„Pucnji u Marseju“: Pravi motivi ubistva kralja Aleksandra i početka Drugog svetskog rata
© Foto : Promo
Pratite nas
Film „Pucnji u Marseju“ koji se bavi ubistvom kralja Aleksandra i francuskog ministra Luja Bartua osvojio je više od 20 nagrada na festivalima širom sveta. Osim što se bavi važnom ali zanemarenom istorijskom temom, film osvaja publiku u svetu i interesantnim rediteljskim postupkom.
Pratite Sputnjik i na letovanju
Sputnjik Srbija neometano možete čitati širom Evrope na mobilnoj aplikaciji koju ćete pronaći OVDE. Aplikaciju takođe možete preuzeti i putem linka apkfab.com
Film „Pucnji u Marseju“ osvojio je više od 20 međunarodnih nagrada. Nagrada za najbolji celovečernji dokumentarni film osvojena u Madridu pre nekoliko dana 16. je koju priznaje IMDB sa međunarodnih festivala. U međuvremenu, „Pucnji u Marseju“ dobili su i Grand pri na festivalu u Brnu, otkriva reditelj filma Gordan Matić.
„Pucnji u Marseju“ prati sudski proces teroristima saučesnicima Vlade Georgijeva Černozemskog, glavnog atentatora na kralja Aleksandra i ministra spoljnih poslova Francuske Luja Bartua. Glavni junaci su tužioci, advokati, sudije, optuženi i svedoci samog događaja u kome je atentator Černozemski, pripadnik VMRO, sa četiri metka na licu mesta likvidirao jugoslovenskog kralja.
Ni Francuzi ne znaju za atentat kojim je počeo Drugi svetski rat
Matić dodaje da je interesantno kad dobije povratne informacije o percepcija filma u Singapuru, Buenos Ajresu, Oklahomi, Nigeriji ili Dubaiju, mestima koja nemaju nikakvu zajedničku istoriju sa ovim prostorima. U epilogu filma kažu da ima dovoljno argumenata koji upućuju da su prve žrtve Drugog svetskog rata kralj Aleksandra i Luj Bartu.
„Čak ni u Parizu 80 odsto publike sem one sa ovih prostora, ne znaju da se to desilo. Znaju da je nekad ubijen neki ministar ali velika većina ne zna njegovo ime, a za našeg kralja apsolutno ne znaju“.
Osim što je atentat u Marseju jedan od događaja koji do sada nije filmovan i prilično je zanemaren u evropskoj i svetskoj istoriji, stranoj publici je interesantan i „slobodniji pristup kombinovanja oniričkih scena arhivskog materijala i tretiranja samog suđenja kao nekog direktnog prenosa koje se dešava tu negde u gradu“.
Sudnica kao rijaliti
Scenario je bio drugačije zamišljen, ali su okolnosti naterale ekipu da se snalazi i da ga adaptira. Poslednje odlaganje snimanja usledilo je zbog korone i prinudilo ih je da usaglase šta može biti rediteljski interesantno, i po formi i po strukturi, a da film ostane i u domenu arta, a ne samo obrazovno-dokumentarnog ili naučnog programa.
„To je kombinacija lažnih intervjua koji mogu da se dešavaju u vremenu između 1936. i danas, tretiranja te sudnice kao rijalitija kog mi sad gledamo na televiziji i 'šta će biti sa ubicama'. Treće je ono što vas vraća u realnost a to je arhivski materijal samog čina ubistva ali i sudnice za vreme suđenja. Postupali smo tako da je to što je rečeno u sudnici jedna kičma a da nam ove oniričke scene zapravo daju dovoljnu dozu emocija“.
Film “Pucnji u Marseju” prati sudski proces teroristima koji su bili saučesnici Vlade Georgijeva Černozemskog, glavnog atentatora na kralja Aleksandra od Jugoslavije i ministra spoljnih poslova Francuske Luja Bartua
© Sputnik / Lola Đorđević
„Pucnji u Marseju“ dobio je šest nagrada kao igrani film, uključujući i poslednju, Grand pri u Brnu. Matić kaže da ga ne prijavljuju ni kao igrani, ni kao dokumentarni film, već prepuštaju selekciji da „odredi gde mu je mesto“. Dokumentarnog, pravog arhivskog materijala, ima manje od deset odsto, možda pet ili šest minuta.
To je i doprinelo uspehu filma, jer „živimo u vremenima u kojima više nemamo čisti žanr“. Publika više voli hibridne žanrove i lakše veruje takvim pričama.
Ubistvo kralja Aleksandra – prikrivanje pravih motiva
Pet godina radili su na arhivskoj građi u arhivama širom sveta, pročitali su desetine hiljada stranica koje su sveli na nekih 970 za film. A u građi koja nije ušla u film ima „zaista neverovatnih stvari“.
S ove distance mi gledamo na to vreme kao uvertiru za svetski rat, ali 1934, 1935. i 1936. kad je bilo suđenje, niko nije pretpostavljao da će biti Drugog svetskog rata. Godina 1934. bila je prelomna za evropsku istoriju, jer tad se upoznaju Hitler i Musolini mesec dana pred atentat, Hitler u avgustu postaje kancelar, Staljin osniva gulage u januaru, a Luj Bartu dolazi da nagovori kralja Aleksandra da prizna Sovjetski Savez…
„Veličina pozornice za Drugi svetski rat pravila se tih dana jer je šef obezbeđenja kralja Aleksandra i Luja Bartua, načelnik državne bezbednosti, bio Pjer Laval, Hitlerov kolaboracionista koji je streljan kao najveći izdajnik u istoriji Francuske 1944. i koji je došao na mesto Luja Bartua nekoliko meseci posle atentata. On je zamenio automobile, vozače, obezbeđenje tog dana, zato francuski istoričari smatraju da je to bio atentat na Bartua a da je kralj Aleksandra bio tu da bi se prikrila cela stvar“.
Interpol je 1974. godine objavio nalaz da Luj Bartu nije pogođen mecima istog kalibra kojim je ubijen kralj Aleksandar, a postavlja se pitanje zašto su general Žorž i Luj Bartu odvedeni u bolnice u blizini, a kralj Aleksandar nije. Osim toga, francuski istoričari tvrde da je Luj Bartu umro od rane od koje se ne umire na frontu, a kamoli u bolnici.
Suđenje atentatorima – guranje bruke pod tepih
Suđenje je bilo prekinuto pa nastavljeno, u međuvremenu je zamenjen glavni sudija, sudsko veće, porota, branilac i sve je delovalo kao da Francuska želi da jednu takvu bruku što pre prikrije – da se atentat što pre zaboravi a da neko bude osuđen ne želeći da se dublje ulazi u to koliki su propusti francuske vlade.
Režiser filma Gordan Matić
© Sputnik / Lola Đorđević
„Drugo ponovljeno suđenje trajalo je šest dana, kao i naše snimanje, ne bi li što pre ta sramota Francuske otišla pod tepih“.
Ponovljenom suđenju prethodio je atentat, 9. oktobra 1934, trojica optuženih su pohvatani do prve nedelje novembra, istraga je trajala do leta sledeće godine. Suđenje je trebalo da počne tog leta a onda su ga zbog godišnjih odmora odložili za jesen.
Advokat – Pavelićev počasni ministar
U međuvremenu, ustaše su angažovale čuvenog advokata Desbona koji je napravio skandal na prvom suđenju jer im je odgovaralo da se što više odloži kako bi splaslo interesovanje javnog mnjenja. Izbačen je i iznet je iz sudnice, a optuženi nisu želeli drugog advokata niti su prihvatali advokate po službenoj dužnosti, tako da se napravio pravni problem.
„To je čovek koji je prvo ponudio svoje usluge jugoslovenskoj ambasadi, međutim naša ambasada ga je odbila i uzela drugog i on je na neki način želeo i da se osveti za to. Sa druge strane, bio je izuzetno plaćen. Rizikovao je i bio je odstranjen iz Advokatske komore Francuske, ali je bio izuzetno bogato nagrađen od ustaških organizacija iz Amerike. Posle je bio postavljen za počasnog ministra pravde NDH i bio je Pavelićev specijalni gost tokom osnivanja NDH“.
Tadašnja Jugoslavija nije reagovala na tu sudsku farsu jer se promenila za tih godinu i po dana od ubistva. Stojadinović kao predsednik Vlade bio je u dobrim odnosima sa Italijom. On i knez Pavle su želeli da se odnosi sa Italijom poboljšaju i imali su i različite dogovore o rešavanju kosovskog problema koji je i tad bio aktuelan sa kraljevinom Albanijom koja je bila satelit Italije, zaključio je Matić.
