Neočekivana iskra u srpskom političkom životu – iz nje bi trebalo da se uči /video/
© AFP 2023 / ANDREJ ISAKOVIC
Pratite nas
Zoran Đinđić je, tokom političke karijere, postavio novu dimenziju bavljenja politikom u Srbiji, jasno je definisao državne i nacionalne ciljeve. Zbog brzine, načina rada, ali i tragične sudbine, Đinđić je bio neočekivana iskra u srpskom političkom životu iz koje treba učiti, kaže istoričar Bojan Dimitrijević, autor biografije Zorana Đinđića.
Dimitrijević je Đinđićevu biografiju prvi put izdao na desetogodišnjicu atentata na pokojnog srpskog premijera. Sada, posle dvadeset godina od Đinđićevog ubistva pred čitaocima se nalazi obnovljeno izdanje knjige.
Kao akter događaja, član Demokratske stranke, Dimitrijević je 2005. i 2006. radio na sređivanju dokumentacije DS-a, među kojima je bilo mnogo Đinđićevih papira. To mu je, priča Dimitirijević, veoma pomoglo da Đinđićevu biografiju dokumentuje originalnom dokumentacijom. Kako napominje, u biografiji se nije toliko bavio filozofskim delom Đinđićevog života – cilj mu je bio da „složi“ Đinđićev politički život tako da bude razumljiv današnjim čitaocima.
Portret pisan brzinom
Pisati biografiju nekoga koga ste poznavali je izazov – biograf treba da zadrži objektivnost koliko je god moguće, a pogotovo što se Đinđićeva biografija završava tragično, kaže Dimitrijević.
„Mene je kod Zorana Đinđića dopadala njegova brzina. Ja sam veliki zagovornik brzine u radu i on me je inspirisao, tim svojim brzim postupcima, promišljanjem i reagovanjem, ali i spremnošću da iz te brzine odlučno prelomi, da donese odluku. To smo videli u vremenima demonstracija 1996, Petog oktobra, isporučenja Miloševića i tako dalje“, priča Dimitrijević.
Devedesetih godina, kada se pojavio na političkoj sceni, upravo je brzina i netipično rasuđivanje odvajalo Đinđića od ostatka grupe opozicionih političara na tadašnjoj srpskoj političkoj sceni.
„On je, u svom političkom radu emitovao želju da se određeni posao završi, da se ide prema cilju. Mnogi naši opozicioni političari iz tog vremena, pa i današnji, imaju mantru da se prema nekom cilju putuje, ali da ne mora da se stigne. Kod Đinđića je bilo da se na određeni cilj stigne i da se tako određeni deo političkog programa ispuni; da se državni kontekst zadovolji“, objašnjava Dimitrijević.
Naš sagovornik napominje još jednu stvar, koju, priznaje, iako je bio član DS-a od obnove njenog rada, nije shvatao u prvi mah – Đinđić je prevazišao – kontekste srpskog postojanja promišljao je na drugačiji način. Kada je postao premijer, videlo se da ti stavovi bolje korespondiraju sa međunarodnom zajednicom od stavova drugih srpskih političara, dodaje on.
Prelomni trenuci – od osnivanja DS-a do 5. oktobra
Đinđićeva evolucija kao političara vodila je od, kako je sam govorio, od levog anarhiste do konzervativca. Dimitrijević taj put objašnjavao boravkom u Nemačkoj, kada je mogao da neposredno svedoči nemačkoj političkoj praksi. Kasnije, kao posledica bavljenja državnim poslovima, počeo je da državu i naciju shvata na drugačiji način nego u počecima političke karijere.
U Đinđićevoj karijeri ima nekoliko prelomnih trenutaka – od pridruživanja Demokratskoj stranci, preko izbornog uspeha 1993. sa kampanjom „Pošteno“, preko protesta zbog izborne krađe u zimu 1996/97, njegov izbor za predsednika Skupštine grada Beograda; najzad, tu je 5. oktobar i izbor za srpskog premijera.
Između 1996, kada je smenjen sa mesta predsednika Skupštine grada Beograda i 5. oktobra 2000, Đinđić se našao u posebno teškoj situaciji, kaže Dimitrijević – proglašavan je nacionalnim izdajnikom, stranim plaćenikom.
„Međutim, kada je postao premijer, videlo se da to ne stoji. Videlo se da on daleko logičnije shvata vezu Srbije i Republike Srpske; da realnije shvata pitanje Kosova, da počinje da se zalaže za rešavanje tih problema, što je razvejalo sliku o njemu kao nacionalnom izdajniku“, ističe Dimitrijević.
Miloševićeve vlasti su ga, navodi naš sagovornik, identifikovale kao najopasnijeg protivnika, iako su rejtinzi pokazivali da ne stoji baš najbolje, Ali, sa drugim opozicionim prvacima, poput Vuka Draškovića, režim je mogao da postigne kompromis. Sa Đinđićem nije i to ga je kvalifikovalo da bude prvi na listi režimskih neprijatelja, smatra Dimitrijević.
Svojatanje „Zorana“
Dvadeset godina nakon ubistva, nema ko ne svojata „Zorana“ – na društvenim mrežama mogu se videti citati iz Đinđićevih govora, njegove misli, često istrgnute iz konteksta. Ali, ono što je najočiglednija karakteristika, jeste da „Zoran“ pripada svima – svi su mu bili prijatelji i drugari, saradnici i saborci.
Posle dvadeset godina od ubistva, Đinđić se čita na različite načine i svako uzima ono što mu treba, kaže Dimitrijević. Tako neko citira njegov govor sa mitinga Srpske demokratske stranke u Banjaluci, koji završava rečima „Neka Bog čuva Republiku Srpsku“, drugi, u pokušaju da pokažu kako se radi o neoliberalu iz konteksta istržu njegov stav o tome kako ministri njegove vlade treba da rade i po dvanaest sati dnevno.
Kada je postao premijer, Đinđić je morao da se nosi sa širokim spektrom tema, objašnjava naš sagovornik.
„Neko će reći da je neobično da nekog političara citiraju baš svi, što može da bude negacija njegove uspešnosti. Međutim, mislim da je to posledica činjenice da se on uhvatio u koštac sa svim mogućim problemima, pokušavši da ih reši, a mnogi od tih problema i dan danas postoje u istom formatu, ako ne i gorem. Tada se ljudi Đinđićevim citatima služe ili da bi opravdali svoju nemoć, svoj politički aktivizam ili da bi pronašli vezu sa njim, koji je posto ikona neke nedovršene Srbije“, objašnjava Dimitirijević.
