https://lat.sputnikportal.rs/20221023/matija-beckovic-desava-se-nesto-sto-nismo-ni-sanjali-a-svet-je-mislio-da-je-kraj-istorije-video-1144995287.html

Matija Bećković: Dešava se nešto što nismo ni sanjali, a svet je mislio da je kraj istorije /video/

Matija Bećković: Dešava se nešto što nismo ni sanjali, a svet je mislio da je kraj istorije /video/

Sputnik Srbija

Nije nama ostavljeno da sami rešavamo, nego da sačuvamo ono što su naši preci sačuvali uz toliko žrtava. Da to ne prospemo i ne zaboravimo. Jer, od nas se ne... 23.10.2022, Sputnik Srbija

2022-10-23T18:14+0200

2022-10-23T18:14+0200

2022-10-23T18:14+0200

srbija

kultura

matija bećković

kultura

kultura – intervjui i analitika

https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e6/0a/0c/1144412723_0:0:3073:1728_1920x0_80_0_0_f2868bc938d52852d6b0296ff7c8c93a.jpg

Njegova najnovija knjiga, “Najnajnija“, koja je kao i sve prethodne dočekana kao praznik poezije, pred čitaoce donosi jedinstvenu ljubavnu ispovest.Njome se poznati svet čuvenih poema poput „Međe Vuka Manitoga“ i „Reče mi jedan čoek“, religioznih stihova ispevanih u slavu Boga i Njegoša, vraća na početak: u ljubavnu liriku koja je jednog valjevskog maturanta pre šest decenija uvrstila u velike pesnike. Ove pesme, ispevane s malo reči i stihova, objedinjene su naslovom koji je srpskom jeziku podario – novu reč.„Najnajnija je najnovija i najnežnija srpska reč. U vremenu u kom se tako malo tepa, ona je utoliko upadljivija, objašnjava Bećković.Ova nas knjiga vraća u 1962. godinu kada ste objavili poemu „Vera Pavladoljska“. Da li je „Najnajnija“ nastavak i prirodni produžetak te davno započete pesme?„Tačno. To je neki epilog svog tog pevanja kroz tolike decenije. I ta najnovija poema može se čitati u celini, od početka do kraja, a može se i svaki stih čitati kao pesma. Od kraja ili od sredine. A može se kao ona magična kocka okretati i prevrtati i uvek će se otvarati na nov način. Ovde je često na jednoj strani samo jedna reč, a toj reči se ne može učiniti veća čast nego da bude sama na čistom listu hartije“.U „Veri Pavladoljskoj“ ste bili razgovorljivi, pisali ste u slikama, sa nekom energijom mladosti...„Ja se živo sećam te prve pesme, okolnosti u kojima sam je pisao. Mnoge od metafora koje su tu upotrebljene bile su zapravo životne činjenice. Recimo, pesma počinje „Lukavica je htela da me nadlukavi“ i često se mislilo da je ona neka lukava osoba, a to je zapravo planina Lukavica prema kojoj sam tada išao. „Punio se mesec u avgustu kao lokva“… Tačno je tako bilo - avgust mesec. „Na gradilištima i rudnicima Boksita…“ tačno je to taj rudnik kod Nikšića koji, čini mi se, još radi i u koji sam ja svratio idući na planinu Lukavicu… Sve je to bilo u nekom magnovenju i u nekim slutnjama. Mene je boleo stomak, pa sam svratio u neku radničku menzu i tu su stvarno neki radnici jeli đuveč, tako junački da sam se ja divio njihovom surovom apetitu. I koliko su sve te okolnosti bile surovije, toliko sam se ja više rasenio i raznežio tako da sam stalno pominjao tu devojku koja se zove Vera Pavladoljska, koja je bila dve godine mlađa od mene i koja je ostala u Valjevu. Ja sam je spominjao nekom čoveku koji je mogao da pomisli da je to nešto izmišljeno kao što je retko ko pomišljao da tu postoji neka stvarna ličnost. Tako da je i to bila poezija“.Da li su se svi ti svetovi - stvarni život, sećanja i poezija – u vama sjedinili ili među njima ima granica?„Pokazuje se da je ono što je stvarno slabije od onog što je nestvarno. I da je više ono što ne znamo nego ono što znamo, da je dublje i nesagledivije, a da se na kraju posle svih naših junačkih podviga svelo ipak na to da je poezija jedino što imamo. A to nije malo. Ona se pojavljuje na raznim područjima, podnebljima, pitanjima, iskušenjima… I kad vidite da ničega nema – poezije ima. I u stvari, time smo i opravdali svoje postojanje“.Kažete i da bez ljubavi nema ničega.„Mržnja je sama po sebi laž. Po Pavlu, možeš i da planine pomeraš ništa si ako ljubavi nemaš. I to je napisano pre hiljade godina a moglo je da se kaže i danas“.Da li sa istim osećanjem upućujete i one reči koje se posle dugo prepričavaju, citiraju i o kojima se polemiše?„Ništa drugo ne može da opstane i živi. To je ta životvorna voda koja je potekla kad je Mojsije gurnuo prst u onu stenu… Ništa se tu u suštini nije promenilo“.Ali menja se svet. Koliko je teško ostati dosledan u vremenu čije se temeljne vrednosti menjaju?„Kad je pala reč da je kraj istorije, da nema više šta da se događa, kad se reklo da je vreme postistine, da je laž i istina jedno isto, sve se to završilo na naše oči i trajalo je koliko da smo trepnuli. A činilo se da je namenjeno za večnost, međutim mi smo svedoci i kad se rodilo i kad je umrlo. Trajalo je kao vilin konjic. A to niko nije verovao. Sećam se kada je izašao taj mali esej „Kraj istorije“ njegov se autor proglasio velikim filozofom i to je bio udžbenik za moderno mišljenje i razumevanje sveta. Sad je to jedna humoreska. Istorija ne samo da počinje nego smo mi svedoci da se događa nešto o čemu naša mudrost nije sanjala“.Pre četvrt veka, govoreći o Kosovu, kazali ste „Od nas traže Kosovo a nama ne daju ni limunadu“. Kako vam danas zvuče te vaše reči, da li biste ih korigovali, nešto dodali?„Samo bih skrnavio kada bih ih menjao. A da su se one promenile, vi ih ne bi ni citirali. Kada je neki Drenovac u toku drugoga rata u Americi došao kod Dučića da ga pridobije za svoju priču i stranu, Dučić ga je slušao pažljivo, a na kraju mu je rekao „držite se vi Dučića“. To je posle pričano za stolovima koliko je Dučić bio zastranio i nije razumeo vreme u kome je živeo, a sve se završilo time da je to bio najbolji savet i da je Dučić - prećutan, zaboravljen, ismejan - stigao u Hercegovinu i završio u svojoj crkvi Gračanici. I celo Trebinje i celo ono polje postalo je porta tog manastira u kome leži Jovan Dučić. A nema ko nije bio od njega pametniji, napredniji, ko nije bolje shvatio svoje vreme“.Da li se nekada preispitujete s obzirom da i danas mnogi vrlo pažljivo slušaju šta imate da kažete, plašite li se da možete poslati pogrešnu poruku, da će vas pogrešno razumeti?„Ono što nije rečeno na najbolji način nije ni rečeno i to i ne postoji. A ono što je rečeno da se bolje ne može reći nikad neće umreti. Najveće iznenađenje doživljavate svaki dan. Na Bajlonijevoj pijaci ima neki čovek koji je prodavao neke drangulije, nisam ga dugo video, a neki dan me zvao telefonom i pročitao mi neke moje stihove. Ne bih pomislio da je on ikad ikakvu knjigu imao u ruci. A on je to čitao i izabrao i to mu je toliko značilo. I to vam govori da sve te priče o kraju knjige liče na priče o smaku sveta“.Za vas je i Srbija svih ovih decenija – najnajnija. Koju biste joj reč danas uputili, šta biste joj danas rekli?„Napisao sam pesmu koja se zove „Srbija“. Ona se završava stihovima: „U beznađima ti si se nadala, u bezverima ti si verovala, i tvoja je zemlja Hristose rađala. Kad bi se iz svojih krvi ispravila i samoj sebi bi do kolena bila. Nisi mogla živeti izvan istorije, ali u njoj nije smisao Srbije.“(Ceo intervju sa Matijom Bećkovićem pogledajte u video prilogu)

srbija

2022

Vesti

sr_RS

srbija, kultura, matija bećković, kultura – intervjui i analitika