Vladimir ima nameru da promeni istoriju – za Sputnjik otkriva zašto napada čudesan rekord
© Sputnik / Sputnjik
Pratite nas
Upornost i istrajnost, a ponajviše dugovečnost. To su epiteti koji se mogu prikačiti srpskom košarkašu Vladimiru Petroviću koji preti da uđe u istoriju kao igrač sa najviše odigranih sezona u karijeri. Ilustracija: Petrović je igrao za Partizan 1993. godine, a i dalje je aktivan košarkaš! O svemu tome govori za Sputnjik.
I sam Petrović ističe da bi voleo da dođe do egzaktnih podataka, ali „iz glave“ ne može da se seti nikoga ko je igrao toliko dugo kao on, osim čuvenog Brazilca Oskara Šmita.
Iako je u 46. godini života, Vlada ne odustaje od igranja košarke. Ove sezone nastupa za Beko, tako da će i u 47. godini života igrati košarku.
Kada znamo da se igrači već sa 30 ili 33 vode kao veterani i iskusni... Zaista čudesna priča. Posebno imajući u vidu da Petrović i u ovim godinama zakucava bez problema.
„Ove sada sezone što se završila, nisam bio sve vreme u Grčkoj, već sam išao na utakmice. Drugari mi drže klub. I to računam sezonu da sam igrao zvanično. U pitanju je neka četvrta liga Grčke, profesionalna. Tako da praktično od moje 16. godine (prva seniorska sezona u Partizanu), i sada sa ovom prošlom imam 26 kompletiranih sezona! Nisam igrao dve sezone sad tokom korone i još jednu 2016. godine. A dogovorio sam se i za sledeću da bih, između ostalog, ostvario rekord po broju seniorskih sezona u svetu“, objašnjava Petrovićza Sputnjik.
Ko jedino može srpskom košarkašu da stane na crtu?
„Luis Skola je završio sa 42 godine, ali Oskar Šmit je igrao do 45. I isto računa od svoje 16. godine. To je 27 profesionalnih sezona. I to ako je igrao sve, a nije pauzirao neku. I meni piše da sam igrao sve, a neke sam zapravo pauzirao. Meni bi ova naredna bila stvarno 27. odigrana, što je isto koliko ima Šmit. On je prekinuo sa 45 godina, a ja ću imati 46 punih u januaru. Ako treba još jedna tamo da se odigra, zbog rekorda, a u tome je cela priča, kada sam već dotle došao.... Od Srba, Evropljana, odigrao sam najviše seniorskih sezona“, konstatuje Petrović.
Petrović je u karijeri nosio dres Partizana, Borca, Zorke Šabac, Arisa, KAOD-a, Kaseresa, Albe iz Berlina, Breogana, Montepaski Sijene, Pariza, Virtusa, Mege, Anvila, Paneliniosa, Iraklisa, Apolona iz Patre, Promiteasa, Hanta i Aris Nikijasa.
„Brojao sam, oko 19, 20 klubova. Beko je sledeći. Dogovorio sam usmeno, uskoro krećem da treniram. Hoću da se to proveri lepo statistički, ako ima tu neko ko to prati, da se zapiše, da se vodi... Da se kaže: drugi sam u svetu, prvi u Evropi, najstariji aktivni... Znači igraću možda i u 47. godini. A zanimljivo je da led nisam stavljao celu karijeru“.
Dakle, cilj je rekord.
„Cilj je da ustanovim da li je najviše od svih, ako zatreba još jedna sezona, odigraću, a-ha-ha. Tu sam, u Beogradu, nisam bio ovde 20 sezona. Svakako igram tri puta nedeljno basket pet na pet, pa što da ne. Volim da igram, ne moram da prestajem. Hvala Bogu, samo neka smo zdravi“, ističe Petrović.
Ključno pitanje je – kako? U čemu je tajna dugovečnosti? Mnogi bi voleli da imaju tako dugačke karijere, da izbegnu povrede.
„Šta znam, uvek sam bio u formi, nisam imao neke velike povrede sve do 2016. kada sam privremeno prekinuo, imao sam 39, kao treba da se prekine, to je to. Hteo sam da se vratim kući u Beograd. Pauzirao sam sezonu, i to zato što bi kao trebalo, a ne zato što nisam mogao. Potom odem u Solun da radim tamo u klubu, ali i da igram. Stalno sam bio na relaciji Beograd – Grčka, jednom nedeljno sam išao, obično automobilom. Pred kraj te sezone mi je pukla Ahilova tetiva. Prekinuo sam, pa korona...“, priseća se Petrović.
Zatim, Petrović objašnjava kako se karijera ipak produžila.
„Zvali su me iz Arisa sa Sirosa, da pomognem malo, dolazim samo na utakmice. Igra se na Mikonosu, Santoriniju, što da ne. Igram, kupam se, družimo se. Prođe i ta sezona, odigram i prošlu potom, hvala Bogu dobar sam sa telom. Sledi Beko iz Prve B lige, pa gledam da budem dobar da me uzme neko, a-ha-ha“, kroz osmeh će dugovečni košarkaš.
Potencijalni rekord je definitivno nešto što daje dodatni žar bivšem košarkašu Partizana.
„Čekaj, ako sam blizu nekog rekorda, hajde da igram, koliko god. Za te godine, stvarno sam igrao, trčim zakucavam, odigram 30 minuta. Nisam tu radi reda. Umorim se i sve, ali umarao sam se i kao klinac kada odigram neku utakmicu. Sada ne mogu da zakucam u četvrtoj četvrtini, ali mogu u prvoj, a-ha-ha“.
Jasno je da je priroda važna u celoj priči.
„To je uvek bilo prirodno, genetika, još kao klinac. Tada sam pobeđivao u zakucavanjima, 98 na 99. Na primer, sada isto tako zakucam. Nikada nisam skroz prestao da treniram. Imao sam taj televizor do skoro, bila je firma Kul, klime i televizore su prodavali, pa sam dobio TV. Nisam ni znao da će biti nagrade, to je bio prestiž, Ol star, prilika da zakucam. Kasnije sam učestvovao i u Grčkoj na Ol staru“.
Sa takvim fizičkim predispozicijama, možda je mogao Petrović da proba da dođe i do NBA lige.
„Mogao sam da izađem na draft sigurno. Išli su najbolji igrači iz Evrope, Divac... Bile su i sankcije, mogao sam barem da izađem, kao talentovan igrač u svom godištu. Tada se gledalo samo da je visok igrač, da ima 210 i da je belac. Pa je išao Radmanović, visok, bek. To mi je malo žao, ali dobro. Čak sam i u ugovoru imao plus jednu godinu, sa NBA klauzulom. Igrao sam tada Evroligu“.
Počeci u Partizanu bili su teški, nije bilo lako doći do minutaže i prostora za dokazivanje.
„Gledam finala sa BFC, nije tada bilo Zvezde, Beočin vodio Muta Nikolić i Borovica iz Rume gde su igrali Sretenović, Stojković, Lisica, bila neka velika lova tamo... Čak sa Zvezdom neki derbi, 1993. godine, tada smo osvojili duplu krunu, ja najmlađi, još mi je davao minutažu. Sećam se neki Kup u Čačku, igrao sam poslednjih pet minuta, dao neku trojku, ali me posle Žeravica nije ubacivao, pa sam se zakočio. Sećam se da se nešto niko nije oduševio radom sa njim, igrali smo neki basket tri na tri, bez akcija na treningu, igrali smo trougao kao Čikago Bulsi, nismo se svi snašli“.
Kada se gledaju inostrani angažmani, Petrović se najbolje pokazao dok je igrao za Albu iz Berlina, na evroligaškom nivou.
„Alba je hajlajt karijere, tu su bile moje najbolje igre. Imao sam 16 i nešto prosek u Evroligi. Reci mi poslednjih pet godina, igrač koji daje preko 15 poena koliko zarađuje. Ali tu su bili i skokovi i asistencije, indeks. Bio sam među 10 strelaca, tada je najbolji strelac imao 25 poena, pa su bili Macijauskas, Noćioni. Tada su više davali, imali veću minutažu igrači. Sada sa mojim prosekom uzimaju oko milion. Igrao sam dve sezone u Evroligi, potom sam prešao u Montepaski“.
Čuveni italijanski klub... Poznat po finansijskim problemima.
„Baš kada sam ja došao uhvatili su ih za porez, smanili su budžet, pravili novi tim. Neki polubankrot, ali super iskustvo. Manje mesto, mala hala, a pre tri godine su bili na Fajnal foru kada sam ja došao. Izgubili smo od Pešića u polufinalu, super iskustvo, dobri igrači. Majers otišao, ja došao. Bio je već mator tada“.
Prepričao je Petrović za Sputnjik kako je izgledalo kada je na terenu vodio bitke protiv sadašnjeg predsednika Evrolige Dejana Bodiroge.
„Na primer, sa Bodirogom sam se čuvao i u Grčkoj i u Španiji. Kada je bio u Barseloni ja sam bio u Breoganu. Nije neki brz igrač, usporen, ali visok brate, bek, i nikada me nije obišao, prošao, trener kao bravo, dobra odbrana, ali on da koš. I da 15 poena, a kao super sam igrao odbranu. I to odlučujućih 15. Ne izgleda tako, a u stvari najteži za čuvanje. Znao sam te finte, nije ih ni prodavao nama, ali tako neko ko je došao, vidi usporenog belca, a kada ih je pobacao, a-ha-ha“.
Pomoglo je Petroviću i to što je kao mlad dobio grčke papire, kao i novo prezime Stergiju.
„Gurović i Jarić su bili pre mene, radili su mi papire, zvali su majku da potpiše neke papire, jer je to moglo samo kada si maloletan. Međutim, ja sam ostao u Partizanu, kao zašto da idem. Odem tek 1999, kada je bilo bombardovanje, bio sam prvi strelac lige, a prekinuta liga. Zvali me tada i tada sam otišao, ono rat. Posle toga me zovu i Partizan, Zvezda, Budućnost. Ali, otišao sam. Dobio sam i prezime, tamo si Grk, a ovde sam Srbin, ovde ne postoji to grčko prezime. Pomoglo mi je to mnogo u karijeri, bilo je dva stranca po ekipi“.
Na kraju, u svojoj dugačkoj i bogatoj karijeri, Petrović je susreo brojna velika imena prekoputa sebe.
„Bilo je u Evroligi igračina, nisam ni voleo da igram odbranu jer sam znao da mogu u napadu da doprinesem, neka čuva on mene. Najviše sam igrao u Grčkoj, tamo sam proveo 14 godina, pa su bili Amerikanci, pa Kutlaj, pa Dijamantidis, Spanulis, Papalukas. On je čak možda i najbolji kao plejmejker, on je bio tata, pa su ga možda prestigli. Pa je bio Jasikevičijus, pa u Barseloni Fućka, pa Duenjas, pa Navaro u najboljim godinama. Šaras je čudo, on je u stvari kao plej možda i najbolji od svih spomenutih. Glava, samopouzdanje najveće, najluđi. Ovi su kao mogu da budu fini kao Dijamantidis, a ovaj je kao klinac rešavao“, konstatovao je Petrović.
