https://lat.sputnikportal.rs/20230716/nikola-ristanovski-svi-smo-dovoljno-svakakvi-da-bi-svet-oko-nas-bio-savrsen-marija-jakovljevic-1158548282.html
Nikola Ristanovski o današnjem društvu: Nikada nije bilo bolje i nikada neće biti gore
Nikola Ristanovski o današnjem društvu: Nikada nije bilo bolje i nikada neće biti gore
Sputnik Srbija
Prolazak kroz komplikovana stanja hamletovskih likova iz velike literature za mene je kao terapija. Lakše mi je posle svake premijere, čovek se očisti i kada... 16.07.2023, Sputnik Srbija
2023-07-16T13:27+0200
2023-07-16T13:27+0200
2023-07-16T13:27+0200
kultura
kultura
kultura – intervjui i analitika
glumac
festival evropskog filma palić
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e7/07/0d/1158489099_0:54:400:279_1920x0_80_0_0_f6a7fd75e2b527faf173dab41913db0a.jpg
Poznati makedonski glumac jedan je od trojice dobitnika nagrade „Aleksandar Lifka“ za doprinos regionalnoj kinematografiji koju dodeljuje Festival evropskog filma Palić.Uoči svog dolaska na Palić, Ristanovski za Sputnjik govori zašto sebe više doživljava kao pozorišnog nego filmskog glumca i zašto ga privlače kompleksni likovi iz klasične literature.- Mene nagrade stalno iznenade. Zaboravim da to postoji. Imam toliko satisfakcije iz samog rada da ne pomišljam na to dodatno što donose priznanja. Ali, važno je da povremeno dobiješ potvrdu da ono što radiš znači još nekome osim tebi“, kaže nagrađeni glumac.Svi koji prate Vaš rad, više Vas doživljavaju kao pozorišnog nego kao filmskog glumca. Da li je to kod Vas izbalansirano ili primat dajete teatru?- Ja jesam pozorišni glumac. Oduvek sam mislio tako. Iako su mi se neki filmovi desili dosta rano, moj utisak, a i brojke govore da sam više vremena proveo u pozorištu nego na snimanju. Snimio sam 15-20 filmova. Možda to i nije malo. S druge strane, odigrao sam 3.000 predstava. Pokušavam da ono što radim u pozorištu, upotrebim i kada pričam priču pred kamerom. Svakako je nagrada za kinematografiju za mene veće iznenađenje nego da sam je dobio za predstave. Ponosan sam u razumnoj meri, naravno.Sećate li se svog prvog susreta sa pozorištem?- On se desio davno, kada sam imao četiri ili pet godina u Češkoj gde sam živeo blizu pozorišta. Ta prva fascinacija je možda bila i presudna. Nisam razmišljao da to može da bude životni poziv ili način života. Završio sam srednju arhitektonsku školu i upisao arhitekturu, imao ozbiljne planove, ali kako to već biva u svim filmovima, došlo je do preokreta. Odjednom sam se našao na prijemnom ispitu za glumu. Shvatio sam da sam pao prvi put, pa drugi, treći i četvrti. Onda se to pretvorilo u cilj, da završim ono što sam započeo. Međutim, stalno sam imao utisak da je to privremena profesija i onda je prošlo 120 godina od tada.Da li je tačno da je predstava „Zločin i kazna“ Dostojevskog donekle zaslužna za Vašu odluku da se posvetite glumi?- Jeste. Taj roman je mene odredio još u srednjoj školi. Dosta sam čitao. Mislim da je to bilo važno u formiranju moje potrebe za pričom, da živim sa njom, da pokušam da je razumem. Taj roman je svakako bio važan, pa onda i predstava 1995. godine koju je u Skoplju režirao Egon Savin. To je jedna od mojih prvih predstava i sigurno prva velika uloga. Bio sam nekako na svom terenu. Važno je da ti se neke stvari dese. Dostojevski, Egon Savin, Meto Jovanovski su zaista pravi ljudi na pravom mestu u mom životu.Uvek birate vrlo kompleksne likove kao što su Ivanov, Ahmed Nurudin, Leon Glembaj. Zbog čega?- Zato što su vrlo zanimljivi, konstantno u sukobu sa samim sobom, društvom u kome žive, svetom u kome postoje. Najveća svetska literatura je bogata tim, nazovimo ih, hamletovskim likovima, koji su na izvoru sukoba, ličnom i sa ostalima. Ti likovi su zanimljivi i publici, a proces prolaska kroz njih u radu je meni veoma potreban. Prolazak kroz ta komplikovana stanja, emotivna, racionalna, na neki način, za mene je kao terapija. Lakše mi je posle svake premijere. Čovek se očisti i samo se radujem igranju. Kada krene igranje, onda je sve lako. Volim proces prolaženja kroz takve likove. Niko od nas nije dovoljno jednostavan. I onaj koji se čini da jeste, uglavnom je sačinjen od komplikovanih zupčanika, samo možda nisu manifestovani. Najdraži deo posla mi je analiza lika i čovek puno toga otkrije o ljudima i sebi. Meni je to jednostavno potrebno, koliko god bilo naporno.Da li ste to tragično osećanje sveta, koje imamo kod Ivanova, Nurudina, Glembaja, prepoznali u sebi i oko sebe ili ga samo perfektnom glumom iznosite na sceni?- Uvek postoji prvo lice jednine, ali ova profesija na kraju je ipak samo igra. Ona je puno neodgovornija od života koji je ozbiljna stvar. Što bi rekao Meša, svaki čovek je uvek na gubitku, ali nemam tu vrstu identifikacije, da ne mogu da se otarasim lika. Treba puno proba, procesa, analize da bi se došlo do uverljivosti lika. Drugo je život koji se trudim da bude što lakši i jednostavniji. Nije to uvek lako, ali ne mešaju mi se komplikovani likovi sa životom.Uspevate da se distancirate i da ne zadržite u sebi neke od tih likova?- Nije bilo vremena. Ima toliko finih, lepih, malih stvari u životu. Kada šest meseci pripremaš neki lik, onda primećuješ da daješ intervjue iz lika, ali trudim se da posle procesa napravim rez. Toliko toga ima u životu, običnih i normalnih stvari, da pravim balans između komplikovanih likova koje igram i svoje svakodnevice.Da li sa svakom sledećom predstavom ili filmom razumete bolje čoveka?- Ne. Zato još i radim. Kada bih ga razumeo, onda bih prestao da radim. Doneo bih neku definiciju, zaključak. Čovek nije jednostavan ni kada njegova manifestacija jeste. To je čitav mikrokosmos i ne menja se vekovima. Ima u čoveku ono što je biologija i ono što je civilizacija i sukob te dve stvari ga pravi jako komplikovanim.Posledice toga su?- Posledice su takve kakve jesu. Društvo nam ne ulazi kroz prozor u kuhinju nego odatle izlazi. Svi mi činimo društvo i svet oko sebe. Svi smo dovoljno svakakvi da bi svet oko nas bio savršen. Nikada nije bilo bolje i nikada neće biti gore. Krugovi se ponavljaju i ne uči se mnogo. Svako kreće od početka. Ne može se puno toga promeniti. Ima puno lepih stvari i mnogo onih sa kojima se ne slažem, ali imamo jedan život i trudimo se da živimo po svojim kriterijumima. Ovaj svet je skup različitih ljudskih kriterijuma i tako mora da bude.Da li Vas te velike priče koje prenosite na sceni i pred kamerom donekle štite od sveta? Vi ste profesionalno i ušli u pozorište u najgorem trenutku devedesetih godina.- Naravno. Ja sam i pobegao u pozorište, svesno ili podsvesno. To je postao moj otklon od tih godina previranja i svega što se dešavalo. Onda sam zaključio posle mnogo godina da čovek uvek ima dovoljno razloga da provodi vreme u pozorištu, da mu bude bar za nijansu lakše nego napolju.Kojim likovima danas pribegavate kako biste se zaštitili od spoljnog sveta?- Volim klasiku i uvek se radujem klasičnim delima koja imaju finu priču i nikada nisam razmišljao šta mi sada treba. Sve mi treba. Možda bih najviše trenutno radio komediju. Malo sam to zapostavio.Iščekujemo filmove „Među bogovima“ Vuka Ršumovića i „Djeca“ Nikole Vukčevića u kojima igrate. Obe priče su vrlo upečatljive, snažne i aktuelne. Kako ste ih Vi doživeli?- I Ivan Marinović izlazi sa novim filmom. Volim autore i ljude koji imaju duha i pričaju beskompromisne priče. Sve ove filmove očekujem sa radošću i mislim da su veoma autentični, lepe priče bez kalkulacija.Koja je priča, od svih koje ste ispričali do sada, Vama intimno najviše značila?- Teško je izdvojiti. Pošto se igra već 15 godina, zbog autora, veličine romana i ono čime se bavi, rekao bih da je „Derviš i smrt“ divna priča. Kada se predstava igra iz godine u godinu, imam utisak da sa nekim delim tu priču i da neko ima vajde od te priče. U suprotnom bi bilo besmisleno. Imam na repertoaru takođe nekoliko predstava koje volim i koje su opstale u pozorištu na moje veliko zadovoljstvo.Aktivni ste u celom regionu. Kako danas doživljavate ovaj naš prostor?- Ima predivnih kreativnih ljudi na ovom prostoru. Ovaj prostor ima puno duha i vrlina, ali i puno mana. Nikada nismo uspeli da napravimo balans između vrlina i nekih stvari koje su nepraktične. Ponavljamo iste greške, ali meni je sasvim normalno da živim i radim sa ljudima sa kojima se razumem.U fokusu palićkog festivala ove godine je kinematografija Severne Makedonije. Kako vi ocenjujete doseg i njeno mesto u regionu i Evropi danas?- Kao i puno drugih stvari sve što je u svetu incident kod nas je sistem i obrnuto. Naša kinematografija je stvar incidenta i trenutaka kada se kvalitetni ljudi okupe oko neke teme. Ima mladih talentovanih reditelja koji se moraju izboriti sa okolnostima koje nisu jednostavne da bi došli do svog autorstva. I na svetskom nivou je tako. Profit je glavni gazda pa film ili se desi ili se ne desi. Borba za film je danas donkihotovski posao.
https://lat.sputnikportal.rs/20230705/najbolji-evropski-festival-a-nije-u-eu-tri-decenije-praznika-filma-na-palicu-marija-jakovljevic-1158113572.html
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
2023
Marija Jakovljević
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e5/03/12/1124878435_530:0:2578:2048_100x100_80_0_0_daf7653b3a2d3633da2535e4032d593a.jpg
Marija Jakovljević
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e5/03/12/1124878435_530:0:2578:2048_100x100_80_0_0_daf7653b3a2d3633da2535e4032d593a.jpg
Vesti
sr_RS
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
Marija Jakovljević
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e5/03/12/1124878435_530:0:2578:2048_100x100_80_0_0_daf7653b3a2d3633da2535e4032d593a.jpg
kultura, kultura – intervjui i analitika, glumac, festival evropskog filma palić
kultura, kultura – intervjui i analitika, glumac, festival evropskog filma palić
Nikola Ristanovski o današnjem društvu: Nikada nije bilo bolje i nikada neće biti gore
Prolazak kroz komplikovana stanja hamletovskih likova iz velike literature za mene je kao terapija. Lakše mi je posle svake premijere, čovek se očisti i kada krene igranje, onda je sve lako, kaže za Sputnjik glumac Nikola Ristanovski.
Poznati makedonski glumac jedan je od trojice dobitnika nagrade „Aleksandar Lifka“ za doprinos regionalnoj kinematografiji koju dodeljuje Festival evropskog filma Palić.
Uoči svog dolaska na Palić, Ristanovski za Sputnjik govori zašto sebe više doživljava kao pozorišnog nego filmskog glumca i zašto ga privlače kompleksni likovi iz klasične literature.
- Mene nagrade stalno iznenade. Zaboravim da to postoji. Imam toliko satisfakcije iz samog rada da ne pomišljam na to dodatno što donose priznanja. Ali, važno je da povremeno dobiješ potvrdu da ono što radiš znači još nekome osim tebi“, kaže nagrađeni glumac.
Svi koji prate Vaš rad, više Vas doživljavaju kao pozorišnog nego kao filmskog glumca. Da li je to kod Vas izbalansirano ili primat dajete teatru?
- Ja jesam pozorišni glumac. Oduvek sam mislio tako. Iako su mi se neki filmovi desili dosta rano, moj utisak, a i brojke govore da sam više vremena proveo u pozorištu nego na snimanju. Snimio sam 15-20 filmova. Možda to i nije malo. S druge strane, odigrao sam 3.000 predstava. Pokušavam da ono što radim u pozorištu, upotrebim i kada pričam priču pred kamerom. Svakako je nagrada za kinematografiju za mene veće iznenađenje nego da sam je dobio za predstave. Ponosan sam u razumnoj meri, naravno.
Sećate li se svog prvog susreta sa pozorištem?
- On se desio davno, kada sam imao četiri ili pet godina u Češkoj gde sam živeo blizu pozorišta. Ta prva fascinacija je možda bila i presudna. Nisam razmišljao da to može da bude životni poziv ili način života. Završio sam srednju arhitektonsku školu i upisao arhitekturu, imao ozbiljne planove, ali kako to već biva u svim filmovima, došlo je do preokreta. Odjednom sam se našao na prijemnom ispitu za glumu. Shvatio sam da sam pao prvi put, pa drugi, treći i četvrti. Onda se to pretvorilo u cilj, da završim ono što sam započeo. Međutim, stalno sam imao utisak da je to privremena profesija i onda je prošlo 120 godina od tada.
Da li je tačno da je predstava „Zločin i kazna“ Dostojevskog donekle zaslužna za Vašu odluku da se posvetite glumi?
- Jeste. Taj roman je mene odredio još u srednjoj školi. Dosta sam čitao. Mislim da je to bilo važno u formiranju moje potrebe za pričom, da živim sa njom, da pokušam da je razumem. Taj roman je svakako bio važan, pa onda i predstava 1995. godine koju je u Skoplju režirao Egon Savin. To je jedna od mojih prvih predstava i sigurno prva velika uloga. Bio sam nekako na svom terenu. Važno je da ti se neke stvari dese. Dostojevski, Egon Savin, Meto Jovanovski su zaista pravi ljudi na pravom mestu u mom životu.
Uvek birate vrlo kompleksne likove kao što su Ivanov, Ahmed Nurudin, Leon Glembaj. Zbog čega?
- Zato što su vrlo zanimljivi, konstantno u sukobu sa samim sobom, društvom u kome žive, svetom u kome postoje. Najveća svetska literatura je bogata tim, nazovimo ih, hamletovskim likovima, koji su na izvoru sukoba, ličnom i sa ostalima. Ti likovi su zanimljivi i publici, a proces prolaska kroz njih u radu je meni veoma potreban. Prolazak kroz ta komplikovana stanja, emotivna, racionalna, na neki način, za mene je kao terapija. Lakše mi je posle svake premijere. Čovek se očisti i samo se radujem igranju. Kada krene igranje, onda je sve lako. Volim proces prolaženja kroz takve likove. Niko od nas nije dovoljno jednostavan. I onaj koji se čini da jeste, uglavnom je sačinjen od komplikovanih zupčanika, samo možda nisu manifestovani. Najdraži deo posla mi je analiza lika i čovek puno toga otkrije o ljudima i sebi. Meni je to jednostavno potrebno, koliko god bilo naporno.
Da li ste to tragično osećanje sveta, koje imamo kod Ivanova, Nurudina, Glembaja, prepoznali u sebi i oko sebe ili ga samo perfektnom glumom iznosite na sceni?
- Uvek postoji prvo lice jednine, ali ova profesija na kraju je ipak samo igra. Ona je puno neodgovornija od života koji je ozbiljna stvar. Što bi rekao Meša, svaki čovek je uvek na gubitku, ali nemam tu vrstu identifikacije, da ne mogu da se otarasim lika. Treba puno proba, procesa, analize da bi se došlo do uverljivosti lika. Drugo je život koji se trudim da bude što lakši i jednostavniji. Nije to uvek lako, ali ne mešaju mi se komplikovani likovi sa životom.
Uspevate da se distancirate i da ne zadržite u sebi neke od tih likova?
- Nije bilo vremena. Ima toliko finih, lepih, malih stvari u životu. Kada šest meseci pripremaš neki lik, onda primećuješ da daješ intervjue iz lika, ali trudim se da posle procesa napravim rez. Toliko toga ima u životu, običnih i normalnih stvari, da pravim balans između komplikovanih likova koje igram i svoje svakodnevice.
Da li sa svakom sledećom predstavom ili filmom razumete bolje čoveka?
- Ne. Zato još i radim. Kada bih ga razumeo, onda bih prestao da radim. Doneo bih neku definiciju, zaključak. Čovek nije jednostavan ni kada njegova manifestacija jeste. To je čitav mikrokosmos i ne menja se vekovima. Ima u čoveku ono što je biologija i ono što je civilizacija i sukob te dve stvari ga pravi jako komplikovanim.
- Posledice su takve kakve jesu. Društvo nam ne ulazi kroz prozor u kuhinju nego odatle izlazi. Svi mi činimo društvo i svet oko sebe. Svi smo dovoljno svakakvi da bi svet oko nas bio savršen. Nikada nije bilo bolje i nikada neće biti gore. Krugovi se ponavljaju i ne uči se mnogo. Svako kreće od početka. Ne može se puno toga promeniti. Ima puno lepih stvari i mnogo onih sa kojima se ne slažem, ali imamo jedan život i trudimo se da živimo po svojim kriterijumima. Ovaj svet je skup različitih ljudskih kriterijuma i tako mora da bude.
Da li Vas te velike priče koje prenosite na sceni i pred kamerom donekle štite od sveta? Vi ste profesionalno i ušli u pozorište u najgorem trenutku devedesetih godina.
- Naravno. Ja sam i pobegao u pozorište, svesno ili podsvesno. To je postao moj otklon od tih godina previranja i svega što se dešavalo. Onda sam zaključio posle mnogo godina da čovek uvek ima dovoljno razloga da provodi vreme u pozorištu, da mu bude bar za nijansu lakše nego napolju.
Kojim likovima danas pribegavate kako biste se zaštitili od spoljnog sveta?
- Volim klasiku i uvek se radujem klasičnim delima koja imaju finu priču i nikada nisam razmišljao šta mi sada treba. Sve mi treba. Možda bih najviše trenutno radio komediju. Malo sam to zapostavio.
Iščekujemo filmove „Među bogovima“ Vuka Ršumovića i „Djeca“ Nikole Vukčevića u kojima igrate. Obe priče su vrlo upečatljive, snažne i aktuelne. Kako ste ih Vi doživeli?
- I Ivan Marinović izlazi sa novim filmom. Volim autore i ljude koji imaju duha i pričaju beskompromisne priče. Sve ove filmove očekujem sa radošću i mislim da su veoma autentični, lepe priče bez kalkulacija.
Koja je priča, od svih koje ste ispričali do sada, Vama intimno najviše značila?
- Teško je izdvojiti. Pošto se igra već 15 godina, zbog autora, veličine romana i ono čime se bavi, rekao bih da je „Derviš i smrt“ divna priča. Kada se predstava igra iz godine u godinu, imam utisak da sa nekim delim tu priču i da neko ima vajde od te priče. U suprotnom bi bilo besmisleno. Imam na repertoaru takođe nekoliko predstava koje volim i koje su opstale u pozorištu na moje veliko zadovoljstvo.
Aktivni ste u celom regionu. Kako danas doživljavate ovaj naš prostor?
- Ima predivnih kreativnih ljudi na ovom prostoru. Ovaj prostor ima puno duha i vrlina, ali i puno mana. Nikada nismo uspeli da napravimo balans između vrlina i nekih stvari koje su nepraktične. Ponavljamo iste greške, ali meni je sasvim normalno da živim i radim sa ljudima sa kojima se razumem.
U fokusu palićkog festivala ove godine je kinematografija Severne Makedonije. Kako vi ocenjujete doseg i njeno mesto u regionu i Evropi danas?
- Kao i puno drugih stvari sve što je u svetu incident kod nas je sistem i obrnuto. Naša kinematografija je stvar incidenta i trenutaka kada se kvalitetni ljudi okupe oko neke teme. Ima mladih talentovanih reditelja koji se moraju izboriti sa okolnostima koje nisu jednostavne da bi došli do svog autorstva. I na svetskom nivou je tako. Profit je glavni gazda pa film ili se desi ili se ne desi. Borba za film je danas donkihotovski posao.
