Ovde vreme stoji, a sat otkucava: Počelo pre sto godina, nastavila ruska „Slava“, a preti - 5G
11:10 08.04.2023 (Osveženo: 19:58 08.04.2023)
© Sputnik / Senka Miloš
Pratite nas
Vremena su se promenila, vreme se ubrzalo, ali još ima ljudi koji cene zidne i stone satove. To je kao da imate živo biće u kući. Sat je tu da kuca, da čoveka održava u ravnoteži, kaže za Sputnjik sajdžija Petar. On je treća generacija časovničara u beogradskoj porodici Pavić. Veruje i poslednja, digitalna tehnologija polako ubija njegov zanat.
Ulazimo u jednu od vrlo malo preostalih časovničarskih radnji u Beogradu, u Bulevaru despota Stefana, na broju 22.. Izlog uopšte ne otkriva da je reč o pravoj riznici, o carstvu merača vremena. Unutra i miriše trag izmerenih vekova, sekund po sekund. Kao da smo zagazili u prošlost, a vreme otkucava u budućnost.
Deo vremešnih, prelepih satova ostao je od Petrovog dede Bogdana. Pre Drugog svetskog rata on je bio glumac, igrao u trupi čuvenog Petra Prličkog, a 1948. otvorio časovničarsku radnju na mestu Terazijskog tunela. Pedesetih, kada je tunel izgrađen, radnja je premeštena u Cetinjsku, gde je deda radio do penzije.
Zanat i radnju nasledio je Petrov otac Branislav, a sa njim je radila i majka Svetlana. I stric, po kome je Petar dobio ime, je bio časovničar. Ima ih u široj porodici još, po Srbiji i Hrvatskoj. Pavić kaže da ga u ovaj posao nije uvela nikakva porodična filozofija, sviđala mu se ideja rasturanja i sastavljanja stvari.
„Prosto mi se dopadala činjenica da mogu da rasturim nešto, sastavim i da to posle radi. Tako sam počeo, prvi sat koji sam rasturio i sastavio bio je budilnik, ruska „SLAVA“. To sam uradio pomoću zihernadle. Moljakao sam, hteli su da završavam fakultet, da se bavim nečim drugim, ali molio sam da me uče. Na kraju su prihvatili“, kaže sajdžija Petar.
Radnja je jedinstvena po velikim, ručno rađenim primercima, zidnim i stonim satovima.
© Sputnik / Senka Miloš
Ima tridesetdevet godina, radi punih 25, a radnju je od oca preuzeo pre deset, popravlja gotovo sve vrste satova, ali se specijalizovao za popravku starih zidnih i stonih. Najveći izazov su mu oni stari više od sto godina. Majstora za njih u Srbiji, kaže, skoro da više nema. Mnogi su prešli na trgovinu i popravku modernijih modela.
Dragoceni zvuk zidnog sata
Verovatno mnogo šire od glavnog grada Srbije ne postoji radnja sa toliko satova. Od „Insinih“ velikih primeraka socrealizma, do rustičnih, jedinstvenih satova koji imaju i prikaze iz života, praznika, pa sve do onih najmanjih, optočenih kamenjem, koje su dame nekada nosile oko vrata.
Ipak, radnja je jedinstvena upravo po velikim, ručno rađenim primercima, zidnim i stonim satovima. Pavić kaže da većina čeka popravku, tihuju dok se ne pojavi njihov deo iz ko zna kojeg kraja sveta. Ima i onih kojima nema pomoći, ali su toliko lepi, da je morao da ih zadrži.
Iako se ne uklapaju u modrene stanove sa niskim plafonima, još, kaže, ima zidnih i stonih satova, ima ljudi koji ih cene.
Detalji najstarijeg stonog sata u radnji, izradio ga je u Varaždinu 1832. čuveni majstor Georg Glinc.
© Sputnik / Senka Miloš
„To je kao da imate živo biće u kući. Dok god je navijen, on proizvodi zvuk, a taj zvuk stvara neki ritam koji ostaje u tom prostoru, tako da, kao da imate živo biće u stanu, kao da imate psa koji hrče u nekom ćošku. Bukvalno je tako, imate živog stvora koji je tu. To je zapravo i poenta starih satova, nemate tišinu, zvuk u pozadini popunjava prostor. On je nešto što vas održava u ravnoteži. Prilično su sa te strane dragoceni“, ističe.
Najstariji takav sat u radnji ima preko 190 godina, izradio ga je u Varaždinu 1832. čuveni majstor Georg Glinc. On ne čeka popravku, u vlasništvu je Petra Pavića. Uz blaženi osmeh za ovu dragocenost kaže; „on je na čuvanju“.
Pristojni napred, ostali stoj
Pavić radi i popravke specifičnog nakita, to je naučio od kolege koji je neko vreme radio kod njega. Jedan je od retkih koji u Beogradu popravlja nakit od čelika, jer „niko neće da se zeza s tim“.
Niže i perle, sve vreme dok razgovaramo, dodaje da je više puta probao da radi druge stvari, ali nije mogao da ostavi ovaj neobični zanat, koji nije lak, a zapravo je, smatra, jedan od najzdravijih poslova koje je mogao da izabere.
„Nije fizički zdrav, nije lako sedeti po ceo dan, stradaju i oči zbog raznih lupa koje moraju da se koriste, ali je zanimljiv. Nemam ni šefa iznad glave koji naređuje šta da radim, biram šta ću raditi. To znači, iako nema puno izbora, pošto moraju da se plate računi, ipak imam dovoljno lufta da se odbranim od toga da moram da radim za nekog ko je težak, negativan. Mogu da izaberem da radim za osobu koju smatram pristojnom, koja kaže „dobar dan“, gde ću napraviti neku razliku time što sam popravio taj sat ili nakit“.
Popravlja satove ljudima koje smatra pristojnim, koji umeju da kažu "dobar dan", jer ima i bahatih koji to ne znaju.
© Sputnik / Senka Miloš
Digitalna tehnologija ubija sat
Ovaj časovničar ima porodicu, ćerku, ali nije siguran da će ga naslediti. Veruje da je poslednja generacija, koja će se baviti ovim poslom. Možda će, kaže, ostati poneko ko će popravljati stare zidne satove, ali i to je pitanje.
„Tehnologija polako potpuno prelazi na digitalnu. Posle mene neće biti potrebe za ovim poslom. Ono što znam o nakitu i o starim zidnim satovima ću svakako nekoga naučiti, ali ovaj tip rada mislim da neće postojati. Sve je više samrt satova, a 5G tehnologija će ih učiniti dovoljno naprednim da će zapravo svakome i trebati, imaćete novčanik na ruci, lekara, sve. Naravno da ćete to staviti, a ne mehanički sat“, kaže i dodaje da je to u redu, napredak mora da postoji.
Na kraju posete časovničar Petar izvlači još jedan raritet, nemački „Junghans“, džepni sat koji se ne sreće često, ima budilnik. Navija ga... zvuk slika života ljudi koji su ga nosili u džepu, jedan pridržava cilindar dok gleda na sat, drugi gladi brk. Zvuk koji budi, ali bez stresa, kao muzikom. Zvuk drugog vremena, koji ne može da kopira ni jedna moderna tehnologija.
Časovničar Petar Pavić
© Sputnik / Senka Miloš
