Kako je Solženjicin govorio o Ukrajincima i Belorusima
22:16 03.08.2022 (Osveženo: 15:23 04.08.2022)
© Sputnik / A. Natruskin
/ Pratite nas
Na današnji dan, 3. avgusta 2008. godine preminuo je poznati ruski disident i pisac Aleksandar Solženjicin. Još pre pola veka predvideo je stvari kojih smo sada svedoci. U svojoj čuvenoj knjizi "Arhipelag Gulag" pisao je: "Sa Ukrajinom će biti jako bolno". Predstavljamo vam pismo koje je Solženjicin uputio Ukrajincima i Belorusima 1990. godine.
I sâm sam gotovo polu Ukrajinac, i rastao sam slušajući ukrajinski govor. A u jadnoj Belorusiji sam proveo najveći deo svog detinjstva i do bola zavoleo njenu ubogu sirotinju i njen krotki narod.
I jednima i drugima se obraćam, ne kao stranac, već kao svoj.
Izmišljena laž
Da, naš narod se i podelio na tri grane samo zahvaljujući strašnom zlu mongolske najezde i poljske kolonizacije. Sve to je nedavno izmišljena laž – da je gotovo od 9. veka postojao poseban ukrajinski narod sa posebnim jezikom koji nije ruski. Svi smo zajedno potekli od dragocenog Kijeva, „gde je nastala ruska zemlja“, prema letopisu Nestora, odakle nam je i zasijalo hrišćanstvo. Isti knezovi su vladali nama: Jaroslav Mudri je podelio između sinova Kijev, Novgorod i ceo potez od Černigova do Rjazanja, Muroma i Beloozera; Vladimir Monomah je istovremeno bio i kijevski knez i rostovsko-suzdaljski; isto takvo jedinstvo je bilo i u službi mitropolita. Narod Kijevske Rusije je i stvorio Moskovsku državu. U Litvaniji i Poljskoj su Belorusi i Malorusi sebe smatrali Rusima i borili se protiv polonizacije i pokatoličavanja. Povratak ovih zemalja u Rusiju tada su svi smatrali ujedinjenjem.
Da, bolno i sramotno je sećati se ukaza iz vremena Aleksandra II (1863, 1876) o zabrani ukrajinskog jezika u publicistici, a zatim i u književnosti – ali to nije dugo trajalo, i to je bilo jedno od onih zbunjujućih okoštavanja i u upravljačkoj i u crkvenoj politici koje su pripremale pad ruskog državnog uređenja.
Ipak, i sujetno-socijalistička Rada 1917. godine formirana je dogovorom političara i nije je izabrao narod. I kada je, istupajući iz federacije, objavila izlazak Ukrajine iz Rusije – ona nije tražila mišljenje naroda.
Ja sam već morao da odgovaram ukrajinskim nacionalistima u emigraciji koji tvrde u Americi da je „komunizam – mit, ceo svet žele da osvoje ne komunisti, već Rusi“ (i eto – „Rusi“ su već zauzeli Kinu i Tibet, što već više od 30 godina i stoji u zakonu američkog Senata).Komunizam – to je takav mit koji su i Rusi i Ukrajinci osetili na svojoj koži u tamnicama Čeke od 1918. godine. To je takav mit da je Povoložju ogulio čak i semena žita i prepustio 29 ruskih gubernija suši i umiranju od gladi 1921-1922 godine. Isti taj mit izdajnički je gurnuo Ukrajinu u istu takvu nemilosrdnu glad 1932-1933. godine. I pošto smo zajedno pretrpeli od komunista opštu nasilničku kolektivizaciju – zar nismo mi ujedinjeni tim krvavim patnjama?
Glavna Ruska rada
U Austriji su još 1848. godine Galičani nazivali svoj nacionalni savet - "Glavna Ruska Rada". Posle je u otrgnutoj Galiciji, na austrijskoj podlozi bio negovan iskrivljeni ne-narodni ukrajinski jezik, ušpinovan nemačkim i poljskim rečima. Rađeno je sve da se karpatski Rusi oduče da govore ruskim jezikom i težilo se potpunom sve-ukrajinskom separatizmu, koji kod vođa sadašnje emigracije izbija ili kroz primitivno neznanje da je Sveti Vladimir "bio Ukrajinac" ili kroz ludi zanos: neka živi komunizam, samo neka Moskovljani budu uništeni.
Kako da nas ne pogađa bol za samrtne muke Ukrajine u sovjetsko vreme. Ali odakle taj običaj: Naživo pocepati Ukrajinu (i tuda gde u staroj Ukrajine nije bilo, kao "Divlje polje" nomada - Novorusija, ili Krim, Donbas i skoro do Kaspijskog mora). I sa "samoopredeljenjem nacije" - nacija i treba SAMA da određuje svoju sudbinu. Bez opštenarodnog glasanja to se neće rešiti.
Danas odvajati Ukrainu – znači odvajati milione porodica i ljudi: kakva promena stanovništva; cele oblasti sa ruskom većinom; koliko ima ljudi kojima je bilo teško da izaberu između dve nacionalnosti; koliko - mešovitog porekla; koliko mešovitih brakova - ali njih niko do danas "mešancima" nije smatrao. Po dubini većeg dela stanovništva, u duši nema netrpeljivosti između Ukrajinaca i Rusa.
Braćo! Nema potrebe za ovom oštrom podelom! – To je mračnjaštvo komunističkih godina. Mi smo zajedno stradali u sovjetsko vreme, zajedno upali u tu jamu - zajedno ćemo i izaći.
I za dva veka – koliki samo broj istaknutih imena na preseku naše dve kulture. Kako je formulisao M. P. Dragomanov: "Ne podelimo, ali i ne pomešajmo". Sa prijateljstvom i radošću treba da bude otvoren put ukrajinskoj i beloruskoj kulturi, ne samo na teritoriji Ukrajine i Belorusije, već u Velikorusiji. Nikakva nasilna rusifikacija (ali i nikakva nasilna ukrainizacija, kao s kraja `20-ih godina), ničim ne ograničen razvoj paralelnih kultura, školske učionice na oba jezika, po izboru roditelja.
Naravno, ako bi ukrajinski narod zaista poželeo da se otcepi - niko ga ne sme silom zadržavati. Ali – raznoliko je to prostranstvo, i samo lokalno stanovništvo može da odluči o sudbini svog lokaliteta, svoje oblasti - a svaka, pri tom, novoformirana manjina u oblasti – treba da dočeka isto takvo nenasilje prema sebi.
Kako da nas ne pogađa bol za samrtne muke Ukrajine u sovjetsko vreme. Ali odakle taj običaj: Naživo pocepati Ukrajinu (i tuda gde u staroj Ukrajine nije bilo, kao "Divlje polje" nomada - Novorusija, ili Krim, Donbas i skoro do Kaspijskog mora). I sa "samoopredeljenjem nacije" - nacija i treba SAMA da određuje svoju sudbinu. Bez opštenarodnog glasanja to se neće rešiti.
Danas odvajati Ukrainu – znači odvajati milione porodica i ljudi: kakva promena stanovništva; cele oblasti sa ruskom većinom; koliko ima ljudi kojima je bilo teško da izaberu između dve nacionalnosti; koliko - mešovitog porekla; koliko mešovitih brakova - ali njih niko do danas "mešancima" nije smatrao. Po dubini većeg dela stanovništva, u duši nema netrpeljivosti između Ukrajinaca i Rusa.
Braćo! Nema potrebe za ovom oštrom podelom! – To je mračnjaštvo komunističkih godina. Mi smo zajedno stradali u sovjetsko vreme, zajedno upali u tu jamu - zajedno ćemo i izaći.
I za dva veka – koliki samo broj istaknutih imena na preseku naše dve kulture. Kako je formulisao M. P. Dragomanov: "Ne podelimo, ali i ne pomešajmo". Sa prijateljstvom i radošću treba da bude otvoren put ukrajinskoj i beloruskoj kulturi, ne samo na teritoriji Ukrajine i Belorusije, već u Velikorusiji. Nikakva nasilna rusifikacija (ali i nikakva nasilna ukrainizacija, kao s kraja `20-ih godina), ničim ne ograničen razvoj paralelnih kultura, školske učionice na oba jezika, po izboru roditelja.
Naravno, ako bi ukrajinski narod zaista poželeo da se otcepi - niko ga ne sme silom zadržavati. Ali – raznoliko je to prostranstvo, i samo lokalno stanovništvo može da odluči o sudbini svog lokaliteta, svoje oblasti - a svaka, pri tom, novoformirana manjina u oblasti – treba da dočeka isto takvo nenasilje prema sebi.
