https://lat.sputnikportal.rs/20230804/jedan-slucajan-susret-u-beogradu---28-godina-posle-oluje-prvih-sto-je-najteze-posle-je-lako--1159505133.html
Jedan slučajan susret u Beogradu - 28 godina posle „Oluje“: Prvih sto je najteže, posle je lako!
Jedan slučajan susret u Beogradu - 28 godina posle „Oluje“: Prvih sto je najteže, posle je lako!
Sputnik Srbija
Pod suncobranom i leti i zimi prodaje cveće. Žega i hladnoća nacrtali joj godove na licu, pa se čini da je tri života preživela. Tri su malo za muku i rad koji... 04.08.2023, Sputnik Srbija
2023-08-04T20:31+0200
2023-08-04T20:31+0200
2023-12-23T17:40+0100
moja priča
moja priča
akcija „oluja“
izbeglice
benkovac
beograd
ljubica kalinić
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e7/08/04/1159502063_468:846:2603:2047_1920x0_80_0_0_32d7534b5d183e7e13834b845f0862cb.jpg
„Nisam sama, ima i gore od ovoga“, kaže mi. Ljubicu Kalinić iz Zapužana kod Benkovca, „Oluja“ je dovela u Beograd. Reportera Sputnjika, „Oluja“ je dovela iz Knina. Upoznale smo se kod Bajlonijeve pijace. Već osam godina kupujem od nje cveće, najmanje jednom nedeljno. Kupila bih i češće, ali mi traje, jer uvek prodaje sveže. Iako po melodiji govora znam, a vidi se i po držanju, pitam je da li je iz Dalmacije. I ona je mene prepoznala. Odvažila sam se da je pitam da li se jutros setila tog dana. Zna li da je 4. avgust. „A šta ću ti pričati, bolje da se ne sjećam… Ja i suprug pošli pješke, bili sami, djeca na ratištu. Nismo znali đe su, dok nismo došli ovamo u Beograd. Komšije su stale, pa nas povezle traktorom. Mislim da smo putovali dvanaest dana, dvanaest ili četrnaest, ne bih znala reći. Išli smo traktorom, pa opet pješice uzbrdo, gdje traktor natovaren nije mogao izaći“. Na kraju kolone… Pitam, šta su jeli dvanaest dana - „šta su stigli“, nikome to nije bilo važno, odgovara. „Išli smo poslednji u koloni, ali i to je dobro, izbjegli smo kad su gađali ljude na Petrovačkoj cesti. Djeca došla do Beograda prije nas. Ali nismo znali gdje su, ni oni za nas, da li smo živi. Nisu znali ni jedan za drugoga. Mlađi je jedva živu glavu izvukao“. Slali su ih, kaže, na Kosovo, ali ona je imala devera u Beogradu, radio u Botaničkoj bašti, kod njega su došli. On ih je prihvatio i pomogao koliko je mogao, a onda je počela nova „oluja“ za Kaliniće, pokušaj da se skrase u Srbiji, da nađu novi dom. „Svukud smo išli, prvo smo bili u Borči, suprug i ja u hodniku spavali, nisi mogao u kupatilo, nego preko nas dvoje, pa smo čekali da djeca odu leći i tek onda nas dvoje na spavanje. Neki nam rekli da idemo u Srpski Metković, bili smo. I u Šapcu smo živili. Čuli smo da je bolje u Beloj Crkvi, u Jasenovu, i tu smo bili četiri mjeseca. Na kraju smo došli u Kotež, u radničke barake“. Imala je Ljubica tada 45 godina, ni tamo ni vamo, ni da nađe posao u struci, ni da ide u penziju. Do rata je radila u fabrici obuće u Benkovcu. „Muka moja zemljakinjo, muka, radila sam svašta. Išla sam po kućama, radila po kućama, bogme mi se više smučilo, bolje mi je ovako. Malo cvijeća kupim, pa što prodam, prodam. Nekad i bacim, ali šta da radim. Radila sam i u jednoj kancelariji gore na Trgu, čistila četri sata, sedam godina sam tu radila, i po kućama. Čistila sam i jedan kafić, eno ga tamo, još radi. Radila sam uvijek dva posla“. Ne zna Ljubica koliko dugo radi na pijaci, godine su kaže, najmanje bitne. Cveće prodaje od kad je otišla u penziju. Eh, nek smo živi i zdravi… Tu se prevarila, spojila hrvatsku i srpsku penziju, loše je procenila, da je uradila drugačije, imala bi više. Za 25 godina rada u fabrici u Hrvatskoj dobila je 100 evra, za sedam godina koliko je čistila kancelarije na Trgu republike, dobija dve hiljade dinara penzije. O ovoj temi govori kao da je to nešto najnebitnije u životu. Tako je, „najbitnije je da smo živi i zdravi“, da imamo kakav takav krov nad glavom. „Uspjeli smo nešto svoje, i djeca radila i mi radili, čuli smo za jedan jeftin plac u Krnjači, blizu Doma zdravlja, pa smo ga kupili. Napravili smo svoju kućicu. Stariji sin, Mladen, završio je ekonomski fakultet, radi, a mlađi Đorđe je za parom otišao u Italiju, tamo je vozio kamion. I sad mjesec dana radi tamo, pa je mjesec vamo“. „Od mlađeg imam samo Pavla“, kaže, a godovi koje joj je na licu napravila beogradska košava razvuku se u osmeh koji briše sve o muci o kojoj je pričala. „Razmišljam pozitivno, što ću drugo, tako ili nikako. A kad radiš, ne misliš ni na šta. Svakako, dan za dan, smrt za vrat“. Prvih sto godina je najteže Primećuje da se stalno zbijam ispod njenog suncobrana, prži sunce, kao što je pržilo 4. avgusta 1995, kad su nam obema životi prekinuti. „Nismo sami. Ima i gore od ovoga. Ideš ti na posa? Ajde, vidi se da nisi navikla. Ja sam kao mala po ovakvoj žegi kupila klas, čupala luk, kopala vinograd, gonila ovce i volove, brala kupine i nosila u zadrugu. Tada nismo imali suncobran, goli i bosi po čitav dan“. Kupila sam struk bosiljka za redakciju, gura mi još jedan „da mi zamiriši i kuća“. Dok se udaljavam gura mi još malo optimizma žene stasale u dalmatinskom kamenu, jer zna da je teško preživeti današnji dan, koliko god da si jaka. „Ajde ti polako, prvih sto godina je najteže, poslje ćemo lako, zemljakinjo moja“!
benkovac
beograd
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
2023
Senka Miloš
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112072/12/1120721288_0:0:960:960_100x100_80_0_0_962f5c259e322cea6489c51265fc37b1.jpg
Senka Miloš
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112072/12/1120721288_0:0:960:960_100x100_80_0_0_962f5c259e322cea6489c51265fc37b1.jpg
Vesti
sr_RS
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
Senka Miloš
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112072/12/1120721288_0:0:960:960_100x100_80_0_0_962f5c259e322cea6489c51265fc37b1.jpg
moja priča, akcija „oluja“, izbeglice, benkovac, beograd, ljubica kalinić
moja priča, akcija „oluja“, izbeglice, benkovac, beograd, ljubica kalinić
Jedan slučajan susret u Beogradu - 28 godina posle „Oluje“: Prvih sto je najteže, posle je lako!
20:31 04.08.2023 (Osveženo: 17:40 23.12.2023) Pod suncobranom i leti i zimi prodaje cveće. Žega i hladnoća nacrtali joj godove na licu, pa se čini da je tri života preživela. Tri su malo za muku i rad koji je preko njenih leđa prešao.
„Nisam sama, ima i gore od ovoga“, kaže mi.
Ljubicu Kalinić iz Zapužana kod Benkovca, „Oluja“ je dovela u Beograd. Reportera Sputnjika, „Oluja“ je dovela iz Knina. Upoznale smo se kod Bajlonijeve pijace.
Već osam godina kupujem od nje cveće, najmanje jednom nedeljno. Kupila bih i češće, ali mi traje, jer uvek prodaje sveže. Iako po melodiji govora znam, a vidi se i po držanju, pitam je da li je iz Dalmacije.
„Jesam, od Benkovca, a odakle si ti zemljakinjo“?
I ona je mene prepoznala.
Odvažila sam se da je pitam da li se jutros setila tog dana. Zna li da je 4. avgust.
„Kako neću znati, ajme meni, ja sam Ljubica“, suze su krenule da joj vrcaju. Takvu scenu sam videla samo na filmu. Kad se malo smirila, poče da priča:
„A šta ću ti pričati, bolje da se ne sjećam… Ja i suprug pošli pješke, bili sami, djeca na ratištu. Nismo znali đe su, dok nismo došli ovamo u Beograd. Komšije su stale, pa nas povezle traktorom. Mislim da smo putovali dvanaest dana, dvanaest ili četrnaest, ne bih znala reći. Išli smo traktorom, pa opet pješice uzbrdo, gdje traktor natovaren nije mogao izaći“.
Pitam, šta su jeli dvanaest dana - „šta su stigli“, nikome to nije bilo važno, odgovara.
„Išli smo poslednji u koloni, ali i to je dobro, izbjegli smo kad su gađali ljude na Petrovačkoj cesti. Djeca došla do Beograda prije nas. Ali nismo znali gdje su, ni oni za nas, da li smo živi. Nisu znali ni jedan za drugoga. Mlađi je jedva živu glavu izvukao“.
Slali su ih, kaže, na Kosovo, ali ona je imala devera u Beogradu, radio u Botaničkoj bašti, kod njega su došli. On ih je prihvatio i pomogao koliko je mogao, a onda je počela nova „oluja“ za Kaliniće, pokušaj da se skrase u Srbiji, da nađu novi dom.
„Svukud smo išli, prvo smo bili u Borči, suprug i ja u hodniku spavali, nisi mogao u kupatilo, nego preko nas dvoje, pa smo čekali da djeca odu leći i tek onda nas dvoje na spavanje. Neki nam rekli da idemo u Srpski Metković, bili smo. I u Šapcu smo živili. Čuli smo da je bolje u Beloj Crkvi, u Jasenovu, i tu smo bili četiri mjeseca. Na kraju smo došli u Kotež, u radničke barake“.
Imala je Ljubica tada 45 godina, ni tamo ni vamo, ni da nađe posao u struci, ni da ide u penziju. Do rata je radila u fabrici obuće u Benkovcu.
„Muka moja zemljakinjo, muka, radila sam svašta. Išla sam po kućama, radila po kućama, bogme mi se više smučilo, bolje mi je ovako. Malo cvijeća kupim, pa što prodam, prodam. Nekad i bacim, ali šta da radim. Radila sam i u jednoj kancelariji gore na Trgu, čistila četri sata, sedam godina sam tu radila, i po kućama. Čistila sam i jedan kafić, eno ga tamo, još radi. Radila sam uvijek dva posla“.
Ne zna Ljubica koliko dugo radi na pijaci, godine su kaže, najmanje bitne. Cveće prodaje od kad je otišla u penziju.
Eh, nek smo živi i zdravi…
Tu se prevarila, spojila hrvatsku i srpsku penziju, loše je procenila, da je uradila drugačije, imala bi više. Za 25 godina rada u fabrici u Hrvatskoj dobila je 100 evra, za sedam godina koliko je čistila kancelarije na Trgu republike, dobija dve hiljade dinara penzije.
O ovoj temi govori kao da je to nešto najnebitnije u životu. Tako je, „najbitnije je da smo živi i zdravi“, da imamo kakav takav krov nad glavom.
„Uspjeli smo nešto svoje, i djeca radila i mi radili, čuli smo za jedan jeftin plac u Krnjači, blizu Doma zdravlja, pa smo ga kupili. Napravili smo svoju kućicu. Stariji sin, Mladen, završio je ekonomski fakultet, radi, a mlađi Đorđe je za parom otišao u Italiju, tamo je vozio kamion. I sad mjesec dana radi tamo, pa je mjesec vamo“.
Ima Ljubica i blago, zlatne dukate, tri unuka, od starijeg sina, Marka i Miloša.
„Od mlađeg imam samo Pavla“, kaže, a godovi koje joj je na licu napravila beogradska košava razvuku se u osmeh koji briše sve o muci o kojoj je pričala.
„Razmišljam pozitivno, što ću drugo, tako ili nikako. A kad radiš, ne misliš ni na šta. Svakako, dan za dan, smrt za vrat“.
Prvih sto godina je najteže
Primećuje da se stalno zbijam ispod njenog suncobrana, prži sunce, kao što je pržilo 4. avgusta 1995, kad su nam obema životi prekinuti.
„Nismo sami. Ima i gore od ovoga. Ideš ti na posa? Ajde, vidi se da nisi navikla. Ja sam kao mala po ovakvoj žegi kupila klas, čupala luk, kopala vinograd, gonila ovce i volove, brala kupine i nosila u zadrugu. Tada nismo imali suncobran, goli i bosi po čitav dan“.
Kupila sam struk bosiljka za redakciju, gura mi još jedan „da mi zamiriši i kuća“.
Dok se udaljavam gura mi još malo optimizma žene stasale u dalmatinskom kamenu, jer zna da je teško preživeti današnji dan, koliko god da si jaka.
„Ajde ti polako, prvih sto godina je najteže, poslje ćemo lako, zemljakinjo moja“!
