https://lat.sputnikportal.rs/20230629/ko-je-taj-mladi-crnogorac-sa-brkovima-kako-je-goranka-matic-sa-fotoaparatom-usla-medju-politicare-marija-jakovljevic-1157628978.html
Ko je taj mladi Crnogorac sa brkovima: Kako je Goranka Matić sa fotoaparatom ušla među političare
Ko je taj mladi Crnogorac sa brkovima: Kako je Goranka Matić sa fotoaparatom ušla među političare
Sputnik Srbija
Pojma nisam imala o političarima. Traže mi Momira Bulatovića. Ko vam je bre to? Žarković mi kaže - Crnogorac, mlad političar sa brkovima. Zovem Tanjug i kažem... 29.06.2023, Sputnik Srbija
2023-06-29T20:08+0200
2023-06-29T20:08+0200
2023-06-29T20:08+0200
kultura
kultura
kultura – intervjui i analitika
fotograf
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e7/06/0c/1157099896_26:0:2474:1377_1920x0_80_0_0_48bc01e947e14b71587bb4224b6cd438.jpg
Od atmosfere nakon smrti Josipa Broza, preko uzbudljivih osamdesetih godina i Novog talas, do burnih devedesetih i protesta protiv režima Slobodana Miloševića, Goranka Matić je svojim fotoaparatom načinila više od 6.000 negativa.Deo toga predstavljen je na retrospektivnoj izložbi „Iskustvo u gužvi“, koja nakon Beograda, Novog Sada, Zagreba i Banjaluke, sada gostuje na Cetinju.Goranka Matić za Sputnjik otkriva kako je fotografisala Borislava Pekića i Janeza Drnovšeka, kako je završila fotografišući koncerte bez imalo sluha za muziku i koliko je bilo potresno beležiti sudbinu ljudi devedesetih godina.Da li ste zadovoljni odjekom koji je Vaša retrospektivna izložba imala do sada?- Ja sam sujetna žena i volela bih da uspe. Ali ovo je malo previše uspelo. Valjda budi sentiment kod svedoka događaja, a mlađi imaju mit o tom vremenu i dolaze sa istorijskim interesovanjem. Ja se još nisam pomirila sa tim da je to istorija.Kada prolazite kroz različite segmente svoje izložbe, da li sebe doživljavate kao svedoka vremena?- Još uvek nemam takav osećaj, već više prisustva u određenim trenucima. Naknadno se takav utisak može javiti kod objektivnih posmatrača. Zahvaljujući kustoskinji Uni Popović, napravili smo izložbu tako da svaki prostor izaziva novu kombinaciju fotografija i to izložbu čini zanimljivom.Koje fotografije su, prema Vašem utisku, publici najzanimljivije ili najpotresnije?- Zavisi od mesta gde se izlaže. Novi talas i život u Beogradu osamdesetih godina interesantan je svima, jer je to bio period nade da će nam biti još bolje. A devedesete, recimo, su privukle pažnju u Zagrebu, jer nisu osećali tu količinu energije i ljudi na ulicama. Imam i portrete, uglavnom iz osamdesetih godina, na kojima su svi mladi, pa bude reakcija: Nije valjda ovo Čanak? A on dečko sa kovrdžavom kosom, relativno mršav.U profesionalne vode ušli ste posle Titove smrti, fotografišući beogradske izloge u kojima su za poslednji ispraćaj maršalu postavljani njegovi portreti. Šta vas je u tom iskustvu odredilo da se posvetite fotografiji?- Ja sam dete Studentskog kulturnog centra gde je procvetala konceptualna umetnost i ti umetnici su, između ostalog, koristili i fotografiju. Nisu imali osećaj kao foto-kino klubovi da fotografija bude fenomenalno urađena, već više ideju koju su prenosili preko fotografije. Sa tim obrazovanjem, kada sam dan posle Titove smrti izašla napolje, videla sam izloge. Bili su isti kao prethodnog dana samo sada sa Titovom fotografijom, koja je pre bila na zidu radnje, i crnim florom. Taj odnos robe i predsednikove fotografije bio mi je intrigantan. Išla sam ulicom i slikala. Više sam bila svesna vizuelnog momenta nego značaja. Posle 15 godina sam imala izložbu u Grafičkom kolektivu - „Dani bola i ponosa“. To je za mene moj najbolji rad. Prvi i nesvesni, a značajan.Kada ste postali svesni značaja fotografije?- Kada nisam bila primljena na konkursu za kustoskinju Galerije 45 pri Domu kulture Novi Beograd. Onda sam otišla da se sudim i izgubila proces. Direktor protiv koga sam izgubila mi je tada rekao: Ma Goranka, nisi ti za to, za nešto si bolje. Mrzim ga, a u tom trenutku bih ga poljubila. Odlučila sam - okrećem list i počinjem da se bavim nečim drugim. Tata mi se se amaterski bavio fotografijom, deda mi je nekad slikao, pa fotografiju nisam smatrala nečim strašnim. Pošto sam poznavala ljude iz „Džuboksa“, predložila sam im da slikam. Krenem da slikam grupe i koncerte i sticajem okolnosti tako postah fotografkinja Novog talasa, bez osećaja za ritam, bez sluha, muzički totalno neobrazovana i netalentovana. To je tajna mog početka.Kakve su bile te osamdesete?- Meni su se činile interesantnim, ali ne nešto posebno. Sada kada gledam, pomislim: Uuu, što je bilo fino! Nismo držali do firmirane garderobe. Sa onim što imaš, kreiraš sam svoj stajling i samo izađeš na binu. Kao što su fotografi sa fotoaparatom bili glavni frajeri, tako su muzičari sa svojim instrumentima bili frajeri, a bilo je i nekoliko devojčica u grupama.Da li ste tada bili svesvni da svedočite značajnom periodu?- Naravno da nisam. Samo sam znala da treba da uslikam relativno oštro i pristojno, da dočaram atmosferu koncerta ili ako slikam grupu van bine da nađem što bolji prostor. Nije bilo puno razmišljanja, već samo želja da se dobro uradi. Možda je u tome i tajna celog tog uspešnog perioda.Kako je onda bilo preći na političke događaje devedesetih godina, to iskustvo u gužvi je bilo drugačije?- Ja sam na početku devedesetih krenula Transibirskom železnicom do Pekinga, a pre toga me Miša Vasić zove i pita da li hoću da radim za novi nedeljnik „Vreme“. Kažem, hoću, ali idem na put na dva-tri meseca. Kada sam se vratila, Miša zove i ja iz muzičkog i kulturnog sveta upadnem u politički i kulturni svet. U hodu sam savladala novu priču i onda su počele ulične gužve. Tada je došlo do izražaja moje snalaženje na koncertima. Kad si u gužvi, na neki način se braniš i pokušavaš da se postaviš i uradiš. Kao na koncertima, samo sada je ceo grad tvoj. Isto se guraš. Kada je bio 9. Mart, popela sam se na sims Narodnog pozorišta, ispod balkona i odatle sam slikala celu fresku dešavanja. Onda sam bila carica ulice, šetala i slikala.Koje su najpotresnije scene koje ste zabeležili?- Nisam išla na ratište, ali u jednom trenutku dolazio je voz iz Slovenije sa, sada već nazvanim, „otpisanima“, odnosno porodicama i vojnim licima koje su Slovenci, kada su se odvojili, poslali odmah u Beograd. Vidiš ljude koji dolaze da se prijave, popisuju ih, deca sa rančićima. Napravila sam total sa gomilom sveta, na svakom licu zabrinutost. To je jedan mali događaj, koji je mene dirnuo kao sudbina ljudi zbog politike.Da li je bilo događaja kada ste bili sigurni da ih treba zabeležiti i sačuvati kao svedočanstvo za buduće generacije?- Nisam bila toliko svesna, istorijski. Drago mi je što sam zabeležila, na primer, „Crni flor“. To je bila akcija ljudi koji su, u koloni od Palate Albanija do Slavije, držali crne papire – koridor protiv rata u Jugoslaviji. To je grafički lepo osmišljena i dobro odrađena priča.Portreti predstavljaju značajan deo Vašeg opusa – od Divljana i Bajage, preko Žike Pavlovića i Makavejeva do Ace Popovića i Pekića. Ko je bio najzahtevniji saradnik?- Ja sam dosta komunikativna i nemam strah od autoriteta. Poštujem osobu koju slikam, ali nemam strahopoštovanje. Da bi napravio dobar portret, moraš brzo da uspostaviš vezu sa osobom koju ćeš „mučiti“ i da se ne oseća kao kod zubara. Malo popričamo, zabavim ih i opuste se. Pekića sam slikala za plakat poslanika za Rakovicu gde mu je konkurent bio Šešelj. Tada je Pekić došao kod mene kući. Pili lozu, pričali, zezali se i napravim i plakat i portrete u „civilu“. Žiku Pavlovića sam volela i bio mi je prijatelj. Zato sam ušla u njegovu sobu sa pištoljima, jer je imao lepu kolekciju. Makavejev mi je isto bio drugar. I Slobodan Šijan mi je veliki drugar i njega sam uslikala u njegovoj sobi, još mladoga i vitkog. Bili su zabavni.A političari?- Slikala sam Drnovšeka i Mesića. Drnovšek je bio predsednik Predsedništva SFRJ i kažem mu da sedne na ivicu stola da malo bolje ukomponujem fotografiju. A moji novinari će na to: Nemoj, on je predsednik. Kažem mu: Koje ste vi godište? On: 1950. Mlađi ste od mene, hajde vi lepo sednite na ivicu stola.Možete li uporediti fotografiju danas sa vremenom kada ste počinjali da radite?- Sve se promenilo. Ja sam prestala da fotografišem. Matora sam. Desanka Maksimović nije pisala ljubavnu poeziju posle 75. godine. Nemam žal za starim vremenima. Ovo je nova priča koja će nekome jednog dana delovati sentimentalno kao meni analogna fotografija. Svi su pismeni, a neko je pisac. Svi mogu da fotografišu, ali samo neki se profesionalno time bave. Prelazak na digitalnu fotografiju sam dočekala kao moja mama veš mašinu. I to je u redu, sve se razvija.Da li sada povremeno uzmete fotoaparat?- Ne, slab mi je fotoaparat. Kada sam bila u Crnoj Gori napravila sam nekoliko snimaka mobilnim telefonom. Nisam čak ni više od toga. Nemam potrebu. Oko mene su uvek dobri fotografi pa ostane uspomena.
https://lat.sputnikportal.rs/20230622/poslednji-tragovi-zivota-sa-slobode-fotografije-gavrila-principa-i-mladobosanaca-uoci-zatvora-marija-jakovljevic-1157525344.html
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
2023
Marija Jakovljević
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e5/03/12/1124878435_530:0:2578:2048_100x100_80_0_0_daf7653b3a2d3633da2535e4032d593a.jpg
Marija Jakovljević
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e5/03/12/1124878435_530:0:2578:2048_100x100_80_0_0_daf7653b3a2d3633da2535e4032d593a.jpg
Vesti
sr_RS
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
Marija Jakovljević
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e5/03/12/1124878435_530:0:2578:2048_100x100_80_0_0_daf7653b3a2d3633da2535e4032d593a.jpg
kultura, kultura – intervjui i analitika, fotograf
kultura, kultura – intervjui i analitika, fotograf
Ko je taj mladi Crnogorac sa brkovima: Kako je Goranka Matić sa fotoaparatom ušla među političare
Pojma nisam imala o političarima. Traže mi Momira Bulatovića. Ko vam je bre to? Žarković mi kaže - Crnogorac, mlad političar sa brkovima. Zovem Tanjug i kažem – Deco, dajte mi Crnogorca, mladog političara sa brkovima. Čujem smeh. Tako je počela moja karijera slikanja političara i političkih zbivanja, seća se Goranka Matić.
Od atmosfere nakon smrti Josipa Broza, preko uzbudljivih osamdesetih godina i Novog talas, do burnih devedesetih i protesta protiv režima Slobodana Miloševića, Goranka Matić je svojim fotoaparatom načinila više od 6.000 negativa.
Deo toga predstavljen je na retrospektivnoj izložbi „Iskustvo u gužvi“, koja nakon Beograda, Novog Sada, Zagreba i Banjaluke, sada gostuje na Cetinju.
Goranka Matić za Sputnjik otkriva kako je fotografisala Borislava Pekića i Janeza Drnovšeka, kako je završila fotografišući koncerte bez imalo sluha za muziku i koliko je bilo potresno beležiti sudbinu ljudi devedesetih godina.
Da li ste zadovoljni odjekom koji je Vaša retrospektivna izložba imala do sada?
- Ja sam sujetna žena i volela bih da uspe. Ali ovo je malo previše uspelo. Valjda budi sentiment kod svedoka događaja, a mlađi imaju mit o tom vremenu i dolaze sa istorijskim interesovanjem. Ja se još nisam pomirila sa tim da je to istorija.
Kada prolazite kroz različite segmente svoje izložbe, da li sebe doživljavate kao svedoka vremena?
- Još uvek nemam takav osećaj, već više prisustva u određenim trenucima. Naknadno se takav utisak može javiti kod objektivnih posmatrača. Zahvaljujući kustoskinji Uni Popović, napravili smo izložbu tako da svaki prostor izaziva novu kombinaciju fotografija i to izložbu čini zanimljivom.
Koje fotografije su, prema Vašem utisku, publici najzanimljivije ili najpotresnije?
- Zavisi od mesta gde se izlaže. Novi talas i život u Beogradu osamdesetih godina interesantan je svima, jer je to bio period nade da će nam biti još bolje. A devedesete, recimo, su privukle pažnju u Zagrebu, jer nisu osećali tu količinu energije i ljudi na ulicama. Imam i portrete, uglavnom iz osamdesetih godina, na kojima su svi mladi, pa bude reakcija: Nije valjda ovo Čanak? A on dečko sa kovrdžavom kosom, relativno mršav.
U profesionalne vode ušli ste posle Titove smrti, fotografišući beogradske izloge u kojima su za poslednji ispraćaj maršalu postavljani njegovi portreti. Šta vas je u tom iskustvu odredilo da se posvetite fotografiji?
- Ja sam dete Studentskog kulturnog centra gde je procvetala konceptualna umetnost i ti umetnici su, između ostalog, koristili i fotografiju. Nisu imali osećaj kao foto-kino klubovi da fotografija bude fenomenalno urađena, već više ideju koju su prenosili preko fotografije. Sa tim obrazovanjem, kada sam dan posle Titove smrti izašla napolje, videla sam izloge. Bili su isti kao prethodnog dana samo sada sa Titovom fotografijom, koja je pre bila na zidu radnje, i crnim florom. Taj odnos robe i predsednikove fotografije bio mi je intrigantan. Išla sam ulicom i slikala. Više sam bila svesna vizuelnog momenta nego značaja. Posle 15 godina sam imala izložbu u Grafičkom kolektivu - „Dani bola i ponosa“. To je za mene moj najbolji rad. Prvi i nesvesni, a značajan.
Kada ste postali svesni značaja fotografije?
- Kada nisam bila primljena na konkursu za kustoskinju Galerije 45 pri Domu kulture Novi Beograd. Onda sam otišla da se sudim i izgubila proces. Direktor protiv koga sam izgubila mi je tada rekao: Ma Goranka, nisi ti za to, za nešto si bolje. Mrzim ga, a u tom trenutku bih ga poljubila. Odlučila sam - okrećem list i počinjem da se bavim nečim drugim. Tata mi se se amaterski bavio fotografijom, deda mi je nekad slikao, pa fotografiju nisam smatrala nečim strašnim. Pošto sam poznavala ljude iz „Džuboksa“, predložila sam im da slikam. Krenem da slikam grupe i koncerte i sticajem okolnosti tako postah fotografkinja Novog talasa, bez osećaja za ritam, bez sluha, muzički totalno neobrazovana i netalentovana. To je tajna mog početka.
Kakve su bile te osamdesete?
- Meni su se činile interesantnim, ali ne nešto posebno. Sada kada gledam, pomislim: Uuu, što je bilo fino! Nismo držali do firmirane garderobe. Sa onim što imaš, kreiraš sam svoj stajling i samo izađeš na binu. Kao što su fotografi sa fotoaparatom bili glavni frajeri, tako su muzičari sa svojim instrumentima bili frajeri, a bilo je i nekoliko devojčica u grupama.
Da li ste tada bili svesvni da svedočite značajnom periodu?
- Naravno da nisam. Samo sam znala da treba da uslikam relativno oštro i pristojno, da dočaram atmosferu koncerta ili ako slikam grupu van bine da nađem što bolji prostor. Nije bilo puno razmišljanja, već samo želja da se dobro uradi. Možda je u tome i tajna celog tog uspešnog perioda.
Kako je onda bilo preći na političke događaje devedesetih godina, to iskustvo u gužvi je bilo drugačije?
- Ja sam na početku devedesetih krenula Transibirskom železnicom do Pekinga, a pre toga me Miša Vasić zove i pita da li hoću da radim za novi nedeljnik „Vreme“. Kažem, hoću, ali idem na put na dva-tri meseca. Kada sam se vratila, Miša zove i ja iz muzičkog i kulturnog sveta upadnem u politički i kulturni svet. U hodu sam savladala novu priču i onda su počele ulične gužve. Tada je došlo do izražaja moje snalaženje na koncertima. Kad si u gužvi, na neki način se braniš i pokušavaš da se postaviš i uradiš. Kao na koncertima, samo sada je ceo grad tvoj. Isto se guraš. Kada je bio 9. Mart, popela sam se na sims Narodnog pozorišta, ispod balkona i odatle sam slikala celu fresku dešavanja. Onda sam bila carica ulice, šetala i slikala.
Koje su najpotresnije scene koje ste zabeležili?
- Nisam išla na ratište, ali u jednom trenutku dolazio je voz iz Slovenije sa, sada već nazvanim, „otpisanima“, odnosno porodicama i vojnim licima koje su Slovenci, kada su se odvojili, poslali odmah u Beograd. Vidiš ljude koji dolaze da se prijave, popisuju ih, deca sa rančićima. Napravila sam total sa gomilom sveta, na svakom licu zabrinutost. To je jedan mali događaj, koji je mene dirnuo kao sudbina ljudi zbog politike.
Da li je bilo događaja kada ste bili sigurni da ih treba zabeležiti i sačuvati kao svedočanstvo za buduće generacije?
- Nisam bila toliko svesna, istorijski. Drago mi je što sam zabeležila, na primer, „Crni flor“. To je bila akcija ljudi koji su, u koloni od Palate Albanija do Slavije, držali crne papire – koridor protiv rata u Jugoslaviji. To je grafički lepo osmišljena i dobro odrađena priča.
Portreti predstavljaju značajan deo Vašeg opusa – od Divljana i Bajage, preko Žike Pavlovića i Makavejeva do Ace Popovića i Pekića. Ko je bio najzahtevniji saradnik?
- Ja sam dosta komunikativna i nemam strah od autoriteta. Poštujem osobu koju slikam, ali nemam strahopoštovanje. Da bi napravio dobar portret, moraš brzo da uspostaviš vezu sa osobom koju ćeš „mučiti“ i da se ne oseća kao kod zubara. Malo popričamo, zabavim ih i opuste se. Pekića sam slikala za plakat poslanika za Rakovicu gde mu je konkurent bio Šešelj. Tada je Pekić došao kod mene kući. Pili lozu, pričali, zezali se i napravim i plakat i portrete u „civilu“. Žiku Pavlovića sam volela i bio mi je prijatelj. Zato sam ušla u njegovu sobu sa pištoljima, jer je imao lepu kolekciju. Makavejev mi je isto bio drugar. I Slobodan Šijan mi je veliki drugar i njega sam uslikala u njegovoj sobi, još mladoga i vitkog. Bili su zabavni.
- Slikala sam Drnovšeka i Mesića. Drnovšek je bio predsednik Predsedništva SFRJ i kažem mu da sedne na ivicu stola da malo bolje ukomponujem fotografiju. A moji novinari će na to: Nemoj, on je predsednik. Kažem mu: Koje ste vi godište? On: 1950. Mlađi ste od mene, hajde vi lepo sednite na ivicu stola.
Možete li uporediti fotografiju danas sa vremenom kada ste počinjali da radite?
- Sve se promenilo. Ja sam prestala da fotografišem. Matora sam. Desanka Maksimović nije pisala ljubavnu poeziju posle 75. godine. Nemam žal za starim vremenima. Ovo je nova priča koja će nekome jednog dana delovati sentimentalno kao meni analogna fotografija. Svi su pismeni, a neko je pisac. Svi mogu da fotografišu, ali samo neki se profesionalno time bave. Prelazak na digitalnu fotografiju sam dočekala kao moja mama veš mašinu. I to je u redu, sve se razvija.
Da li sada povremeno uzmete fotoaparat?
- Ne, slab mi je fotoaparat. Kada sam bila u Crnoj Gori napravila sam nekoliko snimaka mobilnim telefonom. Nisam čak ni više od toga. Nemam potrebu. Oko mene su uvek dobri fotografi pa ostane uspomena.
