Posipanju pepelom došao je kraj: Srbi će ubuduće dobro da – pamte
© AFP 2023 / ANDREJ ISAKOVIC
Pratite nas
Sve učestalije pominjanje različitih datuma stradanja srpskog naroda u proteklom veku i njihovo obeležavanje na najvišim državnim i crkvenim nivoima uz veliku podršku javnosti pokazuje da se kultura sećanja ponovo obnavlja u srpskom narodu. Posle decenija zanemarivanja, pa čak i zataškavanja, srpskoj istoriji se polako ali sigurno vraća zasluženo mesto.
Istoričar i akademik Ljubodrag Dimić govori za Sputnjik o opasnostima zanemarivanja istorije, ali i novom trendu koji sve življe privlači i vezuje nove naraštaje za sopstvenu istoriju.
Dimić ukazuje na nekoliko faza, odnosno etapa, u vertikali kulture sećanja koja se protezala kroz 19. i čitav 20. vek. On objašnjava da je Srpstvo 19. veka bilo obuzeto kulturom sećanja, Kosovskim mitom i sećanjem na slavno doba koje je u uslovima vazalskog odnosa prema Turskoj težilo da opet dosegne nekadašnje visine.
U ovom maniru protekao je čitav 19. vek, a profesor Dimić tvri da su vođeni tim duhom pripremani Balkanski ratovi, dok se na mentalnoj snazi crpljenoj iz istog izvora sećanja veličanstveno dobio i Prvi svetski rat. Ipak, do zastoja dolazi stvaranjem nove države – Kraljevine Jugoslavije.
Kraljevina Jugoslavija predstavljala je jedno sasvim drugo iskustvo, pogotovo od 1929. godine kada je režim kralja Aleksandra došao do zaključka da je deset godina života u zajedničkoj državi dovoljno dug period nakon koga treba da nastane nova nacija.
Nakon pobede u Velikom ratu, 1918. godine formirano je Kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca, kasnije i zvanično preimenovano u Jugoslaviju. Kralj Aleksandar Karađorđević, prozvan kralj Ujedinitelj, pokušao je da vlada kućom pod čijim su se krovom obreli dojučerašnji neprijatelji iz Prvog svetskog rata.
Kralj Aleksandar Karađorđević
© AP Photo
Pomenuta novonastala nacija bili su Jugosloveni. Kada su Srbi u pitanju, oni su se jednim delom utopili u tu novu naciju, što je podrazumevalo osloboditi se svog sećanja, svoje kulture sećanja, svoje tradicije, običaja... i uložiti ih u zajedništvo, govori Dimić za Sputnjik.
Srbija izgubila sebe u Jugoslaviji
On ističe jednu ključnu razliku kada se govori o tome koliko je ko žrtvovao, ali i izgubio, za jugoslovensko zajedništvo. Za razliku od pripojenih naroda, žrtvu odricanja od svoje istorije i sebe samih podenili su samo Srbi. Dimić se osvrće i na „Drugu Jugoslaviju“, odnosno režim koji je zavladao nakon okončanja Drugog svetskog rata. U tom novom režimu, kultura sećanja srpskog naroda bila je gotovo zabranjena i ukinuta, što nije bio slučaj sa ostalim narodima koji su svoj identitet sticali na tome što im je prošlost dodatno prerađivana, izmišljana, ulepšavana, čak i tamo gde je, kako kaže istoričar i akademik Dimić, uopšte nije ni bilo.
Sve ovo je podrazumevalo da kultura sećanja ne može da se poziva na ono što je bilo. Naspram toga šta je bilo, nametnut je jedan novi model u kojem su Srbi morali da se posipaju pepelom, da na svoju prošlost gledaju kritički, ali ne kritički u smislu dosezanja istine, nego da bi otišli što dalje od istine, od prošlosti. Ovaj proces se odvijao čak nekoliko decenija, tačnije pola veka i udaljavao je Srbe od potrebe da poštuju svoju istoriju, da se sećaju značajnih ličnosti iz prošlosti, da na sopstvenoj istoriji grade svoj identitet kojim će zakoračiti u neko novo vreme, priča nam profesor Dimić.
Konačno vraćanje korenima
Ipak, profesor istorije na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu i redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti, Ljubodrag Dimić, veruje da je pogrešnoj praksi posipanja pepelom, izvinjavanja za neučinjeno i zaborava – došao kraj. Srpski narod, sa obe strane Drine, sve više, sve hrabrije i sve očiglednije obeležava datume iz svoje starije i novije istorije, upisujući u kalendar sećanja dane koje budući naraštaji moraju znati i poštovati.
Mural posvećen herojima sa Košara u Kraljevu.
© Sputnjiku ustupila Lola Đorđević
Poslednjih desetak, petnaest godina, praksa zanemarivanja svoje istorije polako je počela da se menja, što je dobro. To vodi ka tome da Srbi opet zadobiju svoj identitet, da steknu svest o sebi, o svojoj prošlosti, o svom značaju. U okviru te samosvesti, mora, naravno, postojati i doza kritičnog odnosa, korigovanja onoga što u istoriji jednog naroda nije bilo dobro i šta može biti izbegnuto u budućnosti. U tom kontekstu, negovati danas kulturu sećanja jedan je od primarnih zadataka ne samo kulturnih institucija, ne samo onih koji su u istorijskoj nauci zarobljeni svojim istraživanjima, već i šire društvene zajednice, pa i države koja na tome mora da insistira, zaključuje profesor Ljuba Dimić za Sputnjik.
