https://lat.sputnikportal.rs/20230409/kraj-mila--pocetak-jedne-nove-epohe-video-1153773326.html
Kraj Mila – početak jedne nove epohe /video/
Kraj Mila – početak jedne nove epohe /video/
Sputnik Srbija
Kraj karijere Mila Đukanovića odigrao se krajem decembra 2019. godine. Tada je delegitimizovan, izlivanje nezadovoljstva na ulice pokazalo je da su izborni... 09.04.2023, Sputnik Srbija
2023-04-09T17:01+0200
2023-04-09T17:01+0200
2023-04-09T17:28+0200
region
region
region – politika
crna gora
milo đukanović
jakov milatović
dps (demokratska partija socijalsta, crna gora)
emisija „prorok“
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e7/04/06/1153701357_0:98:1867:1148_1920x0_80_0_0_27a9a912644b09dac740d206448f514c.jpg
Kraj politike Mila Đukanovića odigrao se početkom septembra 2021. godine. Ustoličenje mitropolita Joanikija je u svakom pogledu - simbolički, institucionalno, politički, pa čak i formalno označilo totalnu propast protesta koji su organizovani sa ciljem održavanja u životu jednog diskursa.Kraj rušilačke retorikeSa neuspelim protestima u istoriju je otišao i rušilački narativ, ta užasna priča koja je zarobila Crnu Goru u večitoj svađi i polarizaciji, preteći da se izrodi u nešto daleko kobnije.Zbog toga i ovaj poslednji i konačni poraz u proleće 2023. godine nije (samo) niti kraj jedne političke karijere, niti kraj jedne politike. To se već desilo, bez obzira što izvestan broj učesnika u političkom životu takav rasplet nije želeo da prihvati.Mučenje i Mila i Crne Gore nastavilo se pod prividom vođenja nekakve odsudne bitke! Istina, bitke jeste bilo, teško je okarakterisati je kao odsudnu pošto se rezultat unapred znao, ali ne za Mila i njegovu svitu, već za one daleko važnije, takozvane „vladare iz senke“ koji su iza Mila tako dugo stajali. Koji su ga koristili kao puko sredstvo, usmeravali, natociljali. I koji mu više nisu od pomoći. Logično, pošto ni Milo, sa završenom karijerom i propalim narativom više nije njima od pomoći.Početak nove epohePosledice ishoda te bitke tek će se sagledavati i analizirati. U politici se, najčešće, prilikom sagledavanja i analiziranja procesa dugog trajanja određene konsekvence mogu sveobuhvatnije ispitati protokom vremena. Ovaj poslednji i konačni poraz u proleće 2023. godine jeste zapravo kraj jedne epohe!Đukanović je, po svoj prilici, najbolji reprezent te epohe. Domete i sposobnosti političara koji se održao na vlasti duže od tri decenije nikako ne treba potcenjivati.Međutim, sa druge strane – ne treba ih ni precenjivati. Uloga Đukanovića nije bila da vaja i utemeljuje neke epohalne ideje, on za takav poduhvat nije ni imao kapacitet, već da primenjuje ono što je drugde osmišljeno, po svaku cenu i besomučno zloupotrebljavajući resurse koji su mu stajali na raspolaganju.Tako se nesrećni Milo (bez želje da ovo zaliči na uvredu, ali zbilja će, sa individualnog stanovišta posmatrano u istoriji ostati označen kao nesrećnik) odricao doslovno svega – porekla i istorije, predaka i spomenika, porodice i vere, za još jedan mandat i četiri godine vlasti, pa još jedan mandat i četiri godine vlasti, pa još jedan...Više nema vlasti, a nema ni ostalog pošto se tog ostalog tokom vršenja vlasti odrekao. Kako onda čovek može biti srećan? Da li je to opis srećnika? Ova sudbina je upozorenje i ostalim političarima, a danas takvi niču kao pečurke posle kiše, da vršenje vlasti samo po sebi ne može biti cilj. Iza svega vlasti mora postojati neka ideja, metafizika, zvezda vodilja, istorijsko pamćenje...Neuspeh vladara iz senkeZbog toga, kraj ove epohe ponajviše je vezan za neuspeh „vladara iz senke“ koji su projektovali sadašnjost i budućnost regionalnih odnosa. Kao što su, uostalom, projektovali sadašnjost i budućnost ukupnih međunarodnih odnosa.Nesumnjivo, eskalacija jugoslovenske krize jeste imala svoje interne razloge. Unutrašnji uzroci povećavali su konfliktni potencijal, što je početkom devedesetih godina dvadesetog veka rezultiralo izbijanjem serije nekontrolisanih događaja, usled čega se više ni krizom nije moglo upravljati.No, to nikako ne znači i da kriza nije imala i svoje eksterne razloge. Miloš Knežević je autor pojma „razbiraspad Jugoslavije“. Iznutra se ta zajednička država raspadala, pucala je po šavovima, ali je spolja ona sistemski i uporno razbijana delovanjem niza različitih vektora među kojima se u prvoj polovini devedesetih američki izdvojio kao najintenzivniji (mada je svega nekoliko godina ranije po intenzitetu bio daleko slabiji od, na primer, britanskog i nemačkog).Razbiraspad je označio kraj jedne – dotadašnje i početak nove – dosadašnje epohe. Stari režim funkcionisanja države južnoslovenskih naroda koja se pojavljivala kao značajan akter regionalnih odnosa i geopolitičkog poretka na jugozapadnom pravcu atlantističkog „rimlenda“ bio je mrtav, a uspostavljan je novi koji se sprovodio fragmentiranjem geografskog prostora i uvođenjem izniklih državolikih i suverenolikih tvorevina u stanje neprekidne konfrontacije zahvaljujući kojoj je trebalo održavati ih u trajnoj zavisnosti od atlantističkog bloka.Kontrola prostora više se nije odvijala kroz podršku opstajanju jugoslovenske integracije, nego kroz podršku postjugoslovenskoj dezintegraciji. Dezintegraciji svega, uključujući i idejno – ideološke širine, metafizičke dubine, „rušenje“ zvezda vodilja koje opredeljuju spremnost na žrtvu i objašnjavaju razloge bivstvovanja, opredeljuju dužinu istorijskog pamćenja koje je valjalo ograničiti na trajanje jedne sezone...Puka geografska prekompozicija nije podrazumevala i kraj dezintegracije. Dezintegracija nema kraja. Ona se dovodi na kućni prag, uvlači u porodice, zatim deli, svađa, atomizuje, rastura svaku vrstu kolektivnog.Kralj dezintegracijeNa tom poslu se, kao najprilježniji i najuporniji istakao Milo Đukanović. Opisanim odricanjem na rate, od jednih izbora do drugih, služio je sprovođenju dezintegracije i promovisanju postistine duže i lojalnije od drugih političara. Takav, još je služio i kao egzemplar – primerak za pokazivanje i ubeđivanje drugih.Po principu: vladaćete dugo kao Đukanović, samo ako nas budete slušali. Samo ako budete „dezintegrisali“. Samo ako se politički uklopite i ideološki upodobite u projektovane epohalne promene. I nije nikakva tajna, Đukanovićevim stopama, u određenoj meri, krenulo je još nekoliko balkanskih stabilokrata.Odricanje postaje poželjno, ono je dugoročno isplativo. Prateća propagandistička objašnjenja i ubeđivanja pojedinaca kako se baš tim dugim trajanjem, zasnovanim na odricanju stiče prilika za „upisivanjem u istoriju“ sasvim su se uklapala u ovaj kontekst.Slučaj je hteo da se kraj epohe odigra na takav način. Dosadašnje postaje deo istorije, ostavljajući u istoriji i individue koje su to dosadašnje politički nosili. Ostavljajući u istoriji i one koji su ih podržavali, sa njihovim narativima i organizacionim strukturama. Ostavljajući u istoriji i koncept beskrajne dezintegracije.Bez ikakve sumnje, da dosadašnje postaje istorijsko neće odmah i naprečac biti jasno. Isto kao što odmah i naprečac nije postalo jasno 2019. godine da je Milo završio karijeru, a 2021. da je njegova politika sahranjena. Između ostalog i zbog toga što će kreatori prethodne „epohalne ideje“ simulirati kako stvari i dalje „drže pod kontrolom“, slati nam ovde neke Lajčake, Borelje i Eskobare da nam to objasne.Objasniće nam i kako je novi predsednik zapravo „njihov kandidat“, još će pustiti glasinu kako su ga za ovo mesto čitavu deceniju pripremali.Ipak, iako će ih balkanski političari na najvišem nivou primati, neki od njih sasvim seriozno doživljavati i u potpunosti uvažavati, a neće manjkati po čaršiji ni onih koji će sve ove glasine kao istinite prihvatati, promenjene okolnosti ukazivaće da tu više ništa ne može biti isto.Počasni krugUostalom, i Milo je pao zbog njihove pogrešne procene. Nije menjao zakon i udarao na SPC na svoju ruku! Uostalom, i Milo je nastavio sa pretvaranjem da mu nije kraj, pa onda i misleći da može održati staru politiku zato što su mu oni rekli da istrči još jedan krug.Umesto da Đukanović i dalje posluži kao egzemplar – primerak za pokazivanje drugima i njihovo ubeđivanje, priča iz Crne Gore postala je egzemplar da zapadna analitika „žestoko proklizava“ i pravi dramatične greške u procenama.Toliko velike, da ih ni ovi nezapadni akteri nisu očekivali. Jer, da su očekivali ovakav rasplet, spremali bi ubrzano svoje balkanske strategije, slali jasne signale i konkretne poruke o sopstvenim vizijama novonastupajuće epohe. Ovako, sledi etapa „bezbednosnog i političkog vakuuma“ tokom koje će ceo region sve više podsećati na Crnu Goru od 2019. godine.Dosadašnji narativ je delegitimizovan, njegovi protagonisti su suštinski poraženi, ali zbog nepostojanja podrške razvoju ili nedozvoljavanja razvoja alternativnih koncepcija upada se u fazu agonije koja će trajati do daljnjeg.
https://lat.sputnikportal.rs/20230403/sta-ceka-crnu-goru-poslije-mila-1153554604.html
https://lat.sputnikportal.rs/20230402/djukanovic-ili-milatovic-crna-gora-bira-predsednika-1153465845.html
crna gora
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
2023
Dušan Proroković
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112086/06/1120860629_344:0:2392:2048_100x100_80_0_0_e92133b87a42a53dc0dcf776abedb9de.jpg
Dušan Proroković
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112086/06/1120860629_344:0:2392:2048_100x100_80_0_0_e92133b87a42a53dc0dcf776abedb9de.jpg
Vesti
sr_RS
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
Dušan Proroković
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112086/06/1120860629_344:0:2392:2048_100x100_80_0_0_e92133b87a42a53dc0dcf776abedb9de.jpg
region, region – politika, crna gora, milo đukanović, jakov milatović, dps (demokratska partija socijalsta, crna gora), emisija „prorok“
region, region – politika, crna gora, milo đukanović, jakov milatović, dps (demokratska partija socijalsta, crna gora), emisija „prorok“
Kraj Mila – početak jedne nove epohe /video/
17:01 09.04.2023 (Osveženo: 17:28 09.04.2023) Kraj karijere Mila Đukanovića odigrao se krajem decembra 2019. godine. Tada je delegitimizovan, izlivanje nezadovoljstva na ulice pokazalo je da su izborni rezultati i postizborna matematika jedno, a mišljenje javnosti nešto sasvim drugo. Sve nakon toga predstavljalo je golo mučenje – i za Mila i za Crnu Goru.
Kraj politike Mila Đukanovića odigrao se početkom septembra 2021. godine. Ustoličenje mitropolita Joanikija je u svakom pogledu - simbolički, institucionalno, politički, pa čak i formalno označilo totalnu propast protesta koji su organizovani sa ciljem održavanja u životu jednog diskursa.
Sa neuspelim protestima u istoriju je otišao i rušilački narativ, ta užasna priča koja je zarobila Crnu Goru u večitoj svađi i polarizaciji, preteći da se izrodi u nešto daleko kobnije.
Zbog toga i ovaj poslednji i konačni poraz u proleće 2023. godine nije (samo) niti kraj jedne političke karijere, niti kraj jedne politike. To se već desilo, bez obzira što izvestan broj učesnika u političkom životu takav rasplet nije želeo da prihvati.
Mučenje i Mila i Crne Gore nastavilo se pod prividom vođenja nekakve odsudne bitke! Istina, bitke jeste bilo, teško je okarakterisati je kao odsudnu pošto se rezultat unapred znao, ali ne za Mila i njegovu svitu, već za one daleko važnije, takozvane „vladare iz senke“ koji su iza Mila tako dugo stajali. Koji su ga koristili kao puko sredstvo, usmeravali, natociljali. I koji mu više nisu od pomoći. Logično, pošto ni Milo, sa završenom karijerom i propalim narativom više nije njima od pomoći.
Posledice ishoda te bitke tek će se sagledavati i analizirati. U politici se, najčešće, prilikom sagledavanja i analiziranja procesa dugog trajanja određene konsekvence mogu sveobuhvatnije ispitati protokom vremena. Ovaj poslednji i konačni poraz u proleće 2023. godine jeste zapravo kraj jedne epohe!
Đukanović je, po svoj prilici, najbolji reprezent te epohe. Domete i sposobnosti političara koji se održao na vlasti duže od tri decenije nikako ne treba potcenjivati.
Međutim, sa druge strane – ne treba ih ni precenjivati. Uloga Đukanovića nije bila da vaja i utemeljuje neke epohalne ideje, on za takav poduhvat nije ni imao kapacitet, već da primenjuje ono što je drugde osmišljeno, po svaku cenu i besomučno zloupotrebljavajući resurse koji su mu stajali na raspolaganju.
Tako se nesrećni Milo (bez želje da ovo zaliči na uvredu, ali zbilja će, sa individualnog stanovišta posmatrano u istoriji ostati označen kao nesrećnik) odricao doslovno svega – porekla i istorije, predaka i spomenika, porodice i vere, za još jedan mandat i četiri godine vlasti, pa još jedan mandat i četiri godine vlasti, pa još jedan...
Više nema vlasti, a nema ni ostalog pošto se tog ostalog tokom vršenja vlasti odrekao. Kako onda čovek može biti srećan? Da li je to opis srećnika? Ova sudbina je upozorenje i ostalim političarima, a danas takvi niču kao pečurke posle kiše, da vršenje vlasti samo po sebi ne može biti cilj. Iza svega vlasti mora postojati neka ideja, metafizika, zvezda vodilja, istorijsko pamćenje...
Zbog toga, kraj ove epohe ponajviše je vezan za neuspeh „vladara iz senke“ koji su projektovali sadašnjost i budućnost regionalnih odnosa. Kao što su, uostalom, projektovali sadašnjost i budućnost ukupnih međunarodnih odnosa.
Nesumnjivo, eskalacija jugoslovenske krize jeste imala svoje interne razloge. Unutrašnji uzroci povećavali su konfliktni potencijal, što je početkom devedesetih godina dvadesetog veka rezultiralo izbijanjem serije nekontrolisanih događaja, usled čega se više ni krizom nije moglo upravljati.
No, to nikako ne znači i da kriza nije imala i svoje eksterne razloge. Miloš Knežević je autor pojma „razbiraspad Jugoslavije“. Iznutra se ta zajednička država raspadala, pucala je po šavovima, ali je spolja ona sistemski i uporno razbijana delovanjem niza različitih vektora među kojima se u prvoj polovini devedesetih američki izdvojio kao najintenzivniji (mada je svega nekoliko godina ranije po intenzitetu bio daleko slabiji od, na primer, britanskog i nemačkog).
Razbiraspad je označio kraj jedne – dotadašnje i početak nove – dosadašnje epohe. Stari režim funkcionisanja države južnoslovenskih naroda koja se pojavljivala kao značajan akter regionalnih odnosa i geopolitičkog poretka na jugozapadnom pravcu atlantističkog „rimlenda“ bio je mrtav, a uspostavljan je novi koji se sprovodio fragmentiranjem geografskog prostora i uvođenjem izniklih državolikih i suverenolikih tvorevina u stanje neprekidne konfrontacije zahvaljujući kojoj je trebalo održavati ih u trajnoj zavisnosti od atlantističkog bloka.
Kontrola prostora više se nije odvijala kroz podršku opstajanju jugoslovenske integracije, nego kroz podršku postjugoslovenskoj dezintegraciji. Dezintegraciji svega, uključujući i idejno – ideološke širine, metafizičke dubine, „rušenje“ zvezda vodilja koje opredeljuju spremnost na žrtvu i objašnjavaju razloge bivstvovanja, opredeljuju dužinu istorijskog pamćenja koje je valjalo ograničiti na trajanje jedne sezone...
Puka geografska prekompozicija nije podrazumevala i kraj dezintegracije. Dezintegracija nema kraja. Ona se dovodi na kućni prag, uvlači u porodice, zatim deli, svađa, atomizuje, rastura svaku vrstu kolektivnog.
Na tom poslu se, kao najprilježniji i najuporniji istakao Milo Đukanović. Opisanim odricanjem na rate, od jednih izbora do drugih, služio je sprovođenju dezintegracije i promovisanju postistine duže i lojalnije od drugih političara. Takav, još je služio i kao egzemplar – primerak za pokazivanje i ubeđivanje drugih.
Po principu: vladaćete dugo kao Đukanović, samo ako nas budete slušali. Samo ako budete „dezintegrisali“. Samo ako se politički uklopite i ideološki upodobite u projektovane epohalne promene. I nije nikakva tajna, Đukanovićevim stopama, u određenoj meri, krenulo je još nekoliko balkanskih stabilokrata.
Odricanje postaje poželjno, ono je dugoročno isplativo. Prateća propagandistička objašnjenja i ubeđivanja pojedinaca kako se baš tim dugim trajanjem, zasnovanim na odricanju stiče prilika za „upisivanjem u istoriju“ sasvim su se uklapala u ovaj kontekst.
Međutim, Đukanović je skončao, izgubivši izbore od, za njega perifernog protivkandidata, kojeg do pre samo dve godine ne bi udostojio ni razgovora u prolazu. Od protivkandidata koji iza sebe nema ni ozbiljnu stranku niti oformljenu organizaciju, već pokret besmislenog naziva.
Slučaj je hteo da se kraj epohe odigra na takav način. Dosadašnje postaje deo istorije, ostavljajući u istoriji i individue koje su to dosadašnje politički nosili. Ostavljajući u istoriji i one koji su ih podržavali, sa njihovim narativima i organizacionim strukturama. Ostavljajući u istoriji i koncept beskrajne dezintegracije.
Bez ikakve sumnje, da dosadašnje postaje istorijsko neće odmah i naprečac biti jasno. Isto kao što odmah i naprečac nije postalo jasno 2019. godine da je Milo završio karijeru, a 2021. da je njegova politika sahranjena. Između ostalog i zbog toga što će kreatori prethodne „epohalne ideje“ simulirati kako stvari i dalje „drže pod kontrolom“, slati nam ovde neke Lajčake, Borelje i Eskobare da nam to objasne.
Objasniće nam i kako je novi predsednik zapravo „njihov kandidat“, još će pustiti glasinu kako su ga za ovo mesto čitavu deceniju pripremali.
Ipak, iako će ih balkanski političari na najvišem nivou primati, neki od njih sasvim seriozno doživljavati i u potpunosti uvažavati, a neće manjkati po čaršiji ni onih koji će sve ove glasine kao istinite prihvatati, promenjene okolnosti ukazivaće da tu više ništa ne može biti isto.
Uostalom, i Milo je pao zbog njihove pogrešne procene. Nije menjao zakon i udarao na SPC na svoju ruku! Uostalom, i Milo je nastavio sa pretvaranjem da mu nije kraj, pa onda i misleći da može održati staru politiku zato što su mu oni rekli da istrči još jedan krug.
Umesto da Đukanović i dalje posluži kao egzemplar – primerak za pokazivanje drugima i njihovo ubeđivanje, priča iz Crne Gore postala je egzemplar da zapadna analitika „žestoko proklizava“ i pravi dramatične greške u procenama.
Toliko velike, da ih ni ovi nezapadni akteri nisu očekivali. Jer, da su očekivali ovakav rasplet, spremali bi ubrzano svoje balkanske strategije, slali jasne signale i konkretne poruke o sopstvenim vizijama novonastupajuće epohe. Ovako, sledi etapa „bezbednosnog i političkog vakuuma“ tokom koje će ceo region sve više podsećati na Crnu Goru od 2019. godine.
Dosadašnji narativ je delegitimizovan, njegovi protagonisti su suštinski poraženi, ali zbog nepostojanja podrške razvoju ili nedozvoljavanja razvoja alternativnih koncepcija upada se u fazu agonije koja će trajati do daljnjeg.
