https://lat.sputnikportal.rs/20230902/fantastika-se-ostvarila-dostojevski-vaskrsnuo-bas-u-trenutku-kada-je-srpski-pisac-postao--lazov-dejana-vukovic-1160527469.html
Fantastika se ostvarila: Dostojevski vaskrsnuo baš u trenutku kada je srpski pisac postao – lažov
Fantastika se ostvarila: Dostojevski vaskrsnuo baš u trenutku kada je srpski pisac postao – lažov
Sputnik Srbija
Književnik za koga je autor kritike u „Vašington postu“ kazao da je u zvezdanoj grupi evropskih pisaca, jedan od dvojice koji zavređuju Nobela, dobitnik Svetske... 02.09.2023, Sputnik Srbija
2023-09-02T18:28+0200
2023-09-02T18:28+0200
2023-09-02T18:28+0200
kultura
kultura
kultura – intervjui i analitika
zoran živković
književnost
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e7/06/10/1157317119_0:1:1087:612_1920x0_80_0_0_eb73c08f8ddb1779c4fede244b472664.jpg
Ipak, uprkos značajnim internacionalnim priznanjima poput „Evropskog velemajstora“ i prevodima na mnoge svetske jezike (prvi je srpski pisac kome će uskoro u Mjanmaru biti prevedeno i objavljeno deset knjiga) Zoran Živković razgovor za Sputnjik počinje drugom, najvrednijom nagradom, titulom koju je stekao kada je - postao deda!„Pre nepune dve godine postao sam deda jednog Aljoše i to je najveća nagrada kojom je život mogao da me obraduje u ovim godinama. To je jedino biće u kosmosu kojem dozvoljavam da u mojoj biblioteci radi sa knjigama šta ga je volja. Uprkos činjenici da je u fazi kad ume da demolira. Vrlo je zanimljivo da Aljoša iz nekog tajanstvenog razloga ima pik na četiri romana Dostojevskog u prevodu na engleski jezik, koje koristim radeći na upoređivanju tih prevoda. E te knjige prvo izlete napolje. Nadam se da će tu moju biblioteku koju sam skupljao ceo život baš on naslediti i nastaviti da skuplja, a ja ću činiti sve što je u mojoj moći da ga inficiram književnošću, posebno Dostojevskim“, otkriva Živković“.Dostojevski je glavni protagonista Vašeg novog još neobjavljenog romana „Četiri smrti i uskrsnuće Fjodora Mihailoviča“. Može li pisac fantastike ikada da se odmakne od ovog ruskog velikana?„Knjiga je nastala iznenađujuće brzo, u okolnostima koje su od mene napravile lažova. Prethodna knjiga „Bela soba“ koja je izišla prošle godine je roman o pisanju poslednjeg romana. On je rekapitulacija svega onoga što sam radio ranije i on se zaokružuje idejom da se sve ono što je izvor nadahnuća jednom piscu polako zatvara, da ne bi upao u čuvenu zamku koja čeka mnoge – da počne da piše nepotrebne knjige i da daju autogolove. Na izvestan način sam se tamo obavezao da više neću da pišem, da sam zaokružio, ali onda mi taj čuveni posetilac Ivana Karamazova, taj đavo, nije dao mira. Počeo sam da pišem početkom aprila i to je prosto kuljalo iz mene.“Roman, kažete, ima četiri epizode u kojima Fjodora Mihailoviča smrt dodiruje na različite načine.„Naslovi tih poglavlja određuju mesta gde se odigrava radnja – prvo je „Park“, jedan petrogradski park u olujno poznojesenje veče, okolnosti slične onima u kojima se odigrava stožerni zaplet „Dvojnika“. Drugo je „Vagon restoran“ u kome će jedan inspektor morati da reši zagonetno ubistvo Fjodora Mihailoviča. Treći deo je psihijatrijska ordinacija u kojoj će jedna neobična inkarnacija ruskog pisca otkrivati svojoj psihoterapeutkinji duboke nevolje koje su ga zadesile. Konačno, veliko finale nosi naslov „Tursko kupatilo“ , zbiva se u Visbadenu posle katastrofalne noći provedene u kazinu. Na rubu samoubistva Fjodor Mihailovič navraća u tursko kupatilo , nema više ni cvonjka kod sebe i to je jedino mesto gde može besplatno da ode. Tamo ga čeka toliko gusta para da ne može ništa da vidi kroz nju, samo čuje glas koji će mu na ruskom reći `Dobro veče, Fjodore Mihailoviču`. U toj četvrtoj glavi on će, uz smrt, dobiti nagoveštaj nečega što bi moglo biti vaskrsenje… I ovde stajem, jer sve što bih vam dalje rekao pokvarilo bi uživanje u čitanju“.Prošle godine objavili ste kritičko izdanje romana „Zli dusi“ sa obimnim predgovorom, baš na stogodišnjicu njegovog pojavljivanja na srpskom jeziku. Njegov autor je sada tu kao književni junak… Ne može se bez Dostojevskog?„Na Dostojevskom se diplomira. I tu 90 odsto onih koji se uhvate u koštac sa njim ili padnu - jer je teren takav da je sve nestabilno i klizavo i liči na uspinjanje uz brdo kome naizgled nema kraja – ili se tu nešto veliko uradi. Ostaje mi mala nada da će da se vidi da se ipak nisam okliznuo i pao“.Da ne padate po književnom terenu potvrdila je i nagrada „Ramonda serbika“ koja ujedno demantuje da ste pisac etabliran u svetu ali ne dovoljno i kod nas?„Kad počnu da vam dodeljuju nagrade za životno delo, to je naravno samo po sebi prijatno, ali na izvestan način i setno, melanholično. Oni kao da vam time poručuju „U redu, ovo što si uradio – uradio si , dovoljno je, ne moraš više“, ali nevolja je što se meni još piše. A onda se tešim time da su nagrade za životno delo ipak bolje nego – posthumne nagrade. „Ramonda serbika“ je značajna i zato što se u njoj, u obrazloženju žirija na izvestan način rehabilituje moje bavljenje naučnom fantastikom. Sve ono što je izazivalo podozrenje – znate kad vam, kad pomenete čime se bavite, kažu `jao, bože, šta možeš, mora i to neko da radi` ova nagrada jasno opovrgava. To je nagrada za to što sam kao pisac istrajao da fantastika stekne pravo legitimnog boravka u srpskoj književnosti i jedina okolnost koja je mogla da bude povoljnija jeste to što je meni trebalo 50 godina da nekako prizovem Srbe pameti i kažem `otvorite oči, fantastika je svuda oko nas, kakav god vi imali otpor`. A književni establišment ima otpor prema njoj, to su „Skerlićeva deca“. Podsetiću vas da je na početku karijere Dostojevskog čuveni Belinski, koji ga je kada je objavio „Bedne ljude“ proglasio za novog Gogolja, povodom „Dvojnika“ rekao da fantastici nije mesto u književnosti nego u ludnici i da njom ne treba da se bave pisci nego lekari. Sreća pa je Belinski umro godinu dana posle toga, neki bog fantastike se izgleda pobrinuo o tome. Meni je 1975. bilo lakše, niko me nije slao u ludnicu, ali su me sažaljivo gledali. I zbog toga je ova nagrada važna i vredna jer govori o tom putu od sažaljivog pogleda evo do priznanja u čijem obrazloženju se kaže da je dodeljeno između ostalog i zbog mog bavljenja naučnom fantastikom“.(Ceo intervju sa Zoranom Živkovićem pogledajte u video prilogu)
https://lat.sputnikportal.rs/20230701/ostati-miran-sred-haosa-sveta-sandro-veronezi-pisac-koji-je-pobedio-junaka-svoje-knjige-video-1157917941.html
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
2023
Dejana Vuković
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112080/49/1120804928_498:-1:2546:2048_100x100_80_0_0_a7f91b3b6cdd8e6cc3fa0ab4ddfa0832.jpg
Dejana Vuković
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112080/49/1120804928_498:-1:2546:2048_100x100_80_0_0_a7f91b3b6cdd8e6cc3fa0ab4ddfa0832.jpg
Vesti
sr_RS
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
Dejana Vuković
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112080/49/1120804928_498:-1:2546:2048_100x100_80_0_0_a7f91b3b6cdd8e6cc3fa0ab4ddfa0832.jpg
kultura, kultura – intervjui i analitika, zoran živković, književnost
kultura, kultura – intervjui i analitika, zoran živković, književnost
Fantastika se ostvarila: Dostojevski vaskrsnuo baš u trenutku kada je srpski pisac postao – lažov
Književnik za koga je autor kritike u „Vašington postu“ kazao da je u zvezdanoj grupi evropskih pisaca, jedan od dvojice koji zavređuju Nobela, dobitnik Svetske nagrade za fantastiku i jedan od najprevođenijih srpskih pisaca Zoran Živković, ovenčan je i domaćim književnim priznanjem „Ramonda serbika“ koje mu je dodeljeno za životno delo.
Ipak, uprkos značajnim internacionalnim priznanjima poput „Evropskog velemajstora“ i prevodima na mnoge svetske jezike (prvi je srpski pisac kome će uskoro u Mjanmaru biti prevedeno i objavljeno deset knjiga) Zoran Živković razgovor za Sputnjik počinje drugom, najvrednijom nagradom, titulom koju je stekao kada je - postao deda!
„Pre nepune dve godine postao sam deda jednog Aljoše i to je najveća nagrada kojom je život mogao da me obraduje u ovim godinama. To je jedino biće u kosmosu kojem dozvoljavam da u mojoj biblioteci radi sa knjigama šta ga je volja. Uprkos činjenici da je u fazi kad ume da demolira. Vrlo je zanimljivo da Aljoša iz nekog tajanstvenog razloga ima pik na četiri romana Dostojevskog u prevodu na engleski jezik, koje koristim radeći na upoređivanju tih prevoda. E te knjige prvo izlete napolje. Nadam se da će tu moju biblioteku koju sam skupljao ceo život baš on naslediti i nastaviti da skuplja, a ja ću činiti sve što je u mojoj moći da ga inficiram književnošću, posebno Dostojevskim“, otkriva Živković“.
Dostojevski je glavni protagonista Vašeg novog još neobjavljenog romana „Četiri smrti i uskrsnuće Fjodora Mihailoviča“. Može li pisac fantastike ikada da se odmakne od ovog ruskog velikana?
„Knjiga je nastala iznenađujuće brzo, u okolnostima koje su od mene napravile lažova. Prethodna knjiga „Bela soba“ koja je izišla prošle godine je roman o pisanju poslednjeg romana. On je rekapitulacija svega onoga što sam radio ranije i on se zaokružuje idejom da se sve ono što je izvor nadahnuća jednom piscu polako zatvara, da ne bi upao u čuvenu zamku koja čeka mnoge – da počne da piše nepotrebne knjige i da daju autogolove. Na izvestan način sam se tamo obavezao da više neću da pišem, da sam zaokružio, ali onda mi taj čuveni posetilac Ivana Karamazova, taj đavo, nije dao mira. Počeo sam da pišem početkom aprila i to je prosto kuljalo iz mene.“
Roman, kažete, ima četiri epizode u kojima Fjodora Mihailoviča smrt dodiruje na različite načine.
„Naslovi tih poglavlja određuju mesta gde se odigrava radnja – prvo je „Park“, jedan petrogradski park u olujno poznojesenje veče, okolnosti slične onima u kojima se odigrava stožerni zaplet „Dvojnika“. Drugo je „Vagon restoran“ u kome će jedan inspektor morati da reši zagonetno ubistvo Fjodora Mihailoviča. Treći deo je psihijatrijska ordinacija u kojoj će jedna neobična inkarnacija ruskog pisca otkrivati svojoj psihoterapeutkinji duboke nevolje koje su ga zadesile. Konačno, veliko finale nosi naslov „Tursko kupatilo“ , zbiva se u Visbadenu posle katastrofalne noći provedene u kazinu. Na rubu samoubistva Fjodor Mihailovič navraća u tursko kupatilo , nema više ni cvonjka kod sebe i to je jedino mesto gde može besplatno da ode. Tamo ga čeka toliko gusta para da ne može ništa da vidi kroz nju, samo čuje glas koji će mu na ruskom reći `Dobro veče, Fjodore Mihailoviču`. U toj četvrtoj glavi on će, uz smrt, dobiti nagoveštaj nečega što bi moglo biti vaskrsenje… I ovde stajem, jer sve što bih vam dalje rekao pokvarilo bi uživanje u čitanju“.
Prošle godine objavili ste kritičko izdanje romana „Zli dusi“ sa obimnim predgovorom, baš na stogodišnjicu njegovog pojavljivanja na srpskom jeziku. Njegov autor je sada tu kao književni junak… Ne može se bez Dostojevskog?
„Na Dostojevskom se diplomira. I tu 90 odsto onih koji se uhvate u koštac sa njim ili padnu - jer je teren takav da je sve nestabilno i klizavo i liči na uspinjanje uz brdo kome naizgled nema kraja – ili se tu nešto veliko uradi. Ostaje mi mala nada da će da se vidi da se ipak nisam okliznuo i pao“.
Da ne padate po književnom terenu potvrdila je i nagrada „Ramonda serbika“ koja ujedno demantuje da ste pisac etabliran u svetu ali ne dovoljno i kod nas?
„Kad počnu da vam dodeljuju nagrade za životno delo, to je naravno samo po sebi prijatno, ali na izvestan način i setno, melanholično. Oni kao da vam time poručuju „U redu, ovo što si uradio – uradio si , dovoljno je, ne moraš više“, ali nevolja je što se meni još piše. A onda se tešim time da su nagrade za životno delo ipak bolje nego – posthumne nagrade. „Ramonda serbika“ je značajna i zato što se u njoj, u obrazloženju žirija na izvestan način rehabilituje moje bavljenje naučnom fantastikom. Sve ono što je izazivalo podozrenje – znate kad vam, kad pomenete čime se bavite, kažu `jao, bože, šta možeš, mora i to neko da radi` ova nagrada jasno opovrgava. To je nagrada za to što sam kao pisac istrajao da fantastika stekne pravo legitimnog boravka u srpskoj književnosti i jedina okolnost koja je mogla da bude povoljnija jeste to što je meni trebalo 50 godina da nekako prizovem Srbe pameti i kažem `otvorite oči, fantastika je svuda oko nas, kakav god vi imali otpor`. A književni establišment ima otpor prema njoj, to su „Skerlićeva deca“. Podsetiću vas da je na početku karijere Dostojevskog čuveni Belinski, koji ga je kada je objavio „Bedne ljude“ proglasio za novog Gogolja, povodom „Dvojnika“ rekao da fantastici nije mesto u književnosti nego u ludnici i da njom ne treba da se bave pisci nego lekari. Sreća pa je Belinski umro godinu dana posle toga, neki bog fantastike se izgleda pobrinuo o tome. Meni je 1975. bilo lakše, niko me nije slao u ludnicu, ali su me sažaljivo gledali. I zbog toga je ova nagrada važna i vredna jer govori o tom putu od sažaljivog pogleda evo do priznanja u čijem obrazloženju se kaže da je dodeljeno između ostalog i zbog mog bavljenja naučnom fantastikom“.
(Ceo intervju sa Zoranom Živkovićem pogledajte u video prilogu)
