Note pune želje za Rusijom i žala što se u nju ne može vratiti: Vek i po Sergeja Rahmanjinova
© Sputnik / RIA Novosti
Pratite nas
Iako nikada nije tendenciozno pisao rusku muziku, zemlja njegovog porekla čuje se u njegovoj muzici, jer je on samo imao potrebu da tonalno izrazi svoje misli. Samim tim što je Rus, što je slovenska duša, logično je da će njegova muzika zvučati ruski“, kaže muzikolog Stefan Cvetković o velikanu svetske i ruske muzike Sergeju Rahmanjinovu.
Trodnevnom manifestacijom pod nazivom „U vremenu koje nestaje – Sergej Rahmanjinov“ u Beogradu se od 30. marta do 1. aprila obeležava 150 godina od rođenja i 80 godina od smrti jednog od najpopularnijih kompozitora klasične muzike u svetu, dirigenta i nesumnjivo najvećeg pijaniste prošlog stoleća.
„Kada je susreo mladog Rahmanjinova, Čehov je rekao: `Vi ćete biti veliki čovek`. Činjenica da u Beogradu slavimo 150 godina od Rahmanjinovog rođenja, govori u prilog tome da jedan veliki čovek nije pogrešio u proceni drugog velikog čoveka “, podseća Cvetković.
Kompozitor u Rusiji, pijanista u Americi
Poslednje godine svog života Rahmanjinov je proveo u Los Anđelesu, sa patnjom svojestvenom slovenskoj duši, razmišljajući o otadžbini i žaleći što se nikada neće vratiti. To se odrazilo i u notama koje je pisao.
„U drugom periodu je manje pisao nego u prvom. Govorio je 'kako da stvaram bez melodije'. Odlaskom iz Rusije, svoje otadžbine, on više nije čuo tu melodiju i to što je stvorio (Rapsodija na Paganinijevu temu, Četvrti koncert, Simfonijske igre) sve su to kapitalna dela, ali kompozitor Rahmanjinov je stvarao u Rusiji“, ističe pijanista Milivoje Veljić.
Cvetković naglašava da se Rahmanjinov život može podeliti u dva segmenta - kompozitor u Rusiji i pijanista van granica domovine:
„On je krenuo da stvara želeći da produži tradiciju velike ruske romantičarske muzike, posebno Čajkovskog na koga se direktno ugledao. Čajkovski je imao vrlo pozitivno mišljenje o Rahmanjinovu, tada studentu Moskovskog konzervatorijuma. Čini se da je celokupan svoj kretaivni potencijal iskoristio u vreme boravka u Rusiji. U inostranstvu će se posvetiti pijanističkom pozivu, promovisaće svoja dela. To što je tamo komponovao takođe je vredno i svedoči o evoluciji njegovog stvaralačkog jezika, ali uporišta koja je uspostavio u ranijim godinama – u poznom folklorom obojenom ruskom romantizmu, nikada nije napustio“.
Zvuk ruskih zvona kao najava Velikog rata
Bio je svedok nestajanja jednog društvenog uređenja, a uprkos svemu, istrajno je kroz svoj rad branio vrednosti epohe koja je pred njim bledela ili bila rušena.
„Rano je odvojen od porodice da bi se posvetio muzičkom školovanju i možda ta tuga u njemu ima korene i u tim teškim trenucima za mladu osobu. Možda je ključna reč njegove muzike melanholija. On odrasta u jedno srećno vreme poleta za rusku kulturu, vreme evropeizacije ruske kulture, međutim period njegove pune snage je početak 20. veka - turbulentno i turobno vreme sa dve velike revolucije kojima je okončana epoha carske Rusije. Kao senzibilan čovek osećao je titraje vremena i uspevao da ih otelotvori u svojoj muzici. Tako da nije u pitanju bila samo melanholija jednog čoveka i jednog umetnika već čitave epohe. Sva ona ruska zvona širom velike carevine sa uznemirenošću, alarmantno zvone kroz njegovu muziku pre nego što konačno utihnu nakon 1917. godine i Rahmanjinovog iseljenja iz domovine. Tako da se njegova muzika može posmatrati kao simbol epohe koja je nužno klizila ka velikoj katastrofi koja će se dogoditi na globalnom planu sa početkom Velikog rata“, kaže Cvetković.
Milivoje Veljić se nadovezuje da je Rahmanjinov u svim okolnostima i kulturama, uz sve udare života i sudbine, ostajao dosledan sebi:
„Nosio je svoju kulturu sa sobom i odjeci Rusije i njenih zvona se čuju u njegovoj muzici. Fatalizam je kod njega bio sveprisutan i taj osećaj da pojedinac ne može da pobedi sudbinu. Međutim, on je uvek bio u duetu sa čežnjom za duševim mirom i spasenjem duše. Tako će ta zvona u Prvoj sviti posvećenoj Čajkovskom biti suze - motiv koji je čuo na pogrebu. To će biti treći stav, a u četvrtom će zvona biti svetlost Vaskrsa uz Vasrkršnji tropar. To je Rahmanjinov - i radostan i epski subjekat“.
Prirodna nepogoda sa slovenskom dušom
U tajnama velike ruske pijanističke škole leži i Rahmanjinova virtuoznost na klaviru koju je predstavio u punom zamahu tek dvadesetih godina prošlog veka u Americi.
„U njemu su bili sjedinjeni veliki kompozitor i savršen tehničar, prevashodno romantičar. Rahmanjinov pripada novoj generaciji modernih pijanista s početka 20. veka koji su preusmerili tok pijanizma - za razliku od Franca Lista i Aleksandra Zilotija (Listovog učenika i Rahmanjinovog profesora) koji su kao pijanisti bili u glavnoj ulozi i publika je dolazila da čuje njihovo umeće, a delo je bilo u službi izraza njihovih akrobatskih sposobnosti, pijanista s početka 20.veka postaje tumač muzičke literature. Rahmanjinov je bio pionir te tendencije. On je tumačio sopstvena dela, ali i drugih kompozitora. Pre godinu ili dve u arhivi u Los Anđelesu je otkrivena traka na kojoj je privatan snimak Rahmanjinova nastao u njegovom domu na Beverli Hilsu. On na tom snimku svira na klaviru transkripciju svog poslednjeg dela 'Simfonijske igre' i tumači delo uoči premijere“, naglašava Cvetković.
Sergej Rahmanjinov je, zaključuju naši sagovornici, jedan od onih velikih stvaralaca za koje možemo da kažemo da su bili prirodne nepogode kada su se pojavili:
„ U svemu u čemu se oprobao, ostavio je dubokog traga. Klavir je bio epicentar njegovog stvaralaštva, a njegov pijinizam je raskošniji i moćniji od Listovog i izvođački komplikovaniji. Na našim prostorima prihvaćen je od samog početka kao veliki umetnik, jer se naša kulturna javnost identifikovala sa njegovom slovenskom muzikom, prožetom dubokim pravoslavljem“.
U čast ovog velikana, tokom tri dana, od 30. marta do 1. aprila, u galeriji „Artget“ Kulturnog centra Beograda i u Ruskom domu, nastupiće oko 50 muzičara koji će izvoditi kamernu muziku, solo pesme i izbor iz bogatog opusa za klavir Sergeja Rahmanjinova, slaveći velikog kompozitora, poslednjeg predstavnika ruskog poznog romantizma koji je duh ovog vremena preneo duboko u 20. vek.
