https://lat.sputnikportal.rs/20220619/nova-evropska-bajka-protiv-rusije-kako-uloziti-300-milijardi-evra-u-nesto-cega-nema-1138696861.html
Nova evropska bajka protiv Rusije: Kako uložiti 300 milijardi evra u nešto čega nema
Nova evropska bajka protiv Rusije: Kako uložiti 300 milijardi evra u nešto čega nema
Sputnik Srbija
Predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen optimistički je najavila da će EU do 2027. godine prestati sa kupovinom ruskih energenata. Eksperti Evropske... 19.06.2022, Sputnik Srbija
2022-06-19T18:20+0200
2022-06-19T18:20+0200
2022-06-19T18:20+0200
svet
emisija „prorok“
svet – politika
rusija – politika
analize i mišljenja
sputnjik video
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e6/03/1f/1136019350_0:218:1920:1298_1920x0_80_0_0_2d537dd622b9ca8efcdee0437905a14f.jpg
Na osnovu kojih ulaznih parametara prave projekcije šira javnost nije upoznata. Ostaje da im se veruje na reč. Jer ponuđeno rešenje, predstavljeno baš od Lajenove, opet ne nudi odgovore ne brojna pitanja, niti su, po svoj prilici, u kalkulaciju ubačene sve moguće promenljive.Trista milijardi evra namenjenih za projekat energetske nezavisnosti deluje impresivno! Uostalom, trista milijardi bilo čega deluje impresivno!Evropskih 300 milijardi protiv ruskih energenataMeđutim, zaboravlja se da je krajem 2020. godine unutar EU već postignut dogovor o višegodišnjem finansijskom okviru za postpandemijski oporavak od vrtoglavih 750 milijardi evra (od toga 390 milijardi je predviđena bespovratna pomoć, a 360 milijardi je osigurano kroz povoljne kreditne linije).Koji je rezultat početka primene tog okvira? Da li se oporavak odvija predviđenim tokom? U svakom pogledu, od ekonomskog, preko socijalnog, do političkog i bezbednosnog, stanje je gore nego krajem 2020. godine!Naravno, na okolnosti je uticala i eskalacija ukrajinske krize, ali niti je samo to uticalo, niti je EU nevina u toj stvari. Ako se želelo koncentrisati na postpandemijski oporavak, čemu onda ekstremna antiruska spoljna politika i podrška kijevskim radikalima!?Raspad politike za tri danaI danas, kada se govori o energetskoj nezavisnosti, nužno je razmotriti kakvu spoljnu i bezbednosnu politiku voditi da bi se taj cilj postigao. A tu nikakvog odgovora nema, spoljna i bezbednosna politika EU raspala se za svega tri dana u februaru 2022. godine, čak i formalno Brisel je postao samo „američki privezak“.U političkom smislu, implementacija projekata vezanih za trošenje novih trista milijardi, ili možda čak i starih koje su već bile predviđene u onih 750 iz 2020. godine zavisi od dugoročnih projekcija Vašingtona. Geopolitičkih, realpolitičkih, spoljnopolitičkih.Kako to u praksi izgleda, pokazuje primer Holandije. Umesto za „zelene projekte“ rezervisane milijarde biće potrošene na povećavanje vojnih potencijala moći. Od koga li će kupovati oružje?Odakle novac?U ekonomskom i energetskom smislu, otvorenih stavki je još više. Prvo, odakle EU novih 300 milijardi evra? Zaduživati se na tržištu kapitala po predviđenim kamatnim stopama može biti i deo rešenja, ali i deo problema, a upumpavanje ovolike količine sveže odštampanog novca takođe nosi sa sobom određene rizike.Drugo, šta se može uraditi sa tih 300 milijardi? Cene rastu geometrijskom progresijom, milijardu evra pre pandemije i danas ne vredi isto. Milijardu evra pre eskalacije ukrajinske krize i posle nje ne vredi isto.Koliko će do 2030. godine tih 300 milijardi pomoći EU da stekne energetsku nezavisnost, ako je predvidivo da će vredeti višestruko manje?Treće, ključni deo plana EU, pored „podizanja udela obnovljivih izvora“ za 5 odsto jeste da se izvrši „diverzifikacija dobavljača“. Neće kupovati naftu i gas iz Rusije, već iz drugih država.Energenti nisu žvakeNa prvi pogled izgleda jednostavno, ali je zapravo sve to prilično komplikovano. Energenti nisu žvake, ne kupuju se na kiosku. Zbog toga je, prethodnih deceniju i po, uprkos permanentnom pogoršavanju političkih odnosa, energetska saradnja sa Rusijom unapređena. Čak je taj obim razmene rastao duplo više nego ukupna „energetska zavisnost“ od uvoza energenata.Pojedinačno, dva najveća dobavljača nafte na tržište EU su Rosnjeft i Lukoil, na devetom mestu je Gaspormnjeft. O dominaciji Gasproma na tržištu gasa ne treba posebno pričati. Sa jedne strane, „otarasiti se“ ruskih dobavljača u kratkom roku nije moguće.Trgovina energentima odvija se prema dugoročnim ugovorima, ostali proizvođači unapred su prodali svoje resurse drugim kupcima. Kini, Indiji, Japanu... I ti kupci žele da nastave saradnju. Više energenata za EU od nersukih dobavljača znači i manje energenata za neevropske kupce.Jednostavno! Neuspeh nemačkih distributera da postignu „brzi dogovor“ sa Katarom govori u prilog tome, moraju se strpeti najranije do druge polovine 2024. verovatno i duže. Kao i pokušaja poljske diplomatije da „izvidi situaciju“ u Iranu. Od toga tek neće biti ništa.„Par – nepar“ kao u Jugi…Važna stavka je i stabilnost snabdevanja. Rusija se u tom segmentu pokazala kao odličan partner. Ako se energetska bezbednost pretvori u „jurnjavu“ za svakim slobodnim tankerom na otvorenom moru, onda nema stabilnosti snabdevanja već improvizacije postaju svakodnevica.Kada se to desi, po onom modelu iz SFRJ, počinje primena principa „par – nepar“ i „planskog isključivanja potrošača“. Sa druge strane, i dalje se ne zna koliko diverzifikacija može koštati. Po predpandemisjkim cenama i količinama, na uvoz nafte i gasa EU je trošila oko 250 milijardi dolara, uz stabilno snabdevanje. Po sadašnjim cenama to postaje daleko više, uz nedostajuće količine usled čega postoji i velika verovatnoća nestabilnog snabdevanja.Tečni naftni gas, koji se najčešće navodi kao alternativa (zato su se Nemci setili Katara), u ovom trenutku nije dostupan u dovoljnim količinama. Raspoloživa ponuda na svetskom tržištu u 2022. godini iznosiće oko 410 miliona tona, a potražnja će prevazići 436 miliona. U narednim godinama relativno brzo mogu se realizovati projekti u SAD, Meksiku i Mozambiku (pretpostavlja se najranije 2025. godine, u punom obimu i nešto kasnije), čime bi se kapaciteti povećali za još 20 – 25 miliona tona, ali istovremeno, ako pored tradicionalnih kupaca u Aziji sada i EU počne sa većim porudžbinama, onda će porasti i tražnja, možda i premašiti pola milijarde.Za nove projekte treba vremena, ali i novca. Ulagati u nove kapacitete ima smisla ako su cene tečnog naftnog gasa na sadašnjem nivou, ali nema smisla ako cene „padnu“, a EU bi u diverzifikaciju i kako bi obarala cene. Tome su, između ostalog, služili silni terminali građeni po Evropi (najviše ih je u Španiji – 69), čisto da se stavi do znanja Gaspromu da nema monopol i osigura bolja pregovaračka pozicija prilikom zaključivanja dugoročnih ugovora sa Rusima.Takođe, EU bi ugovore sa ponuđačima za narednih pet godina, nakon toga ne može garantovati da će joj to biti isplativo, a investicije ovakvog karaktera ne mogu se „vratiti“ za pet godina. Sve u svemu, ovakve tendencije „dižu cene u nebesa“, bilo da se radi o prirodnom ili tečnom naftnom gasu, kao i nafte – pošto članice OPEK plus nemaju nameru da eksploatišu više. Em im je ovako profit viši, em se oporavljaju od gubitaka akumuliranih tokom „pandemijskog zaključavanja“.Kako sve objasniti građanima i privrednicimaOsnovno u svemu je što će se povećavanje cene energenata preliti na cenu krajnjih proizvoda, pa će konkurentnost privrede EU postajati manja. Istovremeno, dok evrokomesari i resorni ministri budu „jurili“ za svakim slobodnim tankerom tečnog naftnog gasa na otvorenom moru kako bi ga kupili po ceni od recimo 1600 dolara (za mernu jedinicu uporedivu sa prirodnim gasom), Severni tok dva ostajaće prazan iako tim cevovodom mogu uvoziti gas po realnoj dugoročnoj ceni od 400 dolara.Kako to objasniti građanima i privrednicima?Jeziva antiruska propaganda može mobilisati širu javnost i biznis elite neko vreme, ali ne i sve vreme. Sasvim sigurno, to neće trajati do 2027. godine, kamoli do 2030.Uostalom, u ratnim uslovima za godinu dana često se indukuje više promena i stresova nego što se desi za deset godina u mirnodopskim uslovima.Hibridni rat između kolektivnog Zapada i Rusije traje, kraj se ne nazire. O 2027. godini teško je i razmišljati, još teže o 2030. Nije više pouzdano predviđati ni kako će svet izgledati za šest meseci.Zato, ono što nudi Ursula fon der Lajen, ne samo da je na „dugom štapu“, već i deluje kao bajka. Pa ko hoće, neka veruje u bajke.
https://lat.sputnikportal.rs/20220616/avion-otkriva-licemerje-london-skinuo-masku-branioca-ljudskih-prava-i-postao---egzekutor-ocajnika-1138631728.html
https://lat.sputnikportal.rs/20220616/opasan-paket-iz-amerike-stize-u-ukrajinu-rusija-spremna-i-za-tu-provokaciju-olivera-ikodinovic-nato-1138611563.html
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2022
Dušan Proroković
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112086/06/1120860629_344:0:2392:2048_100x100_80_0_0_e92133b87a42a53dc0dcf776abedb9de.jpg
Dušan Proroković
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112086/06/1120860629_344:0:2392:2048_100x100_80_0_0_e92133b87a42a53dc0dcf776abedb9de.jpg
Vesti
sr_RS
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Dušan Proroković
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112086/06/1120860629_344:0:2392:2048_100x100_80_0_0_e92133b87a42a53dc0dcf776abedb9de.jpg
emisija „prorok“, svet – politika, rusija – politika, analize i mišljenja, sputnjik video
emisija „prorok“, svet – politika, rusija – politika, analize i mišljenja, sputnjik video
Nova evropska bajka protiv Rusije: Kako uložiti 300 milijardi evra u nešto čega nema
Predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen optimistički je najavila da će EU do 2027. godine prestati sa kupovinom ruskih energenata. Eksperti Evropske komisije nešto su oprezniji, ali misle da se to može oposliti do 2030. godine.
Na osnovu kojih ulaznih parametara prave projekcije šira javnost nije upoznata. Ostaje da im se veruje na reč. Jer ponuđeno rešenje, predstavljeno baš od Lajenove, opet ne nudi odgovore ne brojna pitanja, niti su, po svoj prilici, u kalkulaciju ubačene sve moguće promenljive.
Trista milijardi evra namenjenih za projekat energetske nezavisnosti deluje impresivno! Uostalom, trista milijardi bilo čega deluje impresivno!
Evropskih 300 milijardi protiv ruskih energenata
Međutim, zaboravlja se da je krajem 2020. godine unutar EU već postignut dogovor o višegodišnjem finansijskom okviru za postpandemijski oporavak od vrtoglavih 750 milijardi evra (od toga 390 milijardi je predviđena bespovratna pomoć, a 360 milijardi je osigurano kroz povoljne kreditne linije).
Koji je rezultat početka primene tog okvira? Da li se oporavak odvija predviđenim tokom? U svakom pogledu, od ekonomskog, preko socijalnog, do političkog i bezbednosnog, stanje je gore nego krajem 2020. godine!
Naravno, na okolnosti je uticala i eskalacija ukrajinske krize, ali niti je samo to uticalo, niti je EU nevina u toj stvari. Ako se želelo koncentrisati na postpandemijski oporavak, čemu onda ekstremna antiruska spoljna politika i podrška kijevskim radikalima!?
Raspad politike za tri dana
I danas, kada se govori o energetskoj nezavisnosti, nužno je razmotriti kakvu spoljnu i bezbednosnu politiku voditi da bi se taj cilj postigao. A tu nikakvog odgovora nema, spoljna i bezbednosna politika EU raspala se za svega tri dana u februaru 2022. godine, čak i formalno Brisel je postao samo „američki privezak“.
U političkom smislu, implementacija projekata vezanih za trošenje novih trista milijardi, ili možda čak i starih koje su već bile predviđene u onih 750 iz 2020. godine zavisi od dugoročnih projekcija Vašingtona. Geopolitičkih, realpolitičkih, spoljnopolitičkih.
Kako to u praksi izgleda, pokazuje primer Holandije. Umesto za „zelene projekte“ rezervisane milijarde biće potrošene na povećavanje vojnih potencijala moći. Od koga li će kupovati oružje?
U ekonomskom i energetskom smislu, otvorenih stavki je još više. Prvo, odakle EU novih 300 milijardi evra? Zaduživati se na tržištu kapitala po predviđenim kamatnim stopama može biti i deo rešenja, ali i deo problema, a upumpavanje ovolike količine sveže odštampanog novca takođe nosi sa sobom određene rizike.
Drugo, šta se može uraditi sa tih 300 milijardi? Cene rastu geometrijskom progresijom, milijardu evra pre pandemije i danas ne vredi isto. Milijardu evra pre eskalacije ukrajinske krize i posle nje ne vredi isto.
Koliko će do 2030. godine tih 300 milijardi pomoći EU da stekne energetsku nezavisnost, ako je predvidivo da će vredeti višestruko manje?
Treće, ključni deo plana EU, pored „podizanja udela obnovljivih izvora“ za 5 odsto jeste da se izvrši „diverzifikacija dobavljača“. Neće kupovati naftu i gas iz Rusije, već iz drugih država.
Na prvi pogled izgleda jednostavno, ali je zapravo sve to prilično komplikovano. Energenti nisu žvake, ne kupuju se na kiosku. Zbog toga je, prethodnih deceniju i po, uprkos permanentnom pogoršavanju političkih odnosa, energetska saradnja sa Rusijom unapređena. Čak je taj obim razmene rastao duplo više nego ukupna „energetska zavisnost“ od uvoza energenata.
Pojedinačno, dva najveća dobavljača nafte na tržište EU su Rosnjeft i Lukoil, na devetom mestu je Gaspormnjeft. O dominaciji Gasproma na tržištu gasa ne treba posebno pričati. Sa jedne strane, „otarasiti se“ ruskih dobavljača u kratkom roku nije moguće.
Trgovina energentima odvija se prema dugoročnim ugovorima, ostali proizvođači unapred su prodali svoje resurse drugim kupcima. Kini, Indiji, Japanu... I ti kupci žele da nastave saradnju. Više energenata za EU od nersukih dobavljača znači i manje energenata za neevropske kupce.
Jednostavno! Neuspeh nemačkih distributera da postignu „brzi dogovor“ sa Katarom govori u prilog tome, moraju se strpeti najranije do druge polovine 2024. verovatno i duže. Kao i pokušaja poljske diplomatije da „izvidi situaciju“ u Iranu. Od toga tek neće biti ništa.
„Par – nepar“ kao u Jugi…
Važna stavka je i stabilnost snabdevanja. Rusija se u tom segmentu pokazala kao odličan partner. Ako se energetska bezbednost pretvori u „jurnjavu“ za svakim slobodnim tankerom na otvorenom moru, onda nema stabilnosti snabdevanja već improvizacije postaju svakodnevica.
Kada se to desi, po onom modelu iz SFRJ, počinje primena principa „par – nepar“ i „planskog isključivanja potrošača“. Sa druge strane, i dalje se ne zna koliko diverzifikacija može koštati. Po predpandemisjkim cenama i količinama, na uvoz nafte i gasa EU je trošila oko 250 milijardi dolara, uz stabilno snabdevanje. Po sadašnjim cenama to postaje daleko više, uz nedostajuće količine usled čega postoji i velika verovatnoća nestabilnog snabdevanja.
Tečni naftni gas, koji se najčešće navodi kao alternativa (zato su se Nemci setili Katara), u ovom trenutku nije dostupan u dovoljnim količinama. Raspoloživa ponuda na svetskom tržištu u 2022. godini iznosiće oko 410 miliona tona, a potražnja će prevazići 436 miliona. U narednim godinama relativno brzo mogu se realizovati projekti u SAD, Meksiku i Mozambiku (pretpostavlja se najranije 2025. godine, u punom obimu i nešto kasnije), čime bi se kapaciteti povećali za još 20 – 25 miliona tona, ali istovremeno, ako pored tradicionalnih kupaca u Aziji sada i EU počne sa većim porudžbinama, onda će porasti i tražnja, možda i premašiti pola milijarde.
Za nove projekte treba vremena, ali i novca. Ulagati u nove kapacitete ima smisla ako su cene tečnog naftnog gasa na sadašnjem nivou, ali nema smisla ako cene „padnu“, a EU bi u diverzifikaciju i kako bi obarala cene. Tome su, između ostalog, služili silni terminali građeni po Evropi (najviše ih je u Španiji – 69), čisto da se stavi do znanja Gaspromu da nema monopol i osigura bolja pregovaračka pozicija prilikom zaključivanja dugoročnih ugovora sa Rusima.
Takođe, EU bi ugovore sa ponuđačima za narednih pet godina, nakon toga ne može garantovati da će joj to biti isplativo, a investicije ovakvog karaktera ne mogu se „vratiti“ za pet godina. Sve u svemu, ovakve tendencije „dižu cene u nebesa“, bilo da se radi o prirodnom ili tečnom naftnom gasu, kao i nafte – pošto članice OPEK plus nemaju nameru da eksploatišu više. Em im je ovako profit viši, em se oporavljaju od gubitaka akumuliranih tokom „pandemijskog zaključavanja“.
Kako sve objasniti građanima i privrednicima
Osnovno u svemu je što će se povećavanje cene energenata preliti na cenu krajnjih proizvoda, pa će konkurentnost privrede EU postajati manja. Istovremeno, dok evrokomesari i resorni ministri budu „jurili“ za svakim slobodnim tankerom tečnog naftnog gasa na otvorenom moru kako bi ga kupili po ceni od recimo 1600 dolara (za mernu jedinicu uporedivu sa prirodnim gasom), Severni tok dva ostajaće prazan iako tim cevovodom mogu uvoziti gas po realnoj dugoročnoj ceni od 400 dolara.
Kako to objasniti građanima i privrednicima?
Jeziva antiruska propaganda može mobilisati širu javnost i biznis elite neko vreme, ali ne i sve vreme. Sasvim sigurno, to neće trajati do 2027. godine, kamoli do 2030.
Uostalom, u ratnim uslovima za godinu dana često se indukuje više promena i stresova nego što se desi za deset godina u mirnodopskim uslovima.
Hibridni rat između kolektivnog Zapada i Rusije traje, kraj se ne nazire. O 2027. godini teško je i razmišljati, još teže o 2030. Nije više pouzdano predviđati ni kako će svet izgledati za šest meseci.
Zato, ono što nudi Ursula fon der Lajen, ne samo da je na „dugom štapu“, već i deluje kao bajka. Pa ko hoće, neka veruje u bajke.
