Ličio je na berberskog kalfu a bio jedan od najvećih: Kadijević o stogodišnjici rođenja Miće Popovića
© Sputnik / Dejana Vuković
Pratite nas
Izgledom je podsećao na berberskog kalfu, ali kalfu u kom se nalazila ogromna stvaralačka energija, invencija, sjajno obrazovanje, veliko poznavanje umetnosti i kulture. Mića Popović bio je jedan od najvećih ljudi koji je živeo u našem vremenu, kaže o velikanu rođenom pre tačno jednog veka reditelj i likovni kritičar Đorđe Kadijević.
Upravo tim povodom - obeležavanjem stogodišnjice rođenja slikarskog velikana, reditelja, pisca, član Srpske akademije nauka i umetnosti Miodraga Miće Popovića u galeriji „Haos“ otvorena je izložba njegovih crteža i grafika.
Popovićev višedecenijski prijatelj, likovni kritičar i reditelj Đorđe Kadijević smatra da je Mića bio najveći likovni umetnik posle Drugog svetskog rata i, istovremeno, jedan od najboljih i najčasnijih ljudi.
Najsvetlija tačka
Napustio je Akademiju i sa kolegama sa klase Ivana Tabakovića 1947. osnovao čuvenu Zadarsku grupu. Na Akademiju se nije vratio. Od 1940. je učestvovao na grupnim izložbama, a 1950. imao prvu samostalnu u Beogradu. Sa suprugom, umetnicom Verom Božičković u nekoliko navrata je boravio u Parizu, a od 1980. do 1981. godine je predavao na Njujorškom državnom univerzitetu.
„Mića je jedna od najsvetlijih tačaka u mom sećanju, jedan od mojih najmilijih prijatelja, nažalost na onom, a ne na ovom svetu. Jedan od najboljih i najčasnijih ljudi, a uz to toliko inteligentan, obrazovan, superioran duh“, ističe Kadijević za Sputnjik.
Kadijević kaže da Miću Popovića od drugih umetnika razlikuje kvalitet svojstven samo istinskim velikanima slikarstva, a to je energetski potencijal:
„Mića je imao takvu silinu da kada gledate njegovu sliku iz susedne zgrade, doživljavate kao da stojite pred njom. Takvu energiju je imala snaga njegovog poteza, intenzitet ekspresivnih boja. To je velika retkost. Mogao bih da pobrojim malo naših slikara koji su imali približnu energiju, ali niko kao Mića. Slikao je podjednako silovito i energično i u svojim poslednjim danima, kao i u onim najboljim šezdesetih godina“.
Zabranjena izložba
Prisetio se Kadijević i Popovićeve izložbe 1974. u Kulturnom centru Beograda koja je zabranjena.
„Mića je uradio maestralne slike velikog formata i više u skladu sa svojim pacifističkim, opšte ljudskim i moralno etičkim osećanjima nego političkim, tretirao je temu kulta Josipa Broza. Izložba je bila posvećena poseti Ričarda Bartona Brionima kada je igrao Tita u poznatom Bulajićevom filmu 'Sutjeska'. Cela izložba je bila ironična. Nije bila antititoistička, niti politički napujdana. Nije ličila na sadašnju skaradnu političku retoriku koju gledamo oko sebe. Bila je kultivisana visoko umetničkim izrazom i imala je jednu intelektualnu, visoko razvijenu modifikaciju ironije na račun maršalovog kulta koji je bio neprikosnoven“.
Mića Popović, Autoportret sa lulom, ulje na platnu, 1949, 46 x 38 cm, i. b. 32_424, Narodni muzej Srbije
© Foto : Sputnjiku ustupio Narodni muzej u Beogradu
Gradski odbor Komunističke partije je odlučio da se izložba ukloni, a kritičari, čak i oni koji su Mići bilo prethodno naklonjeni, napali su ga i nazvali nečasnim slikarom koji se usudio da ironično prikaže „najvećeg sina naših naroda i narodnosti“.
„Jedino sam ja u tada najprestižnijem listu – Ninu napisao preko cele stranice ono što bi moglo pogrešno da se zove odbranom Miće Popovića. Nisam ja imao razloga da branim Miću, jer niko nije imao snage njega da napadne. Bio je toliko jači od drugih, ali sam napisao ono što sam zaista mislio da je naslikao remek dela. To da se nekome ne sviđa njihov politički kontekst, pravo je svakoga, svakome može da se ne sviđa kako on vidi Tita i Bartona pored kaveza u kome stoji gorila. To je samo po sebi ironija. Napravio sam razliku između onoga što je plebejski političko-ideološki zazor takve tematizacije osetljivih sadržaja i onoga što predstavlja njihovu nedvosmislenu i očiglednu vrednost“, kaže Kadijević.
Zasluženi portret
Svi su očekivali da Kadijević bude izbačen iz Nina, ali to se nije desilo. Umesto toga Sava Dautović je u „Politici“ objavio tekst sa zadatkom da Kadijevića prikaže kao podmuklog opozicionara i neprijatelja socijalističkog društva, na šta je Kadijević odgovorio na rafiniran način tekstom koji je „Politika“ objavila tek intervencijom redakcije Nina.
„Mića je bio toliko dirnut. Već ostareo i teško bolestan, govorio mi je: 'Pa ti si toliko rizikovao, a nemaš ni moju sliku. Ja tebi moram da dam sliku, ali ja nemam sliku kakvu ti zaslužuješ'. A ja se mislim u sebi, ma daj šta daš. Toliko sam ga obožavao da bi mi bila čast da imam bilo kakvu Mićinu sliku. I kaže mi: 'Ja ću tebi da napravim portret'. Posle mesec dana me pozvao da dođem. Kada sa ušao u njegov atelje u Akademiji nauka, samo što nisam pao u nesvest – slika dva metra sa metar a na njoj moja skromna figura. Tako veličanstveno i silovito naslikano i psihološki prostudirano. Bio je prisutan naš zajednički dugogodišnji prijatelj, Dobrica Ćosić koji je u šali rekao: 'Mićo, mene si slikao, ali ne ovako'. A Mića mu na to: 'Pa ti nisi ni zaslužio'“, seća se Kadijević.
Miodrag Mića Popović, Otkrivanje Brojgela (1974) - Kolekcija Jovana i Vesne Popović
© SANU - Kolekcija Jovana i Vesne Popović
Epoha majmuna
Kadijević nije uvek odobravao Mićinu potrebu da svojom umetnošću svedoči o onome što se odigravalo oko njih.
„Imao je i specifičnu mitologiju koja nije uvek bila po mojoj naročitoj volji. Oslikao je ciklus 'Epoha majmuna', aludirajući na nas da živimo u majmunskoj zemlji kojom vlada diktator. Meni se to nije sviđalo. Stalno sam mu govorio: 'Zašto to radiš? Ti si veliki slikar, kakvi majmuni, kakav Tito, kakvi bakrači? Slikaj slike za sva vremena i ceo svet'. A on mi je odgovarao: 'Znaš, mora i da se svedoči'“, ističe Kadijević.
Popović je, prema rečima našeg sagovornika, slikao velike formate sa lakoćom i to sa bogatim koloritom, tamnim i depresivnim:
„Ceo njegov opus ima prizvuk tragičnog doživljavanja sveta zato što je kao dete prošao kroz Drugi svetski rat. Budući stariji do mene, bio je mobilisan i u partizanima. Zgražavao se svega toga i imao razvijeno humanističko osećanje. Za njega je čovek bio čovek iznad svega“.
Mića Popović, Dositejev licej, ulje na platnu, 1949, 70 h 50 cm, i. b. 71_13, Muzej Vuka i Dositeja
© Foto : Sputnjiku ustupio Narodni muzej u Beogradu
Duhom iznad svih
Na zabrane je, napominje Kadijević, Mića Popović reagovao sa blagim podsmehom:
„Kada se desi nesreća i nevolje vam nanose mediokriteti koji su ispod vas u svakom smislu, to primate sa podsmehom. To nije bio sarkastičan podsmeh. On nije bio mizantrop, mrzitelj ljudi. Govorio je – 'Vidi šta ovaj kaže, auuu zacrniše me. Ispadoh odžačar. A inače smo bili drugari'. Bez imalo jeda, pakosti i zlobe u sebi, pokazivao je da je uzrastao duhovno do one mere do koje velikog čoveka ne možete uvrediti. Možete reći sve što hoćete ali to je unapred oprošteno. Tu visinu duha je imao Mića Popović“.
Popović je čak, seća se njegov prijatelj, govorio da ne mrzi Josipa Broza i da bi mu i krv dao ako treba:
„Ne volim ljude koji vladaju apsolutno, koji drže stvar u svojim rukama tako čvrsto da ne možeš ni da bekneš, a kamoli da se mrdneš“.
Kadijević naglašava da Mića Popović nije bio monarhista, ni pročetnički raspoložen, da je prezirao rat i samu revoluciju:
„On je bio konzervativan u najpozitivnijem značenju te reči. Nije voleo revoluciju, bio je mnogo više socijaldemokrata nego socijalista. Komunisti i socijaldemokrate teže istim ciljevima - oslobođenju radničke klase od eksploatacije, ali komunisti su za revoluciju u kojoj je dozvoljeno sve uključujući i ubijanje, dok socijaldemokrate se zalažu za parlamentarnu polemiku i političku borbu“.
Kadijević ističe i polet sa kojim je Popović slikao:
„Kod Miće je to išlo kao iz mitraljeza posebno sedamdesetih godina. Često sam ga posećivao i prisustvovao činu njegovog stvaranja, toj upornosti, transformaciji koju je doživljavao čovek osrednjeg rasta sa jednim dobroćudnim licem i nimalo negovanim brkovima. Bio je jedan od najvećih ljudi koji je živeo u našem vremenu“.
