„Svedok ruskog proleća“: Donbas – teritorija slobode i svetskog otpora atlantizmu
© Sputnik / Radoje Pantović
Pratite nas
Nikola Jović, autor romana „Svedok ruskog proleća“ koji je kao tinejdžer otišao u Donbas kao dobrovoljac, smatra da su LNR i DNR danas teritorije slobode i svetskog otpora atlantizmu, ali i da će rešavanjem ukrajinske krize i problemi Srba lakše biti rešeni.
Novinar i pesnik Nikola Jović, doktorand na fakultetu političkih nauka u Banjaluci, sa nepunih 20 godina otišao je kao dobrovoljac u Donbas. Svoja iskustava iz 2015. godine objavio je u romanu „Svedok ruskog proleća“.
Svaki ruski rat je rat za oslobođenje Srbije
Kao brucoš je otišao u dobrovoljce jer mu je, kako kaže za Sputnjik, inicijalna namera bila naslanjanje na tradiciju koju Srbi imaju jedino sa Rusima a to je uzajamna dobrovoljačka, ratnička tradicija „gde su Rusi dolazili da se bore u našim ratovima a mi da se borimo u njihovim, iako su to suštinski bili isti ratovi“.
„Ako se vratimo malo u istoriju, svaki rat koji je Rusija vodila protiv Osmanske imperije na neki način je bio i rat za oslobođenje Srbije. Na isti način i ovaj sukob koji je danas u toku je ne samo borba za budućnost Rusije i oslobođenje Donbasa, nego i za oslobođenje čitavog sveta“, kaže Jović.
U „obojenoj revoluciji“ u Kijevu, Evromajdanu i svemu što se posle dešavalo prepoznao je slične procese onima koji su se kod nas dešavali tokom devedesetih.
„Bilo mi je indikativno što je rat u Ukrajini negde bio zakasnela reakcija na raspad Sovjetskog Saveza, kao što su ratovi u bivšim republikama Jugoslavije bili direktna i konkretna instant reakcija na raspad zajedničke države. Video sam da se ruskom narodu u Donbasu sprema ista sudbina koja je zadesila Srbe u Krajini jer im se, do početka specijalne operacije, pretilo hrvatskim scenarijem“.
Donbas – teritorija slobode i svetskog otpora atlantizmu
Želeo je doprineti da te dve male samoproglašene republike opstanu jer je u njima video zametak nekadašnje Novorusije koja je nastala na teritorijama nekadašnje Novosrbije. DNR i LNR je posmatrao kao teritorije slobode odakle će početi svetski otpor atlantizmu i gde će se ispisati nova stranica istorije za čitavo čovečanstvo, što su događaji od pre nekoliko meseci i potvrdili.
Roman „Svedok ruskog proleća“ Nikole Jovića.
© Sputnik / Radoje Pantović
Iako je u Donbas otišao tajno što je, kako kaže, bilo traumatično iskustvo za njegove najbliže, ističe da bi i sa današnjom, naknadnom pameću, bez razmišljanja ponovo učinio isto.
„Smatram da ako se nešto uradi iz ispravnih motiva, onda to na neki način donekle može da abolira počinioca od onoga što se desi. Kao što kaže Dostojevski – treba suditi po namerama.“
Nisam išao da glumim Ramba već da pomognem
Jović napominje da nije direktno učestvovao u sukobima jer je desetak dana pre dolaska završena velika bitka za Debaljcevo koja je rezultovala potpisivanjem sporazuma Minsk 2 posle kog su neprijateljstva držana na veoma niskom nivou, praktično, sve do početka specijalne vojne operacije.
„Zahvatio me prvi talas smirivanja situacije. Došao sam u sklopu veće jedinice koju su činili mahom Srbi, prošli smo kroz kratku obuku, dobili oružje i uniforme, raspoređeni smo u jedinice ali pošto je bilo zatišje na celom frontu nismo imali većih zaduženja. Iskoristio sam zatišje da bih počeo da vodim dnevnik da mi vreme provedeno tamo ne bi propalo. Otišao sam ne da bih glumio Ramba, već da se stavim na raspolaganje i da pomognem na koji god način budem mogao, znao i umeo. Možda je ispalo i bolje zato što jedan vojnik na frontu ne može ništa suštinski da promeni, a jedna knjiga ovog tipa može mnogo više. A svakom ratniku je potreban hroničar i svakom hroničaru ratnik, jer jedan bez drugog ne mogu“.
Osuda kao priznanje
Po povratku u Srbiju osuđen je tri godine uslovno zbog „nedozvoljenog učešća na stranom ratištu“.
„Bio sam svestan da mogu biti osuđen, ali ako imate jasan i čvrst cilj, držite ga se bez obzira na posledice. Tu kaznu posmatram kao neku vrstu priznanja i odavanja počasti. Suđenje je bilo dosta formalno i brzinski odrađeno“, priseća se naš sagovornik.
Moguć zajednički život u Ukrajini
Jović koji se nedavno vratio iz Donbasa smatra da je u Ukrajini i posle svega moguć zajednički život pripadnika svih nacija, jer kao što su „veštački i nasilni procesi identitetskog inženjeringa doveli do toga da dobar deo današnjih Ukrajinaca, u najblažem smislu reči, ima identitetsku konfuziju“, tako će i veće prisustvo Rusije u Ukrajini revidirati te procese i skinuti „taj deo nametnute propagande i višegodišnje indoktrinacije“.
„Samim tim će biti povećane šanse za kakav-takav zajednički život. Alternativa je u svakom slučaju pogubna i prirodnije je stanje da dođe do nekog, u najširem smislu, pomirenja nego da postoji taj dugotrajni antagonizam koji nije samonikao, nego je uvek uvoznog tipa i koristi se za geopolitičko slabljenje Rusije. Okončanje propagande, rusofobne retorike i indoktrinacije kijevskog režima samo po sebi je dovoljno. Ljudi će prestati da se plaše tog režima i početi da se deklarišu onako kako se osećaju, misle i žele, što do skoro nisu mogli, makar na onim teritorijama koje su sad pod kontrolom ruske vojske a do nedavno nisu bile“.
Cvetanje novog ruskog proleća
Naslov romana „Svedok ruskog proleća“ smišljen je, objašnjava Jović, da podseća na „arapsko proleće“. Ako je „arapsko proleće“ jedna od početka isplanirana i kontrolisana pobuna, onda je „rusko proleće“ zaista jedan samonikli narodni izraz nezadovoljstva majdanskom Ukrajinom gde su se ljudi samoinicijativno organizovali, smatra pisac.
Dodaje da je rusko proleće od 2014/2015. završilo kao zima, ali se u zimu 2022. godine, krajem februara pred početak proleća, ponovo pojavilo i „počelo da cveta širom Ukrajine“, a to su svi proruski građani Ukrajine očekivali da se desi u nekom trenutku.
„U rešavanju ukrajinske krize vidim i potencijalno rešavanje naših problema jer ti nevidljivi lanci ako nisu počeli da pucaju, onda su sad dosta vidljiviji pa nam je lakše da se uhvatimo u koštac sa njima“, zaključio je Jović.
