EKSKLUZIVNO Srpski novinar i trener koji je Kim Džong Unu predložio novi sistem u Severnoj Koreji
19:30 25.04.2023 (Osveženo: 19:58 25.04.2023)
© Foto : Privatna arhiva
Pratite nas
O životnoj priči Mihaila Ivanovića komotno bi mogao da se snimi jedan ozbiljan film. Počeo je kao novinar u čuvenom dnevnom listu Sport, da bi posle 20 godina duge karijere odlučio da je bilo dosta „sedenja na dve stolice“ i zaplovio je u trenerske vode. Kao trener u Severnoj Koreji preneo je jedinstvenu ideju i samom lideru te države.
U razgovoru za Sputnjik, Miki Ivanović, kog je put vodio od Srbije, preko Kipra do Kine i Koreje, otkrio je kako je „presekao“, da li je bilo pregovora sa Crvenom zvezdom i Partizanom, i kako je izgledao njegov boravak u Severnoj Koreji, gde je upoznao i čuvenog vođu Kim Džong Una.
U Kini mu je, kaže bilo lepo, ali je bila prevelika, dok je nezaboravno iskustvo doživeo u Severnoj Koreji koja je poznata kao „zatvorena zemlja“ zbog diktatora Kim Džong Una.
„Svuda mi je bilo lepo. Bio sam i savetnik Slobodanu Santraču u reprezentaciji Makedonije, ali se nisam dugo zadržao. Voleo sam Kipar, ne znam ni sam zbog čega, dok me je Kina plašila svojom veličinom. Radio sam tamo u dva kluba, Šjamenu i Šangaju. Šjamen je azijska Nica i nalazi se skroz na jugu, vidi se praktično Tajland s obale. Što se tiče Šangaja, to je kad kreneš s jednog kraja na drugi, kao da ideš iz Beograda za Novi Sad. Ali, nekako sam se lako adaptirao na nove sredine. Tako je protekla i moja adaptacija u Severnoj Koreji“, kaže Ivanović.
Bivši novinar Sporta i proslavljeni fudbalski stručnjak, vodio je vojni klub – 25. april, a njegov dolazak lično je odobrio i potpisao vrhovni vođa Kim Džong Un.
„Mnogi su prognozirali da mi neće biti lepo i da se neću dugo zadržati. Mada, moje iskustvo odatle je pozitivno, iako sam se vratio posle sedam meseci zbog nekih stvari koje nisu bile direktno vezane za sam teren. Kim je ostavio prethodnog trenera i njegovo rukovodstvo i po mom dolasku, a kada smo počeli da pravimo rezultate osetio sam ljubomoru. Rekao sam jednom prilikom Kimu, na nekoj svečanoj večeri, gde je bilo puno zvanica, da je je Severnoj Koreji potrebna liga, a ne turnirski tip koji je tada bio na snazi. Talentovani su, ali je jako teško pripremati ekipu za te turnire, pa onda davati igračima slobodno po nedelju dana, a onda iznova kretati pripreme. To sam rekao Kimu i on me je poslao na razgovor kod predsednika Saveza koji je bio general. Njemu sam predočio da im je potrebno da se formira liga, da bi to bilo daleko bolje. Imao sam u svom timu vojnike, pukovnike generale, i bilo je to sve na visokom nivou što se tiče discipline. U velikoj meri mi je adaptaciju olakšao naš trener Moro, koji je vodio žensku odbojkašku reprezentaciju Severne Koreje, dok sam ja bio prvi strani fudbalski stručnjak“, priseća se Ivanović.
Impresivno je sve u Severnoj Koreji, ali o toj zemlji postoje brojne predrasude. Jednostavno, zatvorenog je tipa, u nju ne može da uđe ko hoće, niti se iz nje izlazi tako lako.
„Bio sam smešten u vojnom hotelu. Svi vrlo dobro znaju da je Kim Džong Un tamo bog i batina. Ali, Korejci vole svoju zemlju i jako je poštuju. Kim je tamo maršal, kao što je kod nas bio Tito u vreme stare Jugoslavije. I mogu da kažem da Korejci vole Srbiju zbog poznanstva Kimovog dede sa Titom. Naklonjeni su nam. Kim se tamo za sve pita, od vojske i raketa, do poljoprivrede i fudbala. Pjongjang, grad u kom se nalazi klub 25. april koji sam vodio, poseduje Nacionalni stadion kapacitet 144.000 mesta. Mislim da nikada nije bio pun. Na mom prvom meču, činilo mi se kao da je par stotina ljudi bilo na tribinama, jer su to takve zidine i beton, a izgleda monstruozno i ne može da se popuni. Naravno, bilo je nekoliko hiljada navijača, ali daleko od toga da je bio pun stadion. Tito je bio u Pjongjangu i imao je neverovatan doček, dok je Kimov deda dolazio u Beograd, pamtim to jer sam tada bio klinac“, objašnjava naš sagovornik.
Tokom sedmomesečnog boravka u Severnoj Koreji 2016. godine, jasno je da su se izrodile brojne anegdote, a Miki Ivanović je izdvojio neke od njih.
„Imao sam vozača i prevodioca. Vozač bi nas uvek čekao gde god bismo išli, nije smeo da se udaljava od automobila. Tamo je u vreme mog boravka bilo dva TV kanala i na oba po ceo dan Kim Džong Un. Kažem ovom mom prevodiocu da me vodi do neke videoteke da nađem neke filmove da mogu da gledam, jer mi je dosadno. I odvede me on u neku malu uličicu i zove me da dođem. Maše, maše, viče: 'Dođi, doći''. Kada sam stigao, pokazao mi je srpske crno-bele filmove na pločama iz perioda kada su Boris Dvornik i Bata Živojinović bili mladi. Kupio sam tih nekoliko filmova i otišao u hotel da gledam. Druga situacija koje se sećam, jeste da mi je prevodilac rekao da gledam uveče TV jer će biti pregled Olimpijskih igara u Brazilu 2016. godine. I ja se zavalim i čekam, kad ono umesto toga opet iskače Bata Živojinović i film 'Valter brani Sarajevo'. Viđao sam to pre toga u Kini, ali u Koreji prvi put. I pitao sam prevodioca da li zna ko je to i da li je gledao film, na šta mi je potvrdno odgovorio“, kaže Ivanović.
Severna Koreja je za mnoge misterija i nepoznanica, a kako nam je rekao, nije sve baš tako kao što se priča i piše.
„Činjenica je da sami ne možete da uđete u zemlju, ali je dozvoljen ulazak u grupama. Stranci dolaze i ima čak poseban hotel za strance. Nadgledaju vas sve vreme, idu za vama. Ozbiljni su Korejci, imaju najveći hotel na svetu koji je visok 106 spratova, a još nije otvoren. Napravili su ga čisto da pokažu svetu da su oni tu, da nisu mačji kašalj. Egipćani su im gradili taj hotel. Slikao sam se ispred statua 'Oca i sina', to su statue Kimovog dede Kim Džon Ila i oca Kim Il Sunga, visoke 20 metara. I dodao bih još za Kim Džong Una da nismo pričali na engleskom, iako ga govori perfektno jer je studirao u Švjajcarskoj, ali jednostavno neće. Za taj razgovor je koristio prevodioca. Uspeo sam tamo da osvojim nekoliko trofeja, ali sam se posle sedam meseci vratio kući i nosim jedno lepo iskustvo“, prepričava čika Miki.
Vratimo se na početak... Mihailo Ivanović je kao jako mlad počeo da se bavi sportskim novinarstvom. Bio je najmlađi novinar Sporta, a zbog velike ljubavi prema fudbalu odlučio je da paralelno s penkalom u ruci boravi i pokraj magičnog travnatog pravougaonika.
„Počeo sam u Sportu, kao mlad novinar sa 18 godina. Paralelno s tim sam počeo da radim i u Hajduku sa Liona kao trener. Nisam hteo da napustim prvu ljubav novinarstvo. Radio sam u Hajduku, Voždovcu, Čukaričkom, a pokojni trener, čuveni Gojko Zec me je pozvao da mu se pridružim u OFK Beogradu. Odmah sam mu rekao da pristajem. Otišao sam da učim od poznatog trenera u dobar klub, s tim što sam i dalje radio kao novinar“, priseća se Mihailo.
S obzirom na to da je iza njega 20 i kusur godina duga novinarska karijera. Pitanja praktično nije trebalo ni postavljati, priča je išla tečno, sama po sebi.
„Gojko je imao obzira prema mojim obavezama jer je njegov kum Slave Vujović bio legendarni sportski novinar i znao je kako mi je. Tolerisao je kašnjenja i sve ostalo. I tako je to trajalo i trajalo od neke 1985. do 1996. godine, da bi posle nekog vremena došao i rekao: 'Miki, moraš da se odlučiš. Mnogo je teško da ovako nastaviš, jer nećeš biti ni dobar trener, a ni dobar novinar ukoliko se ne opredeliš. Potrošiće te. Ne mogu ja da ti kažem šta je bolje za tebe, moraš sam da odlučiš'. I tako sam presekao i odlučio da posle duže od deceniju sedenja na dve stolice, izaberem trenerski poziv. Prvo sam uzeo neplaćeno, jer je zakon to dozvoljavao, a kada sam potrošio i tu opciju jer sam bio u Prištini gde sam radio kao trener, onda je ostao samo trenerski poziv. I dalje ne znam da li sam doneo ispravnu odluku. Ali, čini mi se da jesam. Proputovao sam svet uzduž i popreko, mada bih isto bilo i da sam ostao u novinarstvu“, kroz osmeh priča Ivanović.
Na pitanje koliko je za njega slično novinarstvo s trenerskim pozivom, Miki Ivanović je odgovorio:
„Ma koliko to da izgleda nelogično, pisana reč i skidanje u dres i trenerku ima mnogo sličnosti. Oba posla su, pre svega i nažalost, jako stresna. Osim toga, traže ti da svakog dana tražiš nešto novo i da napreduješ, ali je ta ključna zajednička stvar – stres“.
Da je doneo ispravnu odluku, tačnije da nije pogrešio što je pisaću mašinu i penkalo zamenio loptom i radom na travnatom tepihu, vrlo brzo se videlo. U sezoni 2005/06. stigla je nagrada za najboljeg trenera Srbije i Crne Gore, zbog fantastičnih rezultata sa Voždovcem.
„Priznanje mi je uručeno kada sam vodio Smederevo, ali sam ga zaslužio kao trener Voždovca. Osvojili smo istorijsko treće mesto iza Crvene zvezde i Partizana, što je bio fantastičan rezultat za novog prvoligaša. Naređali smo silne pobede, mislim da je u jednom trenutku bilo sedam ili osam u nizu, a pao je i Partizan na stadionu JNA. Neverovatno priznanje i pehar koji mi je uručio čuveni Miljan Miljanić koji je bio legenda, ne srpskog, nego svetskog fudbala“, priseća se Ivanović.
Tokom trenerske karijere vodio je veliki broj srpskih klubova i prosto je neverovatno da nije došlo do saradnje sa nekim od večitih. Kako smo duboko ušli u priču, tako je bilo neizbežno pitanje da li je postojala mogućnost da sedne na klupu Crvene zvezde ili Partizana.
„Sa Zvezdom nikada nije bilo priče, ali sa Partizanom jeste. Znalo se da sam naklonjen crno-belima, iako sam se tokom novinarske karijere trudio da budem objektivan i da se to ne primeti. S Partizanom je bilo razgovora, nešto što je ličilo gotovo na dogovor, ili dogovor u dolasku, ali se nije ostvarilo. Ostala je zbog toga jedna praznina u mom trenerskom poslu, bez obzira na to što sam kasnije vodio šampione iz nekih drugih država. Jednostavno, nisam se pokazao u Srbiji kako mislim da sam mogao. I ti pregovori su bili baš tih meseci kada sam dobio priznanje za uspeh s Voždovcem, ali sam umesto u Partizanu, završio u Smederevu...“, sa dozom sete u glasu priča čika Miki.
Možda nije seo na klupu kluba iz Humske, koji trenutno proživljava agoniju i daleko je od Evrope, dok Zvezda dominira i osvojila je i šestu titulu u nizu, ali Ivanović se proslavio gde god da je radio. Danas, čika Miki uživa u fudbalu pored kule Nebojša gde vodi svoj Dorćol ka Srpskoj ligi.
Pogledajte novu epizodu emisije Sputnjik sport.
