https://lat.sputnikportal.rs/20230128/sest-decenija-jelisejske-deklaracije-kako-je-nato-pokorio-evropsku-uniju-video-1150065089.html
Šest decenija Jelisejske deklaracije: Kako je NATO pokorio Evropsku uniju /video/
Šest decenija Jelisejske deklaracije: Kako je NATO pokorio Evropsku uniju /video/
Sputnik Srbija
Kada je pre 60 godina tadašnji predsednik tadašnje Francuske Šarl de Gol potpisivao Jelisejski sporazum s nemačkim kancelarom Konradom Adenauerom – sporazum koji... 28.01.2023, Sputnik Srbija
2023-01-28T22:35+0100
2023-01-28T22:35+0100
2023-01-28T22:35+0100
svet
svet – politika
svet
politika
novi sputnjik poredak s nikolom vrzićem
analize i mišljenja
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e6/0b/16/1146584323_0:346:3025:2048_1920x0_80_0_0_114cf8d88d19833efe4552cfdfc0da0f.jpg
Kao što je žalosno poznato, ti snovi ostali su pusti. Delom i zato što se Francuska Šarla de Gola svela na Emanuela Makrona. Dok Olaf Šolc, voljno ili ne, mnogo ga i ne pitaju, za razliku od Konrada Adenauera koji je uspostavio diplomatske odnose sa Moskvom, ili istočne politike pomirenja svog slavnog prethodnika Vilija Branta, ka Istoku sve više nastupa kao što je nekada nastupao jedan raniji lider Nemačke i ujedinjene Evrope. I jedan raniji lider Francuske koji je, s jednakim uspehom, pokušao to isto.Nepristojni kontinuitetPostojanje ovog nepristojnog istorijskog kontinuiteta, inače, otvoreno je priznao jedan od lidera Evrope kakva je sad ujedinjena, šef diplomatije Evropske unije Žozep Borelj.Forma evropskog ujedinjenja protiv Rusije sada se zove drugačije nego što se zvala kada su je protiv Rusije ujedinjavali Napoleon i Hitler, ali, vidimo, namere su joj ostale identične. Čak će i nemački tenkovi, popustio je na kraju predvidljivi Olaf Šolc, nije se doduše dugo ni opirao, ponovo krenuti protiv Rusije. A i Makron, da u tome ne zaostane, nudi francuske tenkove.De Golova vizijaPre 60 godina, kada je mirio Francusku i Nemačku, Šarl de Gol nije imao u vidu ovako antirusko pomirenje Pariza i Berlina. Naprotiv, to je bio samo iskorak u pravcu sveobuhvatnijeg pomirenja.U Digitalnoj enciklopediji evropske istorije pariske Sorbone baš je povodom 60 godina od potpisivanja francusko-nemačkog Jelisejskog sporazuma 22. januara 1963. objavljen esej „De Gol i Evropa” u kome se podseća da se on zalagao za „Evropu od Gibraltara do Urala”; da je „posle 1945. odbio da prihvati koncept Gvozdene zavese” a da su pre toga, 10. decembra 1944, njegova Francuska i Sovjetski Savez potpisali sporazum o saradnji; i inače je, navodi se, „radije govorio o ’Rusiji’ nego o SSSR-u jer je smatrao da režimi dolaze i prolaze a nacije ostaju” te da „one koje su najbliže treba i da se zbliže” a da „najsnažnije među njima treba da daju primer svoje saradnje”. Pa je tako i usledio spomenuti sporazum sa Sovjetskim Savezom.Nasuprot tome, stoji dalje, „atlantizam je smatrao uvodom u potčinjavanje Evrope Sjedinjenim Državama”, i „fundamentalno je odbijao nadnacionalni karakter (zajedničkih evropskih institucija)” jer je smatrao da je „nadnacionalna Evropa – Evropa pod komandom Amerike’. Od 1960. je pokušavao da modifikuje ove institucije u konsultaciji s Adenauerom, ali se suočio sa više poteškoća”, pre svega, „s protivljenjem Sjedinjenih Država i težinom odbrambenih pitanja povezanih s NATO-om”.Takođe, „uključivanje Velike Britanije u (evropski) projekat (…) De Gol je video kao Trojanskog konja Sjedinjenih Država” i ”prepreku geopolitičkoj koherentnosti kontinenta koji bi mogao da bude ujedinjen i oslobođen bipolarnog okvira Hladnog rata. ’Perfidni Albion’, verovao je, uvek će, pre svega, služiti interesima specijalnog transatlantskog odnosa.”Svi dobro znamo šta je usledilo; ukratko, sve ono čega se Šarl de Gol i pribojavao. Slaba je uteha što je u svemu bio u pravu.NATO i EUImajući to u vidu, sasvim je prikladno, iako poprilično perverzno, što su se 60 godina kasnije, na istom mestu na Sorboni, naslednici De Gola i Adenauera kakve oni sigurno ne bi poželeli sastali da Rusiju, u svojoj deklaraciji, proglase za agresora, i da Ukrajini, evroatlantskom oružju za ovaj pohod na Rusiju, obećaju „svu moguću pomoć, a naročito političku, vojnu i finansijsku, dok god je potrebno”.Prigodno, usput su se i zakleli na vernost Severnoatlantskom paktu – „Potvrđujemo svoju posvećenost snažnom i balansiranom transatlantskom partnerstvu i NATO-u, koji ostaje kamen temeljac evroatlantske bezbednosti i temelj naše zajedničke odbrane”, poručuju u deklaraciji – što je pak prirodan nastavak Zajedničke deklaracije EU i NATO o saradnji, potpisane 10. januara, u kojoj se odsečno komanduje da „NATO ostaje (…) ključni faktor evroatlantske bezbednosti”. I povrh toga se „NATO saveznici koji nisu članovi Evropske unije” – a tu se naravno ističu Sjedinjene Američke Države i za njima Velika Britanija, ovo pod pretpostavkom da imaju kudikamo značajniji uticaj od Severne Makedonije, Crne Gore i Albanije – „podstiču na najveće moguće učešće u inicijativama Evropske unije”.Uključujući i dijalog Beograda i Prištine, od koga Makron i Šolc u svojoj deklaraciji očekuju da se okonča ”na što odlučniji i što brži način”, naravno, u skladu s onim njihovim zajedničkim predlogom kojim svi agresori na našu zemlju, koji sad putem Ukrajine vrše agresiju i na Rusiju, traži da se saglasimo s ulaskom takozvanog Kosova u Ujedinjene nacije.Pre 60 godina De Gol i Adenauer sigurno nisu želeli da se njihova Jelisejska deklaracija pretvori u ovako nešto.Zašto se nije pretvorila u nešto drugo? Kako su De Gol i Adenauer svedeni na Makrona i Šolca? I šta će ostati od Evrope kojoj su oni motor?O ovim su pitanjima u „Novom Sputnjik poretku” govorili diplomata Zoran Milivojević i saradnik Instituta za političke studije Dušan Gujaničić:
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2023
Nikola Vrzić
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e5/07/0d/1127335056_32:0:1089:1057_100x100_80_0_0_9c9335a639847bc96a7a57c5369aa0bd.jpg
Nikola Vrzić
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e5/07/0d/1127335056_32:0:1089:1057_100x100_80_0_0_9c9335a639847bc96a7a57c5369aa0bd.jpg
Vesti
sr_RS
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Nikola Vrzić
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e5/07/0d/1127335056_32:0:1089:1057_100x100_80_0_0_9c9335a639847bc96a7a57c5369aa0bd.jpg
svet – politika, svet, politika, novi sputnjik poredak s nikolom vrzićem, analize i mišljenja
svet – politika, svet, politika, novi sputnjik poredak s nikolom vrzićem, analize i mišljenja
Šest decenija Jelisejske deklaracije: Kako je NATO pokorio Evropsku uniju /video/
Kada je pre 60 godina tadašnji predsednik tadašnje Francuske Šarl de Gol potpisivao Jelisejski sporazum s nemačkim kancelarom Konradom Adenauerom – sporazum koji je Evropi doneo konačno pomirenje dve zemlje – sanjao je o Evropi koja će obuhvatiti i Rusiju u obliku Sovjetskog Saveza. I koja će biti strateški autonomna u odnosu na Ameriku.
Kao što je žalosno poznato, ti snovi ostali su pusti. Delom i zato što se Francuska Šarla de Gola svela na Emanuela Makrona. Dok Olaf Šolc, voljno ili ne, mnogo ga i ne pitaju, za razliku od Konrada Adenauera koji je uspostavio diplomatske odnose sa Moskvom, ili istočne politike pomirenja svog slavnog prethodnika Vilija Branta, ka Istoku sve više nastupa kao što je nekada nastupao jedan raniji lider Nemačke i ujedinjene Evrope. I jedan raniji lider Francuske koji je, s jednakim uspehom, pokušao to isto.
Postojanje ovog nepristojnog istorijskog kontinuiteta, inače, otvoreno je priznao jedan od lidera Evrope kakva je sad ujedinjena, šef diplomatije Evropske unije Žozep Borelj.
Naime, poručio je: „Setimo se da je Rusija velika država, velika nacija, koja je navikla da se bori do samog kraja. Gotovo poražena, oporavljala se. To je uradila Napoleonu, to je uradila Hitleru. Apsurdno je pomisliti da je izgubila rat, ili da je njena armija nesposobna. Zato je sad neophodno da nastavimo da naoružavamo Ukrajinu svim materijalnim i vojnim sredstvima koja su joj neophodna da vodi rat, ne samo odbrambeni već i da može da preuzme inicijativu u svoje ruke.”
Forma evropskog ujedinjenja protiv Rusije sada se zove drugačije nego što se zvala kada su je protiv Rusije ujedinjavali Napoleon i Hitler, ali, vidimo, namere su joj ostale identične. Čak će i nemački tenkovi, popustio je na kraju predvidljivi Olaf Šolc, nije se doduše dugo ni opirao, ponovo krenuti protiv Rusije. A i Makron, da u tome ne zaostane, nudi francuske tenkove.
Pre 60 godina, kada je mirio Francusku i Nemačku, Šarl de Gol nije imao u vidu ovako antirusko pomirenje Pariza i Berlina. Naprotiv, to je bio samo iskorak u pravcu sveobuhvatnijeg pomirenja.
U Digitalnoj enciklopediji evropske istorije pariske Sorbone baš je povodom 60 godina od potpisivanja francusko-nemačkog Jelisejskog sporazuma 22. januara 1963. objavljen esej „De Gol i Evropa” u kome se podseća da se on zalagao za „Evropu od Gibraltara do Urala”; da je „posle 1945. odbio da prihvati koncept Gvozdene zavese” a da su pre toga, 10. decembra 1944, njegova Francuska i Sovjetski Savez potpisali sporazum o saradnji; i inače je, navodi se, „radije govorio o ’Rusiji’ nego o SSSR-u jer je smatrao da režimi dolaze i prolaze a nacije ostaju” te da „one koje su najbliže treba i da se zbliže” a da „najsnažnije među njima treba da daju primer svoje saradnje”. Pa je tako i usledio spomenuti sporazum sa Sovjetskim Savezom.
Nasuprot tome, stoji dalje, „atlantizam je smatrao uvodom u potčinjavanje Evrope Sjedinjenim Državama”, i „fundamentalno je odbijao nadnacionalni karakter (zajedničkih evropskih institucija)” jer je smatrao da je „nadnacionalna Evropa – Evropa pod komandom Amerike’. Od 1960. je pokušavao da modifikuje ove institucije u konsultaciji s Adenauerom, ali se suočio sa više poteškoća”, pre svega, „s protivljenjem Sjedinjenih Država i težinom odbrambenih pitanja povezanih s NATO-om”.
Takođe, „uključivanje Velike Britanije u (evropski) projekat (…) De Gol je video kao Trojanskog konja Sjedinjenih Država” i ”prepreku geopolitičkoj koherentnosti kontinenta koji bi mogao da bude ujedinjen i oslobođen bipolarnog okvira Hladnog rata. ’Perfidni Albion’, verovao je, uvek će, pre svega, služiti interesima specijalnog transatlantskog odnosa.”
Svi dobro znamo šta je usledilo; ukratko, sve ono čega se Šarl de Gol i pribojavao. Slaba je uteha što je u svemu bio u pravu.
Imajući to u vidu, sasvim je prikladno, iako poprilično perverzno, što su se 60 godina kasnije, na istom mestu na Sorboni, naslednici De Gola i Adenauera kakve oni sigurno ne bi poželeli sastali da Rusiju, u svojoj deklaraciji, proglase za agresora, i da Ukrajini, evroatlantskom oružju za ovaj pohod na Rusiju, obećaju „svu moguću pomoć, a naročito političku, vojnu i finansijsku, dok god je potrebno”.
Prigodno, usput su se i zakleli na vernost Severnoatlantskom paktu – „Potvrđujemo svoju posvećenost snažnom i balansiranom transatlantskom partnerstvu i NATO-u, koji ostaje kamen temeljac evroatlantske bezbednosti i temelj naše zajedničke odbrane”, poručuju u deklaraciji – što je pak prirodan nastavak Zajedničke deklaracije EU i NATO o saradnji, potpisane 10. januara, u kojoj se odsečno komanduje da „NATO ostaje (…) ključni faktor evroatlantske bezbednosti”. I povrh toga se „NATO saveznici koji nisu članovi Evropske unije” – a tu se naravno ističu Sjedinjene Američke Države i za njima Velika Britanija, ovo pod pretpostavkom da imaju kudikamo značajniji uticaj od Severne Makedonije, Crne Gore i Albanije – „podstiču na najveće moguće učešće u inicijativama Evropske unije”.
Uključujući i dijalog Beograda i Prištine, od koga Makron i Šolc u svojoj deklaraciji očekuju da se okonča ”na što odlučniji i što brži način”, naravno, u skladu s onim njihovim zajedničkim predlogom kojim svi agresori na našu zemlju, koji sad putem Ukrajine vrše agresiju i na Rusiju, traži da se saglasimo s ulaskom takozvanog Kosova u Ujedinjene nacije.
Pre 60 godina De Gol i Adenauer sigurno nisu želeli da se njihova Jelisejska deklaracija pretvori u ovako nešto.
Zašto se nije pretvorila u nešto drugo? Kako su De Gol i Adenauer svedeni na Makrona i Šolca? I šta će ostati od Evrope kojoj su oni motor?
O ovim su pitanjima u „Novom Sputnjik poretku” govorili diplomata Zoran Milivojević i saradnik Instituta za političke studije Dušan Gujaničić:
