vojnog bloka AUKUS, vraćajući svet u period na početku Hladnog rata“.
„Četvrto, u vezi sa Kinom: Zašto ne predložiti Sjedinjenim Državama sporazum o jednakosti nuklearnih raketnih sposobnosti cele geopolitičke trojke, uključujući Kinu, što bi moglo da stimuliše Peking da razmisli o pridruživanju multilateralnom procesu kontrole naoružanja?“, kaže Kramarenko.
On podseća da je tek nedavno načelnik američkog Generalštaba Mark Mili počeo da govori o „tri velike sile“, SAD, Rusiji i Kini.
„Zašto čekati neizbežno? Zar američka politika obuzdavanja zapravo ne ohrabruje sve zemlje koje su na meti SAD da pokušaju da nabave nuklearno oružje kao sredstvo da se zaštite od pretnji pritiska i destabilizacije?“, kaže ruski diplomata.
Američka odgovornost za ukrajinsku krizu
Osvrćući se na ukrajinsku krizu, koja se sada navodi kao glavni uzrok eskalacije nuklearne opasnosti, Kramarenko je podsetio da je uoči njenog zaoštravanja krajem 2021. godine Vašington bio taj, a ne Moskva, koji je odbio da se pozabavi idejom o bezbednosnim garancijama „u kontekstu širenja NATO-a i približavanja infrastrukture alijanse granicama Rusije“.
„Šta je loše u neutralnom vojno-političkom statusu Ukrajine? Štaviše, rečeno nam je da naša sposobnost nuklearnog odvraćanja znači da nam nisu potrebne nikakve garancije. Ukratko, oni ukazuju na nuklearno oružje kao sredstvo za zaštitu naših bezbednosnih interesa, ali istovremeno govore o „nuklearnom tabuu“. To nije sprečilo izbijanje analoga Kubanske raketne krize na našoj granici... Niti približavanja Ukrajine statusu članstva u NATO, čiju teritoriju je Alijansa apsorbovala uprkos tadašnjem formalno „neutralnom“ statusu Kijeva“, napisao je diplomata.
Tokom eskalacije ukrajinske krize od 2014. nadalje, podsetio je Kramarenko, Moskva je podržavala održavanje strateškog dijaloga sa Vašingtonom, pri čemu proces na kraju nije postigao nikakve rezultate u obezbeđivanju bezbednosti Rusije.
„Ispostavilo se da SAD nisu sposobne da održe takav dijalog ni sa Kinom. I koga onda kriviti“, kaže Kramarenko.
On navodi da je poverenje između zemalja podriveno još odavno.
„Dovoljno je pomenuti Zapadnu agresiju na Libiju, gde nismo uspeli da zaustavimo ono što se činilo kao humanitarna rezolucija u Savetu bezbednosti UN. Onda je došla opstrukcije Minskog sporazuma iz 2015. o rešenju građanskog sukoba u Ukrajini, koje je takođe odobri Savet bezbednosti, a zapravo je iskorišćen za kupovinu vremena kako bi se naš sused naoružao u cilju da se Rusiji nanese vojni ili „strateški“ poraz. O kakvom poverenju onda možemo da pričamo? I kakva je svrha takvih kontakata, kada se sve događa uprkos njima. Može se zaključiti da je Vašington jednostavno nesposoban za pregovore i to nije samo naše stanovište“, kaže ruski diplomata.
Podsećajući na komentare Džejka Salivena, savetnika za nacionalnu bezbednost američkog predsednika Džozefa Bajdena, na Aspenskom bezbednosnom forumu u julu o spremnosti SAD „da rizikuju“ kako bi „pružile podršku Ukrajini“, Kramarenko je sugerisao da ova „jezuitska formulacija… krije spremnost da preuzmu rizik od nuklearne eskalacije, ” i signalizira da sama ideja nuklearnog odvraćanja nije uspela da zaustavi američku agresiju protiv Rusije.
„Što se tiče ruske nuklearne doktrine, ona je mnogo jasnije formulisana od američke, koja se poigrava idejama o strateškoj dvosmislenosti (uključujući i spremnost za pokretanje preventivnih nuklearnih udara) dok se u isto vreme pokušava čvrsta kontrola drugih, uključujući čak i sopstvene saveznike“, kaže Kramarenko.
Prema aktuelnoj ruskoj nuklearnoj doktrini, nuklearno oružje, i taktičko i strateško, može se upotrebiti kao odgovor na neprijateljski napad upotrebom oružja za masovno uništenje, ili u slučaju čina konvencionalne agresije toliko moćne da ugrožava samo postojanje ruske države.
Multipolarnost i budućnost globalne kontrole oružja
„Da li treba da lamentiramo nad time što su Amerikanci uništili sistem kontrole naoružanja? Čini se da se približava novi proces, zasnovan na realnosti multipolarnog sveta i on će se uobličiti posle završetka trenutne geopolitičke prekretnice. Već je jasno ta će ovaj proces biti multilateralan, uključujući najmanje još Kinu, koja će vremenom dostići SAD i Rusiju u broju nuklearnih bojevih glava na strateškim projektilima. Američki eksperti priznaju da će se to dogoditi 2030, kada Kina više neće moći da bude „zauzdana““, ukazuje Kramarenko.
On ističe da su „ukrajinsku krizu SAD planirale kao blickrig za obračun sa Rusijom, pre nego što se preusmere na Kinu i na taj način izbegnu rat na dva fronta“.
„Pitanje je zbog čega su SAD uopšte osetile potrebu da započnu takvu konfrontaciju. Zašto preuzeti takav rizik, a da SAD nisu pripremljene za direktan konflikt sa Rusijom, o čemu se sada govori na svakom ćošku u Americi? Čini se da je to ključno pitanje, a trenutna američka administracija moraće da na njega odgovori i svojim građanima i međunarodnoj zajednici, umesto što neodgovorno pokušava da improvizuje kako bi izbegla gubitak obraza“, navodi Kramarenko.
Rusija nije kriva za sadašnju globalnu krizu, šta god da kažu ličnosti poput Garbuzova i njihovih simpatizera, naglasio je Kramarenko, a ako ništa drugo, jedina stvarna greška Moskve je njena „naivnost“ u oslanjanju „na dobru volju Zapada“, i „teškoće da raskine sa iluzijom da moramo biti poput njih i da će nas prihvatiti kao svoje“.
„Na kraju krajeva, to bi značilo približavanje takozvanoj „zlatnoj milijardi“ i učešće u neokolonijalnoj pljački čitavog nezapadnog sveta, nešto što se ne uklapa u istoriju i misiju Rusije u svetu“, piše ruski diplomata.
Umesto toga, Kramarenko se sada nada da će ukrajinska kriza konačno osloboditi Rusiju „od Zapada i njegovog idejnog i drugih oblika ugnjetavanja“.
„I mora biti jasno, kao što je jasno mnogima u nezapadnom svetu, da bez Rusije drugi neće moći da steknu takvu slobodu. A ako to zapadnim elitama nije bilo jasno pre 24. februara 2022. po svemu sudeći sada je jasno“, rezimirao je diplomata.
.jpg){kind=link}