Hrvati lupali ćirilične table, a sad predlažu da se u škole vrati – "hrvatska ćirilica"
© AP Photo / Darko Vojinovic
Pratite nas
Inicijativa za izučavanje ćirilice kao starog hrvatskog pisma u školama u Hrvatskoj još jedan je pokušaj da se srpsko kulturno nasleđe proglasi – hrvatskim. Posle svih lupanja ćiriličnih tabli, uvođenje ćirilice u hrvatske škole bilo bi apsurd nad apsurdima, smatra profesor na Filološkom fakultetu u Beogradu Aleksandar Milanović.
Hrvatski akademik Stjepan Damjanović smatra da bi učenici u Hrvatskoj trebalo da znaju ćirilicu i da je uče u školama.
„Potrebno je razviti svest da se kroz vekove veliki deo hrvatskog naroda služio ćirilicom. Bosanski franjevci su se kao Hrvati i katolici njome dugo služili. Osim tih istorijskih razloga, imamo komšije sa kojima poslujemo, pa bi bilo dobro da znamo ćirilicu“, tvrdi akademik.
Ćirilica u hrvatskim školama – apsurd nad apsurdima
Činjenica je da je deo Hrvata kroz istoriju koristio i ćirilično pismo ali ta činjenica srpski korpus ne treba previše da zanima, kaže za Sputnjik profesor Istorije jezika na Filološkom fakultetu u Beogradu Aleksandar Milanović.
Ne bi trebalo isključiti iz vida da brojni hrvatski lingvisti deo srpskog kulturnog nasleđa smatraju hrvatskim, pa se tako sve češće dešava da se i Miroslavljevo jevanđelje tretira kao hrvatski rukopisni spomenik s kraja 12. veka.
„S jedne strane niko ne može sporiti da se makar delić hrvatskog nasleđa može tretirati kao nasleđe nastalo na ćiriličnom pismu, ali to ne bi trebalo mešati sa nasleđem koje pripada Srbima. To je prvi deo, a drugi deo odgovora tiče se pitanja da li je uopšte moguće da Hrvati danas počnu učiti ćirilicu u školama. Posle svih lupanja ćiriličnih tabli, zabranjivanja ćiriličnog pisma u Vukovaru i na mnogim drugim prostorima, mislim da bi uvođenje ćirilice u hrvatske škole predstavljalo apsurd nad apsurdima, ali svašta je u životu moguće“, ističe Milanović.
Hrvatska otimačina srpskog nasleđa
Reč je, zapravo, o jednoj od igara koja služi tome da se srpsko pisano srednjevekovno nasleđe proglasi hrvatskim, ali Srbi, smatra naš sagovornik, na takve „otimačine“ treba da odgovore time što će nastaviti da se bave naukom.
„Mi možemo sa hrvatskim kolegama polemisati. Oni imaju svoju istinu, mi imamo našu. Smatramo da je naša potkovana i istorijskim svedočanstvima i dokazima koji idu u prilog tome da je u pitanju srpsko kulturno nasleđe. Svaki drugi vid sukoba ne vodi ničemu i zapravo predstavlja gubljenje vremena. Mi potpuno isti proces imamo i kod Bošnjaka u BiH i to je proces koji je nemoguće zaustaviti. Ostaje na sudu slavistike i sudu lingvistike da procene čiji su argumenti jači, i šta je čiji istorijski spomenik“.
Bošnjaci se preterano i ne trude da tzv. bošnjački/bosanski jezik bude posebno različit od srpskog na bilo kom nivou osim leksičkog, gde se pojačanom upotrebom orijentalizama žele pokazati da su u pitanju različiti jezici i različiti standardi. A to je u domenima ozbiljne slavistike potpuno nemoguća misija“, objašnjava Milanović.
Šta je, zapravo, hrvatski narodni govor
Kad je reč o Hrvatima, ono što je standardni jezik veoma malo se razlikuje od onoga što je standardni srpski jezik, a kad govorimo o narodnim govorima, napominje profesor, onda bi se mogla voditi jako duga polemika šta su zapravo hrvatski govori, a šta možda i nisu.
Milanović dodaje da je preterana upotreba neologizama u hrvatskom poput „brzoglasa“ posledica činjenice da je hrvatska jezička politika počivala na purizmu koji je, istorijski gledano, kod Hrvata bio opravdan budući da su se vekovima nalazili pod jakim stranim jezičkim uticajima.
„Poput Čeha, i Hrvati su krenuli u tom smeru da strane reči proteruju a da umesto njih kuju nove. Nekad su ta rešenja bila jako karikaturalna, a nekada i jako dobra. Čini mi se da se ta ideja kod Hrvata ne smanjuje, makar na nivou javnog jezika. A drugo pitanje je kako se to i koliko prima u živom i realnom govoru. Čini mi se da će oni sa svojom jezičkom politikom u tom smeru i nastaviti, ali to nije pitanje koje bi srbistiku trebalo previše da zanima“, zaključio je Milanović.
Hrvatski akademik Stjepan Damjanović, inače član radne grupe koja je izradila nacrt zakona o javnoj upotrebi hrvatskog jezika, protivi se i sve većoj upotrebi engleskih reči u Hrvatskoj i ne odobrava i korišćenje „novokomponovanih“ izraza, prenose Novosti.
„Jezik ima neku svoju logiku. Na primer, brzojav i telegram, normalno je reći i jednu i drugu reč, ali da umesto telefon kažete brzoglas, to je sumnjivo. Znači, život je pokazao da nešto naprosto nije prihvaćeno“, ističe Damjanović.
