Da Rusi izgube rat!? To je nemoguće! Ispovest ćerke srpskog generala – od Balkanskih ratova do Draže
© Sputnik / Lola Đorđević
Pratite nas
Tatjana Pavlović, ćerka divizijskog generala Svetomira Đukića, učesnika Balkanskih i svetskih ratova, osnivača Srpskog olimpijskog kluba, danas ima 95 godina. Sa ponosom se seća svoga oca i svega što je doživela tokom Drugog svetskog rata.
Majka Aleksandra joj je bila Ruskinja. Pobegla je 1917. godine u Srbiju i udala za mladog oficira Đukića. U kući se nije govorio ruski jezik, ali Aleksandra nikada nije zaboravila i prebolela Rusiju.
Ćerku Tatjanu, kasnije profesora književnosti, zadojila je velikom ruskom kulturom pa se ona i danas ne odvaja od romana „Rat i mir“.
Uz ruske klasike i karte – sećanja na rat
Stanom, koji se nalazi na mestu nekadašnje kuće generala Svetomira Đukića, dominira polica sa knjigama.
Pored srpske književosti, tu su i ruski klasici, kao i obimna „Istorija Rusije“, „Besede o ruskoj kulturi“... U svakom kutku sobe su crnobele porodične fotografije, a tik do njih stoje i fotografije Čehova i Dostojevskog.
„Ja sam od onih koji čitaju. Uvek sa mnom je 'Rat i mir'“, otkriva nam odmah na početku Tatjana Pavlović.
Tatjana, ćerka generala Svetomira Đukića
© Sputnik / Lola Đorđević
Prati sve što se dešava u svetu, posebno u Ukrajini:
„Da li ste čuli šta je papa govorio o Rusiji? Divno je govorio da je Rusija velika, da Rusi treba da budu ponosni. Neki kažu da je Putin izvršio agresiju na Ukrajinu. Zamislite tu glupost“.
Uz cigaretu – napominje da puši samo dve dnevno - i kafu, počinje da se priseća prošlosti.
Živo se Tatjana seća svih priča koje je čula od svog oca, o njegovom učešću u balkanskim ratovima, Prvom svetskom ratu, odbrani Beograda i oslobađanju Zemuna, odlikovanjima koje je dobio za svoje zasluge, o osnivanju prvog Srpskog olimpijskog kluba 1910. i odlasku prve selekcije Kraljevine Srbije na Olimpijske igre u Stokholmu 1912. gde je Đukić izabran za člana Međunarodnog olimpijskog komiteta.
Sportista od malih nogu – čast i hrabrost
„Voleo je sport. Kada je imao šest-sedam godina majka ga pošalje da donese nešto iz komšiluka. On je skakao i uleti u kafanu gde su sedeli žandari. Žandar pijan, vikne – eno đavola. Opali i pogodi ga u ruku. Već tada je zavoleo sport. Pa se to nastavilo i kada je bio oficir u Valjevu. Danas se slave pešačke trke koje je on pokrenuo. Trčao je do sela udaljenog 20 kilometra. Seljaci su trčali za njim i vikali - 'ludak', a on se zaustavljao kod svake grupice i objašnjavao im da treba vežbati, razvijati se i mic po mic vaspitavao je narod“.
Mladi Svetomir Đukić sa majkom
© Sputnik / Lola Đorđević
Sa ponosom govori o svom ocu kao jedinstvenom čoveku:
„Bio je opsednut principima koje je kasnije video i u olimpijskom pokretu - čast, poštenje, hrabrost, disciplina, bratstvo, jednakost. Žao mi je što nikada nisam upoznala Ducija Simonovića. Kada slušam šta on govori o olimpizmu, kao da čujem svoga oca. Moj otac je bio veoma sentimentalan. Idemo mi sa Ohridskog jezera prema Skoplju. Tata je bio komadant divizije u Bitolju. Sretnemo vojnika sa cokulama preko ramena. Ide brzo, bos. Zaustavi auto i pita ga gde će. On kaže da žuri u kasarnu, mora da se javi do osam sati jer do tada ima odusustvo. – 'A što si bio kod kuće?' - On odgovara – 'Umrla mi duša' - Umrla mu je ćerka. Moj otac odveze vojnika do Skoplja i dao mu mesec dana odsustva“.
Vojne počasti i za neprijatelja
Ističe Tatjana da njen otac nikada nije osećao mržnju prema neprijatelju, samo prema lopovima, izdajnicima i prevrtljivcima.
Podseća na jednu važnu epizodu iz Prvog svetskog rata, koja se odigrala na Adi Ciganliji:
„Pre bitke, kurir donosi austrougarskom pukovniku ćerkino pismo, on ga stavlja u džep i ubrzo potom gine u bici. Tata posle bitke uzme pismo, sahrani austrougarskog komadanta sa svim vojnim počastima, a njegovoj ćerki je poslao pismo u kome je pohvalio njegovu hrabrost. Ona mu je odgovorila i zahvalila srpskim oficirima“.
Fotografija Svetomira Đukića na Krfu krasila je naslovnu stranu francuskog časopisa
© Sputnik / Lola Đorđević
Živa su Tatjanina sećanja i na Drugi svetski rat kada je sa 13 godina srela Nemca u kupeu voza. I danas posle više od šest decenija čuje zvuk očeve sablje bačene iz voza:
„Krenemo vozom za Beograd, bili smo u kupeu sa Ribnikarom i Dedijerom. U Rogatici uđu Nemci. Traže dokumenta i oružje. Kome nađu oružje, biće streljan. Mene je bilo sramota koliko je Dedijer bio servilan u tom trenutku. Nemci izađu, voz krene i odjednom Dedijer vidi tatinu sablju uvijenu u novine. To je bila sablja sa zlatnim balčakom, dodeljena mu u znak zahvalnosti za Adu Ciganliju. Dedijer zgrabi sablju da je baci. Brat i ja vrisnemo – 'Ne tatinu sablju'. Mama uzme sablju i baci je kroz prozor. Još čujem kako je zveknula kada je udarila u kamen!“.
Valcer pod mecima
U hrabrost svog oca uverila se kada su se povlačili u Bosnu:
„Oko Mladenovca, voz se zaustavlja. Izađemo, sakrijemo se. Ja se zabijem iza nekog žbunja, a tata kraj drveta mi kaže – Bimba, nemoj da se bojiš. Gledaj on tamo, ja ovamo. Ja igram valcer'. Drugi put meci zvižde oko nas, trčimo i pita me – 'Da li je interesantno?' Ja mu odgovorim – 'Opasno je, tata'. On će na to – 'Da nije opasno, ne bi bilo interesantno'“.
Bio je opsednut principima koje je kasnije video i u olimpijskom pokretu - čast, poštenje, hrabrost, disciplina, bratstvo, jednakost.
© Sputnik / Lola Đorđević
Putujući po sećanjima pojavljuje se i slika kada se prvi put rukovala:
„Pred povlačenje Dražine vojske, kamioni pred našom kućom. Ja se vraćam od drugarice, kad me pod kajsijom u bašti zaustavi jedan čovek i pruži mi ruku. Imala sam tada 16 godina, još se nisam tako rukovala, nego napravite reverans. Pita me kako sam i zbunjeno odgovorim – 'Odlazimo', a on kaže – 'Nećete vi otići'. Posle mi tata kaže da je taj komunista došao da ga prevede partizanima. 'Generale, da li vi znate da je ta vaša stvar propala'. Tata mu rekao – 'Gospodine, ja znam bolje od vas koliko je i kako propala, ali nemojte tražiti od mene da budem pacov koji beži kad brod tone'“.
Među partizanima
Naši su uvek pobeđivali, ističe baka Tatjana oštro i odlučno:
„Jednom se tokom rata tata našao u Kosjeriću. Ruča i odjednom se čuju topovi iz Požege. Naš rođak izađe da vidi šta se dešava. Vraća se i kaže – 'Vesele se Nemci, pao Staljingrad', a moj otac stoji u dvorištu i kaže – 'Staljingrad pao? Neće biti, Vujice. Vujice, kada bi Rusi dali Staljingrad, izgubili bi rat, a to je nemoguće'“.
Najhrabriji čin naše sagovornice, koji njena ćerka Aleksandra sa ponosom ističe, dogodio se u sedištu Ozne nakon što su uhapšeni u julu 1945. u šumi:
„Tata je već emigrirao. Mama je imala 45, brat nepunih 13, ja 16 godina. Ostali smo sa Dražom. Dražu uhvate, nas uhapse. Mislili smo da će nas streljati. Najviše smo se bojali da će mi brata ubiti. Uveli nas u sobu i jedan od njih pita mog brata – 'Da li ti je žao oca?' On mu na to odgovara – 'A vama vašeg?' Na to on kaže – 'Meni je žao mog oca što je poginuo kao junak, a ne kao pašče među purenjacima. Ne nego će da dođe na belom konju'. Ja sam rekla: 'A otkud znate da neće?'“.
A otkud znate da neće?
© Sputnik / Lola Đorđević
Karte na stolu pored pepeljare i romana „Zli dusi“ vraćaju je u noć kada je odvedena u sobu punu vojnika da im gleda u karte:
„Uhvate nas partizani i jedne noći, mene neko probudi. Krenem bez straha, ni sama ne znam kako se nisam bojala. Uđem u sobu prepunu partizanske vojske da im bacam karte. Nije me bilo strah da će nešto da mi se desi. U svakoj vojsci ima dobrih i loših ljudi“.
Srpska zastava na Olimpijadi
Potpaljujući cigaretu Tatjana prelazi sa setom u očima sa Ozne na srećnije trenutke u karijeri svoga oca – na priču o Olimpijskim igrama:
„Ne znam od koga je čuo o Olimpijskom komitetu, ali odmah mu je palo na pamet da uključi i nas. Organizovanog sporta kod nas još nije bilo te 1910. Uspeo je da skupi ljude i da prijavi Srbiju za Olimpijske igre 1912. u Stokholmu, ali trebalo je imati para za to. Tata ode kod Pašića, ali on ni da čuje za to. Radilo se o 4.000 dinara. Kakva Olimpijada, koješta! Tata, da bi ga ubedio, počne da mu govori o učešću velikih sila, velikih naroda. Na kraju pita Pašić – 'Da li će se videti naša zastava na toj tvojoj Olimpijadi?' Kaže tata – 'Naravno, pet metara dugačka'. I tako je dobio novac“.
Prijem Srbije u Međunarodni olimpijski komitet - Đukić prvi s leva
© Sputnik / Lola Đorđević
Sa ponosom Tatjana govori o svom ocu - jahao je, plivao, učio strane jezike, mačevao se, odazvao se i na dvoboj sa sinom generala Aračića, ali se i sa bolom priseća događaja koji su neposredno prethodili njegovom odlasku iz zemlje, u koju se nikada nije vratio:
„Bio je april. Stigao je telegram da ode u Zagreb na pregovore. Od Draže je imao uputstvo da pregovara o nenapadanju i da nas ustaše propuste da prolazimo. Tata ode u Zagreb kod Pavelića. Sede i razgovaraju i Pavelić pokaže na fresku Bogorodice i kaže – 'Kunem se da nisam dao nijedno naređenje da se Srbi ubijaju'. U isto vreme ulazi Luburić i seda na sto. Kaže tati – 'Ja sam nekad bio Srbin, a sada sam Hrvat'. Nakon što je izašao, Pavelić je rekao – 'Generale, vidite vi sa kim ja imam posla'. Pavelić je tražio da se udruže sa četnicima protiv partizana, ali tata se izgovori da takva ovlašćenja nema i da mora da se konsultuje sa Dražom“.
Nikada više nije videla svoga oca. Kuća im je posle rata konfiskovana. Posle nekoliko decenija uspeli su da na tom mestu u novoizgrađenoj zgradi dobiju stan.
Tatjana kaže da nikada više nije srela čoveka nalik svom ocu. Starijeg brata su joj ubile ustaše, mlađi je preminuo pre tri godine i nada se da će neki od njenih četvoro unuka naslediti karakterne osobine svog pradede, generala Svetomira Đukića.
