Iz kasarne na Banjici na zvezdani put s „penzionerom“ na čelu – čak je i Maradona bio nemoćan!
© AFP 2023 / KENZO TRIBOUILLARD
Pratite nas
Neki su Beograd posećivali radi divljenja Kalemegdanu, fotografisanja na spomeniku Neznanom junaku, čudesnog pogleda s Avalskog tornja, a članovi fudbalske reprezentacije Kameruna su u proleće 1990. u jugoslovensku prestonicu stigli s drugačijom težnjom.
Oni su tada rešili da pokažu zašto će se pet – šest nedelja kasnije na Svetskom prvenstvu u Italiji njima svet diviti, iz kog razloga će u otadžbini zaslužiti bar biste ako ne i monumentalne spomenike, i to za života, a moreplovci naučiti da bez mape i durbina pronađu ostrvo Reinion, francusku prekomorsku teritoriju za koju nije čuo ni Lane Pustolov.
Za Sputnjik piše Dragan Stojić, publicista i istraživač u oblasti sporta i političke istorije.
Dok se u javnosti „avnojevske“ Jugoslavije polemisalo o kasnije ostvarenoj nameri selektora Ivice Osima da vođstvo državnog tima na terenu dodeli veteranu, 35-godišnjem Safetu Sušiću, očekujući da Čiča (Milan Miljanić) aminuje status jednog „dede“, u Kamerunu se za sve, pa i za sastav reprezentacije tad , možda i sad, bio mlad ili star, brine jedan čovek – Pol Bija. I nema dileme. Ni problema.
Nemojte kopati po imenima predsednika fudbalske asocijacije ove afričke zemlje. Ne vredi vam da listate ni spisak selektora bivše francuske kolonije. Nećete naći.
Potražite to ime na listi predsednika Republike Kamerun. Tamo je! I danas. K'o da je vreme stalo.
A gde je Reinion đavo će ga znati. I Bog bi ga s mukom potrefio na karti sveta.
Bija je znao, i to u pravo vreme. Dobro došla mu je i upućenost u fudbal, prijateljstvo takođe.
Kako ga ne bi optužili za nepotizam, jer, jel' te, to je strano političarima, posebno onim u nekadašnjim kolonijama, s rođacima je otišao na ručak, a svog druga, napadača trećerazrednog francuskog ligaša Sen Pjera, tada zaboravljenog velikana, već trogodišnjeg reprezentativnog penzionera Rožea Milu (38), iz te zabiti poslao na Mondijal.
Oficijelni selektor Valerij Nepomnjačni se pitao koliko i njegova zemlja, Sovjetski Savez, u to vreme. U prevodu – nikoliko.
Iz kasarne na Banjici se može marširati bilo gde, a Kamerunci su u junu, savladavši u pripremnoj utakmici i našu olimpijsku reprezentaciju na stadionu FK Rad, odmarširali na „čizmu“, udarajući tamo štiklom jednog po jednog rivala, istovremeno terajući ceo fudbalski svet u čuđenje. Ovoga mi Pola Bije, ne lažem.
Prvo su Mila i družina, na otvaranju šampionata, uveli novu modu usred Milana, šokantnom pobedom nad tada aktuelnim planetarnim prvakom Argentinom, stavljajući do znanja svima da su se prevarili oni koji su popularne „neukrotive lavove“ smatrali malim macama.
Rođenim očima se u ovo čudo uverio i nemoćni Dijego Armando Maradona. Izbliza. Na terenu.
Čaušeskuova Rumunija je pala krajem 1989, a nacionalni tim naših suseda pola godine docnije. U drugom kolu Svetskog prvenstva egzekutor, i to dvostruki, beše Rože Mila. Sledstveno tome, Bija postaje saučesnik. Slatko saučesništvo, nesumnjivo. U mreži golmana N'Konoa odsela je samo jedna lopta. Konačan ishod 2:1.
Dva boda na kontu predstavnika „crnog kontinenta“, koliko je u to vreme vrednovana pobeda u fudbalu, i novi zakon metafizike. I matematike. Drugo postade prvo. Drugo učešće Kameruna na najvećoj svetskoj fudbalsko smotri, a prvi plasman u eliminacionu fazu.
Kad je već tako, vredi nagraditi i selektora. Onog zvaničnog.
Njegov Sovjetski Savez i reprezentacija te zemlje su polako pisali poslednje strane svoje istorije, selekcija Kameruna svoje prve reči zlatnim slovima, pa je u, za „neukrotive lavove“ rezultatski nebitnom meču, „zbornaja“ ubedljivo porazila protivnika, ali bez šansi za plasman u dalji tok turnira . Na kraju 4:0.
Ako je istina ona tvrdnja Miloša Crnjanskog da su napuljske pesme najlepše, onda je u tom primorskom gradu Rože Mila, čiji je otac uzeo prezime Miler, po izmišljenom nemačkom železničaru (frankofoni Kamerunci ga izgovaraju Mila), odsvirao još božanstveniju melodiju, koja ušima Kolumbijaca nikako nije prijala.
Ako se već dotičemo železnice, susret je protekao u igri između afričkog i južnoameričkog koloseka, regularni tok završen je bez pogodaka, da bi ulogu mašinovođe u produžecima preuzeo najstariji strelac u istoriji Mondijala (u 42. godini na Svetskom prvenstvu 1994. u SAD).
Prvo je posle prodora po desnoj strani šutem sa 12-13 metara pogodio bliži gornji ugao Igitinog gola, a potom je čuvenom kolumbijskom „klovnu“ s rukavicama na rukama skrenuo pažnju da fudbal i cirkus imaju malo toga zajedničkog, neutrališući pokušaj driblinga čuvara mreže daleko od linije na kojoj mu je bilo mesto i, osim praznog gola, realizacijom šanse pogodio već ispražnjena srca kolumbijske nacije. Za utehu, „trikolori“ su pogotkom Redina samo „obojili“ poraz.
Prodavci dresova širom sveta mogli su zatvoriti svoje butike ukoliko na lageru nisu imali dres sa imenom Rožea Mile, od lake lasti bi prošao predlog svih geografskih društava da se u udžbenike kao posebna lekcija uvrsti priča o Reinionu, Bija bi pristao na funkciju direktora lokalne pošte. I ko zna šta još. Ali, pod jednim uslovom. Da u četvrtfinalu „neukrotivi lavovi“ ugrizu one moćnije – engleske, i afričkom kontinentu obezbede prvi plasman u polufinale FIFA Svetskog kupa, kako glasi zvaničan naziv takmičenja.
Opet u Napulju. Bez Maradone. I bez Mile u startnoj postavi. Opterećeni povredama. No, sa srcem i dušom.
Za početak nedovoljno, pa Dejvid Plat nakon centaršuta Stjuarta Pirsa zvanog Psiho, izbliza, udarcem glavom dovodi Englesku u vođstvo, zadajući psihološki udarac protivniku.
Potom sledi gaženje Kamerunaca.
U filmu. Nikad snimljenom.
Na javi, u stvarnosti – sledi preokret.
Mila ulazi u igru u pauzi između dva poluvremena.
Emanuel Kunde donosi izjednačenje s penala, a Judžin Ekeke baca u trans pristalice svoje družine. Praktično ceo svet. Osim onog na Ostrvu.
Englezi na kolenima.
Blizu je istorija. Na 25 minuta odatle.
Blizu je i raspad Kameruna?!
Svedočiće kasnije pojedini igrači kamerunske selekcije da bi ih pobeda lansirala u legendu, a njihovu državu van nje, jer anglofoni separatisti s juga Kameruna, koji se i danas oružano bore za nezavisnost, ne bi podneli eliminaciju „svojih“ Engleza.
Strah je pobedio Bijine „sinove“, pa je Geri Lineker iz dva opravdano dosuđena jedanaesterca, kroz produžetke, zauvek „neukrotive lavove“ zaključao u četvrtfinalni kavez.
A Bija je i danas predsednik.
24 Novembar 2022, 09:09
