Četiri decenije bez Meše Selimovića: Tvorac „Derviša“ i „Tvrđave“ naš pandan Dostojevskom
© Sputnik / Sergeй Pяtakov
/ Pratite nas
Roman „Derviš i smrt“ stoji rame uz rame sa najvećim delima Fjodora Mihajloviča Dostojevskog. Uvrštavanje remek dela Meše Selimovića u bošnjačku književnost isto je kao i ukrajinsko svojatanje Gogolja.
Pratite Sputnjik i na letovanju
Sputnjik Srbija neometano možete čitati širom Evrope na mobilnoj aplikaciji koju ćete pronaći OVDE. Aplikaciju takođe možete preuzeti i putem linka apkfab.com
„Sve je došlo u pitanje i sad sam samo Ahmed, ni šejh, ni Nurudin... Sve spada s mene kao haljina, kao oklop i ostaje ono što je bilo prije svega, gola koža i go čovjek“, kaže glavni junak jednog od najvećih dela srpske književnosti, romana „Derviš i smrt“ Meše Selimovića. I mada su od odlaska znamenitog pisca prošle četiri decenije, ništa – bar kad je o njegovom mestu u srpskoj književnosti reč – nije dovedeno u pitanje.
Da je danas živ, Meša bi u Beograd, u srpsku kulturu i književnost bio primljen kao i onda kad je došao. Bio bi jednako prihvaćen, voljen i čitan kao i jedan broj današnjih pisaca iz Bosne, smatra dr Vladan Bajčeta, naučni saradnik Instituta za književnost i umetnost.
„Mislim da bi njegov roman 'Derviš i smrt' imao važnu ulogu u tome da prevlada današnju poplavu autofikcije zato što je u svom ključnom delu svoju životnu građu toliko brižljivo transformisao, strpljivo sačekao da sazri i pretvorio je u vrhunsku književnost“, kaže Bajčeta za „Orbitu kulture“.
Meša Selimović preminuo je pre četiri decenije, 11. jula 1982. godine. Njegovo kapitalno delo „Derviš i smrt“ važi za jedan od najboljih romana srpske književnosti i zvanično je proglašen za najbolji roman koji je dobio Ninovu nagradu u konkurenciji Kišovog „Peščanika“ i „Romana o Londonu“ Miloša Crnjanskog.
Nedavno je profesor Filološkog fakulteta u Beogradu dr Milo Lompar izjavio za Sputnjik da kad biste danas napisali „Derviš i smrt“, ne biste dobili Ninovu nagradu.
Da li bi danas „Derviš“ dobio Ninovu nagradu?
Pisac, prevodilac i novinar Muharem Bazdulj podseća da je Olga Tokarčuk za „Knjige Jakovljeve“, pre Nobelove, dobila u Poljskoj nagradu Nike, što je nešto najbliže Ninovoj. Recepcija tog romana u Poljskoj bila je slična kao onomad „Derviša“ u Jugoslaviji, dočekan je sa nepodeljenom aklamacijom da je remek-delo i nešto što se javlja jednom u nekoliko decenija.
„Tada sam rekao da se zrelost neke kulture ne meri samo sposobnošću autora da iznedre velika dela nego i sposobnošću javnosti da ih kao takva prepozna. U tom smislu, 'Derviš' je izašao 1966. a tadašnja jugoslovenska kultura ga je jako dobro primila i pokazala je tu zrelost. Da nije izašao 1966. i da sad izlazi, bojim se da u tom kontekstu delim pesimizam profesora Lompara i pitam se da li bi danas postojala zrelost javnosti da to prepozna“.
Uz podsećanje da je „Derviš“ pobedio jednoglasnom odlukom tadašnjeg žirija, Vladan Bajčeta misli da bi se iz drugih razloga jako dobro kotirao i kod aktuelnog.
„Primetili ste kako neki članovi žirija malo-malo pomenu nekoga ko nije pisac srpske ili srbijanske književnosti nego neko ko dolazi iz Bosne i tako vrlo rado pomenu neko ime koje vuče na islam. Oni imaju tu neku vrstu poetike, eufemistički rečeno, koja ne želi da se sužava na uske okvire i da Ninovu nagradu što više jugoslavizuju. Mislim da bi im 'Derviš i smrt' došao kao kec na jedanaest i da bi šest od pet članova glasalo da je dobije“.
Nepravda koja raste – ključ za čitanje „Derviša“
Da Meša Selimović nije pisac dve dobre knjige – „Derviša“ i „Tvrđave“ uveravaju naši sagovornici i kao važnu izdvajaju knjigu „Sjećanja“ iz koje se može dobrim delom „rekonstruisati“ nastanak njegovih velikih romana. Prema Bazdulju, Selimovića je u pisanje Derviša odvelo osećanje nepravde, ali ne „osećanje koje je osetio pa ga je hladio, već osećanje nepravde koje je raslo“.
„Tačno se zna ko je čovek koji je naredio streljanje njegovog brata Šefkije. Taj čovek je posle Drugog svetskog rata imao toliku vrstu socijalnog uspona da je to nezamislivo. Takav primer ne postoji u istoriji, ne samo jugoslovenske, nego i svetske diplomatije. Bio je ambasador Jugoslavije u Vašingtonu, Moskvi i Pekingu, umro je u Londonu i danas se po njemu zove jedna velika ulica na Novom Beogradu“
Bajčeta dodaje da „Sjećanjima“ Selimović daje šifru da se „Derviš“ pročita na pravi način i govori o dve svoje velike životne muke. Prva je kad se razboleo kao dečak a njegovom ocu, koji je uzor za Hasana u „Dervišu“, u isto vreme se razboleo pas gonič i on je sazvao konzilijum veterinara dok Mešu nije ni gledao.
„I tu su mu Šefkija i sestra Fadila na uzglavlju i teše ga. Iz te prve traume nadovezao je drugu i iako do tad hronološki pripoveda, odmah skače na nju, a to je Šefkijino ubistvo i kaže: Kad se to desilo, nisam bio tu da mu pružim ruku i dam reči utehe pre odlaska u nepoznato. Treća važna tačka 'Sjećanja' je i susret sa Darkom (budućom suprugom). U 'Dervišu' postoje ove prve dve tačke i on je Ahmedu Nurudinu posudio dve velike muke ali mu nije onu dao životnu radost koja je smisao romana – ako promašiš ljubav promašio si život“.
Meša Selimović – autentičan pandan Dostojevskom
Bajčeta koji je svojevremeno napisao da je Selimović „po vrednosnim dometima autentičan pandan Dostojevskom“, kaže da je to verovatno preterano, ali je omaž mladalačkoj ljubavi prema Meši. Selimović je govorio da je „Zločin i kaznu“ pročitao u gimnaziji i da ni kasnije nije pročitao ništa značajnije u životu.
„Možda je preterano poređenje sa Dostojevskim ako posmatramo čitav opus, ali sam siguran da 'Derviš i smrt' može da stane uz bilo koju veliku knjigu Dostojevskog i da se tu ne postidi ni Meša Selimović ni Dostojevski“.
Koliko nam se čini da time laskamo Selimoviću, na drugi način time laskamo i Dostojevskom, dodaje Bazdulj. Kao i u romanima Dostojevskog i u „Dervišu“ imamo, posebno u drugom delu knjige, spajanje žanra i visoke književnosti.
„Kao što i u 'Karamazovima' i u 'Zločinu i kazni' postoji taj trilerski mehanizam, tako i ovde postoji mehanizam koji podseća na žanrovsku književnost“.
Bajčeta napominje da je vrlo važan odnos umetničkog i religioznog i kod Dostojevskog i kod Selimovića.
Kao što je Gogolj ukrajinski, tako je i Meša bošnjački pisac
Iako su pisci različitih generacija, Meša Selimović i Ivo Andrić često se spominju u paketu. Mada je Andrić važio za mirnog i staloženog a Selimović za čoveka preke naravi, u današnjem vremenu podela, Meša je za deo javnosti u Srbiji i Bosni prihvatljiviji od nobelovca.
Prema Bazdulju, ako bismo posmatrali današnji, uslovno rečeno uobičajeni etno-narativ, Andrić bi bio po rođenju Hrvat a Selimović Bošnjak, a oni su se obojica dosledno opredelili za srpsku književnost. Na izvestan način Selimovićevo opredeljenje ima čvršći trag.
„Današnjoj bošnjačkoj kulturi preskupo je da odbaci Selimovića jer jedino sa pokušajem njegovog kooptiranja oni u svetsku književnost mogu da iznesu nešto što ima stvarnu vrednost. Kao što Ukrajinci tvrde da je Gogolj deo ukrajinske književnosti iako je pisao na ruskom. Danas će većina profesora književnosti na sarajevskom ili tuzlanskom univerzitetu reći da je najvažniji bošnjački roman 'Derviš i smrt'. Kad bi digli ruke od toga i rekli da pripada isključivo srpskoj, onda da ih pitaš šta je najvažniji roman bošnjačke književnosti, bili bi malo zbunjeni jer nema ništa što se izdvaja. U tim dnevnopolitičkim nadgornjavanjima Sarajeva i Beograda, veća prihvaćenost Meše posledica je toga što Andrića ni na koji način ne mogu kooptirati u bošnjačku književnost“.
„Derviš i smrt“ je preskupa stvar da bi se od nje odustalo, ocenjuje Bajčeta i dodaje da se Selimović decidnije izjasnio kao Srbin, ali mnogo je važnije šta on u toj poruci SANU navodi.
„On govori: Ja sam Srbin i pripadam srpskoj književnosti a bosanskohercegovačku književnost smatram svojim zavičajnim književnim centrom, ali ne posebnom književnošću. Iz današnje perspektive posmatrano, on je rekao sledeće: Ja sam bosanskohercegovački pisac, samo ne jedino u tom smislu u kojem vi danas govorite“, zaključio je Bajčeta.
