Kako su NATO bombe gradile – ulice smrti
15:00 24.03.2023 (Osveženo: 15:03 24.03.2023)
Pratite nas
Nijedna zemlja na svetu ne može nikom da da imunitet od ratnog zločina. Ne postoji imunitet od krivične odgovornosti a pogotovu ako je u pitanju odgovornost prema civilnom stanovništvu, pa će tako i NATO jednom morati da odgovara, ako ništa drugo ono za bar 15 tona osiromašenog uranijuma i ulice smrti posejane po Jugoslaviji.
Jedna od ulica smrti postoji u Vranju. Tako meštani zovu Pržarsku ulicu, dugu oko kilometar i po, i u svakoj kući bar neko oboleo od kancera. Samo ovo je dovoljno podsećanje da Srbija nema prava da oprosti NATO-u osiromašeni uranijum bačen tokom agresije 1999. na našu zemlju, kaže advokat Srđan Aleksić.
Aleksić je pre više godina započeo pravnu bitku protiv NATO pakta. Kako otkriva, u početku je to bilo iz ličnih razloga: majka mu je umrla od posledica osiromašenog uranijuma kao i mnogi rođaci iz sela Buštranje, kod Vranja.
I NATO priznao
NATO je sam priznao da je bombardovao Pljačkovicu i četiri sela blizu granice sa Severnom Makedonijom, a kako kaže Aleksić, bombe sa osiromašenim uranijumom su tu padale svakodnevno. Stanovnici su, međutim, kasnije saznali da je zemlja kontaminirana a tek 2005. je Vojska Jugoslavije izvršila dekontaminaciju.
Ovaj niški advokat ističe da se u pravnim postupcima koje je pokrenuo ugleda na rimskog advokata Anđela Fjore Tartalju, koji već godinama uspešno zastupa italijanske vojnike obolele od kancera nakon što su službovali u BiH i na Kosmetu, a takvih je skoro 8.000. Oko 400 njih je umrlo od posledica kancera, a Tartalja je do danas dobio 330 pravosnažnih presuda nakon što je dokazao vezu između osiromašenog uranijuma i njegove štetnosti po zdravlje tih ljudi.
Aleksić dodaje da je i na nivou Ministarstva odbrane Italije doneta odluka da se više ne osporavaju posledice delovanja osiromašenog uranijuma. To je potvrđeno i veštačenjem italijanske doktorke Rite Čeli. Aleksić je ovu doktorku angažovao i da veštači u dva slučaja koja on vodi – za pukovnika Dragana Stojičića preminulog od raka i Kseniju Tadić iz Beograda, takođe bolesnu od kancera, kod kojih je ustanovljena 500 puta veća količina osiromašenog uranijuma od uobičajenih doza.
Koliko je bačeno osiromašenog uranijuma
Dr Radomir Kovačević, toksikolog i dugogodišnji direktor Centra za radiološku zaštitu, podseća da je NATO municiju sa osiromašenim uranijumom primenio 1991. u Iraku, zatim u ratu u BiH oko Hadžića a onda 1999. u agresiji na SRJ. Kako kaže, o tome je objavio više od 300 stručnih radova i monografiju prevedenu na više jezika.
Podsetio je i da su o tome objavljena četiri izveštaja raznih ekspertskih timova, uključujući i Unep (Program zaštite životne sredine UN), a da su tek u četvrtom, u kom su učestvovali i stručnjaci iz Srbije, izneti tačni podaci.
„Ovaj izveštaj je tačno pokazao šta je nađeno , uključujući to da je detektovan uranijum u vazduhu, a utvrđeno je i prisustvo plutonijuma. Morali su da priznaju da su ispalili 31.000 projektila, to je oko devet tona. Naša vojska tvrdi da je to 45-51 hiljada projektila, što je 15 tona. Ruski izvori govore da je ispaljeno oko 90 hiljada projektila, ili negde oko 30 tona osiromašenog uranijuma“, navodi Kovačević.
Najugroženije lokacije
Kad je reč o najugroženijim lokacijama, naš sagovornik kaže da kad je 2001. vršena dekontaminacija poluostrva Luštica, NATO je prvi put bio iskren i dao tačne kvote gde je tamo ispalio više od 400 projektila.
„Mi smo u prvom aktu našli 103 cela projektila i fragmenata sa 38 kila. Tada smo konstruisali neke kovčežiće obložene olovom i kasnije je to dopremljeno u Vinču. Ja sam onda prešao na jugoistok Srbije, iste godine. A Crnogorci su još u dva akta izvadili 383 projektila, dok je 17 ostalo negde u moru. Prošlog leta poslali su mi slike dva projektila koja su ronioci pronašli“, navodi Kovačević.
Iznosi i podatke o prisustvu osiromašenog uranijuma kod mnogih ljudi koje je pregledao na kontaminiranim lokacijama. U selima kod Vranja nalazili su , kako kaže, prosečne vrednosti od 36-231 nanogram po litri mokraće, a nije dozvoljeno nimalo.
„Pamtim u selu Borovac čoveka majstora čija je koncentracija bila 3759 nanograma po litri mokraće, to je 3,7 miligrama. Ne verujem da je taj čovek odavno živ. To su upravo koncentracije urana koje smo našli kod naših oficira iako su koristili kompletnu opremu“, kaže toksikolog. Dodaje i da je uticaj tih aktivnosti i veliki broj stručnjaka iz njegovog tima koji su preminuli od karcinoma, te se tako, kako kaže, ne može govoriti samo o „ulici smrti“ u Vranju nego i šire.
Na podsećanje da iz NATO poručuju da imaju imunitet na osnovu sporazuma koji su svojevremeno potpisali sa Srbijom, Srđan Aleksić kaže da se ne mogu činiti zločini nad civilnim stanovništvom upotrebom municije sa osiromašenim uranijumom čime je zatrovano 60 generacija, a da se ne odgovara.
Nema imuniteta od ratnog zločina
Upitan kolika bi mogla biti odšteta onima koji tuže NATO, Aleksić kaže da su italijanski vojnici oboleli od kancera dobijali odštetu od 300.000 do čak milion evra.
Ko može da proceni koliko košta jedan ljudski život. To je neprocenjivo. Ali postoji sudska praksa i neki iznos koji se u Srbiji plaća. To je toliko malo da ne bismo uopšte da razgovaramo. Moramo da razgovaramo o sudskoj praksi zemalja NATO. Mislim da bi bilo realno da se cene koje se placćaju u Italiji plati i našim građanima. Ispod 100.000 evra ne treba da razgovaramo. I to je malo“, smatra advokat.
Sagovornici Sputnjika na kraju odgovaraju i na pitanje da li im tužbe protiv NATO deluju kao borba protiv vetrenjača.
„Naša je dužnost ne samo prema precima, nego i prema potomcima da ovo uradimo kako treba. Ovo što pre treba jer NATO pakt nestaje i treba ga što pre naterati da plati. Nećemo da se cenjkamo, neka plate koliko plaćaju svoje pse rata“, ironično kaže Kovačević i dodaje da ako budemo ćutali priznajemo krivicu.
Aleksić ističe da veruje u pravo i pravdu: „Pravda je dostižna ali treba vremena. I na pravdi treba raditi. I treba tražiti - ništa nije nenaplativo ako pošteno tražimo. Niko nam nije dao pravo da opraštamo štetu. A znamo koliko nam je štete načinjeno, i materijalne i nemetarijalne.“
Anketa
Treba li Srbija, kao žrtva agresije 1999. godine, ikada da uđe u NATO?
