https://lat.sputnikportal.rs/20221126/fizicar-objasnio-kako-mozemo-da-proverimo-da-li-zivimo-u-matriksu-1146823587.html
Fizičar objasnio kako možemo da proverimo da li živimo u matriksu
Fizičar objasnio kako možemo da proverimo da li živimo u matriksu
Sputnik Srbija
Mnogi su se posle gledanja filma „Matriks“ zamislili nad mogućnošću da živimo u nekoj vrsti simulacije, odnosno računarskog programa koji je kreirala naprednija... 26.11.2022, Sputnik Srbija
2022-11-26T14:30+0100
2022-11-26T14:30+0100
2022-11-26T14:30+0100
nauka i tehnologija
svemir
magazin
nauka i tehnologija
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e6/0b/19/1146820307_0:100:1920:1180_1920x0_80_0_0_fc7144c56f9838c755266b297cc861cc.jpg
Filozof Rene Dekart je u 17. veku pretpostavio postojanje nekog zlog duha koji nas obmanjuje i kontroliše naše nadražaje. To je bila osnova za stvaranje misaonog eksperimenta naziva „Mozak u buretu“, koji u potpunosti preispituje našu stvarnost.„Mozak u buretu“ je hipotetička situacija u kojoj su svi mozgovi u buretu, odnosno ostavama, koje kontroliše neki „ludi“ naučnik. Te ostave bi, poput onih u filmu „Matriks“ održavale naš mozak, a naučni bi imao mogućnost kreiranja virtuelnih nadražaja.Mozak bi registrovao te nadražaje na potpuno isti način kao što mi danas procesuiramo iskustva s obzirom na to da se ona ionako već tumače kao električni signali.Mozak u buretu i računarska simulacijaMisaoni eksperiment, dakle, ukazuje na to da sve što mislimo, osećamo i vidimo možda dolazi iz električnih impulsa koje neko šalje putem elektroda, a mi ne primećujemo razliku. Taj filozofski problem se u moderno vreme proširio na scenario računarske simulacije – umesto da smo mi mozgovi u nekoj ostavi, možda živimo u virtuelnom svetu koji je kreirala vanzemaljska inteligencija.I tu se postavlja pitanje da li možemo da shvatimo da li smo u takvoj situaciji ili ne, a tim se problemom u poslednje vreme često bave naučnici. Tako je fizičar Melvin M. Vopson sa Univerziteta Portsmut nedavno predstavio nekoliko praktičnih načina provere kojima bi se moglo utvrditi da li smo „mozgovi u buretu“.Ali, postoji još jedna mogućnost – svemir je računarska simulacija kojom upravlja napredna vanzemaljska vrsta podešavajući uslove i pravila kako bi moglo doći do razvoja flore i faune. Ovu drugu opciju potvrđuje grana nauke koja se zove informaciona fizika, a ukazuje na to da prostor – vreme i materija nisu fundamentalni fenomeni.Umesto toga, fizička stvarnost je u osnovi sastavljena od delića informacija iz kojih proizlazi naše iskustvo prostor - vremena. To dovodi do izuzetno zanimljive mogućnosti da bi ceo svemir zapravo mogao da bude računarska simulacija. Fizičar Džon Arčibald Viler je 1989. godine postavio hipotezu da je svemir u osnovi bazira na matematici i da nastaje iz informacija.A filozof Nik Bostrom sa Univerziteta Oksford je 2003. godine formulisao svoju teoriju o računarskoj simulaciji navodeći da bi neka izuzetnonapredna civilizacija trebalo da dođe do tačke razvoja u kojoj je njena tehnologija toliko sofisticirana da se simulacije ne bi mogle razlikovati od stvarnosti, a učesnici ne bi bili svesni da su unutar virtuelnog sveta.Empirijski dokaziPostoje „dokazi“ koji sugerišu da bi naša fizička stvarnost zaista mogla da bude virtuelna, smatra Vopson. Naime, svaki svet virtuelne stvarnosti zasniva se na obradi informacija. To znači da je svena kraju digitalizovano ili pikselizovano do minimalne veličine koja se ne može dalje deliti - bitovi.„Prema teoriji kvantne mehanike, ovo važi za našu stvarnost jer postoji najmanja jedinica energije, dužine i vremena. Elementarne čestice, koje čine svu vidljivu materiju u svemiru, najmanje su jedinice materije. Pojednostavljeno rečeno, naš je svet pikselizovan“, piše Vopson.Još jedan kuriozitet u fizici koji dokazuje hipotezu o simulaciji je granica brzine u našem svemiru, a to je brzina svetlosti. U virtuelnoj stvarnosti ovo bi ograničenje odgovaralo ograničenju brzine procesora, odnosno njegove snage.Najveći dokaz za hipotezu o simulaciji dolazi iz kvantne mehanike koja ukazuje na to da svet oko nas „nije stvaran“, odnosno čini se da čestice u određenim stanjima postoje jedino ako ih posmatramo. Pre procesa promatranja one istovremeno postoje u različitim stanjima. Na to liči i računarska simulacija, kojoj je za pokretanje događaja potreban programer ili posmatrač, objašnjava fizičar.Kako to možemo proveriti?Pod pretpostavkom da je svemir zaista simulacija, kakvu vrstu eksperimenata bismo mogli da izvedemo unutar simulacije da to dokažemo?„Razumno je pretpostaviti da bi simulirani svemir sadržavao puno informacijskih bitova koji predstavljaju sam kod. Stoga bi otkrivanje ovih bitova informacija trebaloda dokaže hipotezu simulacije“, objašnjava Vopson.Vopson postavlja pretpostavku da je informacija zapravo peti oblik materije u svemiru. Čak je izračunao očekivani sadržaj informacija po elementarnoj čestici i ove godine sastavio eksperimentalni protokol za proveru ovih predviđanja.„Priroda naše stvarnosti jedna je od najvećih misterija“Eksperiment uključuje brisanje informacija sadržanih unutar elementarnih čestica dopuštajući njima i njihovim antičesticama anihilaciju u bljesku energije, pri čemu se emituju fotoni ili čestice svetlosti.„Predvideo sam na osnovu informacijske fizike tačan raspon očekivanih frekvencija nastalih fotona. Eksperiment se može izvesti, za to imamo potrebnu tehnologiju. Sada radimo na finansiranju tog projekta“, kazao je Vopson.Postoje i drugi pristupi. Pokojni fizičar Džon Barou tvrdio je da bi simulacija imala manje računarskih grešaka koje bi programer trebalo da ispravlja da bi virtuelna stvarnost nastavila s radom. On smatra da bismo te ispravke mogli da percipiramo kao neočekivane kontradiktorne eksperimentalne rezultate, poput promena prirodnih konstanti.Prirodna konstanta je fizička veličina koja se ne menja u vremenu i prostoru, odnosno konstanta koja se pojavljuje pri matematičkom opisivanju fizičkog zakona. Stoga je još jedna opcija za utvrđivanje forme naše realnosti (ili računarske simulacije) praćenje vrednosti ovih konstanti.„Priroda naše stvarnosti je jedna od najvećih misterija. Što hipotezu o simulaciji shvatamo ozbiljnije, veće su šanse da ćemo je jednog dana dokazati ili opovrgnuti“, smatra Vopson, preneo je „Indeks“.
https://lat.sputnikportal.rs/20170821/smak-sveta-nestanak-covecanstva-1112358257.html
https://lat.sputnikportal.rs/20211220/naucnici-otkrili-ko-brze-uci--mozdane-celije-u-posudi-ili-vestacka-inteligencija--video-1132614905.html
https://lat.sputnikportal.rs/20180502/Mirjana-Bobic-Mojsilovic-intervju-1115451755.html
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2022
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Vesti
sr_RS
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
svemir, magazin, nauka i tehnologija
svemir, magazin, nauka i tehnologija
Fizičar objasnio kako možemo da proverimo da li živimo u matriksu
Mnogi su se posle gledanja filma „Matriks“ zamislili nad mogućnošću da živimo u nekoj vrsti simulacije, odnosno računarskog programa koji je kreirala naprednija inteligencija. Ali ova ideja nije nešto novo. Ovim problemom se naučnici i filozofi bave vekovima.
Filozof Rene Dekart je u 17. veku pretpostavio postojanje nekog zlog duha koji nas obmanjuje i kontroliše naše nadražaje. To je bila osnova za stvaranje misaonog eksperimenta naziva „Mozak u buretu“, koji u potpunosti preispituje našu stvarnost.
„Mozak u buretu“ je hipotetička situacija u kojoj su svi mozgovi u buretu, odnosno ostavama, koje kontroliše neki „ludi“ naučnik. Te ostave bi, poput onih u filmu „Matriks“ održavale naš mozak, a naučni bi imao mogućnost kreiranja virtuelnih nadražaja.
Mozak bi registrovao te nadražaje na potpuno isti način kao što mi danas procesuiramo iskustva s obzirom na to da se ona ionako već tumače kao električni signali.
Mozak u buretu i računarska simulacija
Misaoni eksperiment, dakle, ukazuje na to da sve što mislimo, osećamo i vidimo možda dolazi iz električnih impulsa koje neko šalje putem elektroda, a mi ne primećujemo razliku. Taj filozofski problem se u moderno vreme proširio na scenario računarske simulacije – umesto da smo mi mozgovi u nekoj ostavi, možda živimo u virtuelnom svetu koji je kreirala vanzemaljska inteligencija.
I tu se postavlja pitanje da li možemo da shvatimo da li smo u takvoj situaciji ili ne, a tim se problemom u poslednje vreme često bave naučnici. Tako je fizičar Melvin M. Vopson sa Univerziteta Portsmut nedavno predstavio nekoliko praktičnih načina provere kojima bi se moglo utvrditi da li smo
„mozgovi u buretu“.
Naime, fizičari se već neko vreme pitaju zašto u svemiru postoje uslovi pogodni za razvoj života, odnosno zašto fizički zakoni i konstante imaju vrlo specifične vrednosti koje omogućavaju nastanak zvezda, planeta i konačno živih bića. Uobičajen odgovor jeste da živimo u beskonačnom multiverzumu, tako da nije iznenađujuće da se u jednom trenutku manifestuje svemir poput našeg.
Ali, postoji još jedna mogućnost – svemir je računarska simulacija kojom upravlja napredna vanzemaljska vrsta podešavajući uslove i pravila kako bi moglo doći do razvoja flore i faune. Ovu drugu opciju potvrđuje grana nauke koja se zove informaciona fizika, a ukazuje na to da prostor – vreme i materija nisu fundamentalni fenomeni.
Umesto toga, fizička stvarnost je u osnovi sastavljena od delića informacija iz kojih proizlazi naše iskustvo prostor - vremena. To dovodi do izuzetno zanimljive mogućnosti da bi ceo svemir zapravo mogao da bude računarska simulacija. Fizičar Džon Arčibald Viler je 1989. godine postavio hipotezu da je svemir u osnovi bazira na matematici i da nastaje iz informacija.
A filozof Nik Bostrom sa Univerziteta Oksford je 2003. godine formulisao svoju teoriju o računarskoj simulaciji navodeći da bi neka izuzetnonapredna civilizacija trebalo da dođe do tačke razvoja u kojoj je njena tehnologija toliko sofisticirana da se simulacije ne bi mogle razlikovati od stvarnosti, a učesnici ne bi bili svesni da su unutar virtuelnog sveta.
Postoje „dokazi“ koji sugerišu da bi naša fizička stvarnost zaista mogla da bude virtuelna, smatra Vopson. Naime, svaki svet virtuelne stvarnosti zasniva se na obradi informacija. To znači da je svena kraju digitalizovano ili pikselizovano do minimalne veličine koja se ne može dalje deliti - bitovi.
„Prema teoriji kvantne mehanike, ovo važi za našu stvarnost jer postoji najmanja jedinica energije, dužine i vremena. Elementarne čestice, koje čine svu vidljivu materiju u svemiru, najmanje su jedinice materije. Pojednostavljeno rečeno, naš je svet pikselizovan“, piše Vopson.
„Zakoni fizike koji upravljaju svime u svemiru takođe liče na računarski kod neke simulacije. Štaviše, svuda su prisutne matematičke jednačine, brojevi i geometrijski obrasci. Svet se čini kao da je potpuno baziran na matematici“, dodaje on.
Još jedan kuriozitet u fizici koji dokazuje hipotezu o simulaciji je granica brzine u našem svemiru, a to je brzina svetlosti. U virtuelnoj stvarnosti ovo bi ograničenje odgovaralo ograničenju brzine procesora, odnosno njegove snage.
Najveći dokaz za hipotezu o simulaciji dolazi iz kvantne mehanike koja ukazuje na to da svet oko nas „nije stvaran“, odnosno čini se da čestice u određenim stanjima postoje jedino ako ih posmatramo. Pre procesa promatranja one istovremeno postoje u različitim stanjima. Na to liči i računarska simulacija, kojoj je za pokretanje događaja potreban programer ili posmatrač, objašnjava fizičar.
Kako to možemo proveriti?
Pod pretpostavkom da je svemir zaista simulacija, kakvu vrstu eksperimenata bismo mogli da izvedemo unutar simulacije da to dokažemo?
„Razumno je pretpostaviti da bi simulirani svemir sadržavao puno informacijskih bitova koji predstavljaju sam kod. Stoga bi otkrivanje ovih bitova informacija trebaloda dokaže hipotezu simulacije“, objašnjava Vopson.
„Nedavno predloženo načelo ekvivalencije masa-energija-informacija (M/E/I) sugeriše da se masa može izraziti kao energija ili informacija, ili obrnuto – da informacijski bitovi moraju da imaju malu masu. A to nam omogućuje osnovu za potragu“, dodaje on.
Vopson postavlja pretpostavku da je informacija zapravo peti oblik materije u svemiru. Čak je izračunao očekivani sadržaj informacija po elementarnoj čestici i ove godine sastavio eksperimentalni protokol za proveru ovih predviđanja.
„Priroda naše stvarnosti jedna je od najvećih misterija“
Eksperiment uključuje brisanje informacija sadržanih unutar elementarnih čestica dopuštajući njima i njihovim antičesticama anihilaciju u bljesku energije, pri čemu se emituju fotoni ili čestice svetlosti.
„Predvideo sam na osnovu informacijske fizike tačan raspon očekivanih frekvencija nastalih fotona. Eksperiment se može izvesti, za to imamo potrebnu tehnologiju. Sada radimo na finansiranju tog projekta“, kazao je Vopson.
Postoje i drugi pristupi. Pokojni fizičar Džon Barou tvrdio je da bi simulacija imala manje računarskih grešaka koje bi programer trebalo da ispravlja da bi virtuelna stvarnost nastavila s radom. On smatra da bismo te ispravke mogli da percipiramo kao neočekivane kontradiktorne eksperimentalne rezultate, poput promena prirodnih konstanti.
Prirodna konstanta je fizička veličina koja se ne menja u vremenu i prostoru, odnosno konstanta koja se pojavljuje pri matematičkom opisivanju fizičkog zakona. Stoga je još jedna opcija za utvrđivanje forme naše realnosti (ili računarske simulacije) praćenje vrednosti ovih konstanti.
„Priroda naše stvarnosti je jedna od najvećih misterija. Što hipotezu o simulaciji shvatamo ozbiljnije, veće su šanse da ćemo je jednog dana dokazati ili opovrgnuti“, smatra Vopson,
preneo je „Indeks“.
