Kanski festival 2022 – kulturni kolonijalizam i rat digitalnim sredstvima
Pratite nas
Politizacija Kanskog festivala oduvek je postojala, ali ove godine smo, uz kulturni kolonijalizam, imali i ukrajinski rat digitalnim sredstvima čemu se usprotivio jedan od najvećih svetskih režisera Žan-Lik Godar.
VAŽNO OBAVEŠTENJE
Zbog učestalih hakerskih napada i ometanja sajta Sputnjik Srbija i naših kanala na Fejsbuku i Jutjubu, sve vesti pratite i na kanalu Sputnjik Srbija na Telegramu i preko mobilne aplikacije koja radi neometano, a koju možete preuzeti sa ovog linka, a video sadržaj na platformi „Odisi“ (odysee.com), kao i na platformi „Rambl“ (rumble.com).
Kanski festival je posle dvogodišnje pauze održan pred publikom i u tom smislu predstavlja obnovu velike festivalske scene, kaže za Sputnjik Saša Radojević, dramaturg, publicista, fiilmski reditelj i scenarista.
On dodaje da nije samo korona bila razlog zašto je postojala sumnja kojim putem će se razvijati festivali, već i tehnološki aspekt, odnosno načina na koji se proizvode i konzumiraju filmovi, i u tom smislu je festival koji se vraća u prvi plan i zato su na njemu prisustvovali neki od ključnih „rediteljskih aduta“ kad je reč o novijoj istoriji Kanskog festivala.
Film „Triangle of Sadness“ švedskog režisera Rubena Ostlunda dobitnik je Zlatne palme za najbolji film na Kanskom festivalu. „Triangle of Sadness“, komedija o ratu između društvenih klasa, donela je Ostlundu drugu Zlatnu palmu. Prethodnu je dobio za film „Kvadrat“ 2017. godine.
Drugu nagradu žirija, Gran pri, podelili su belgijski režiser Lukas Dont za dramu „Close“ i „Start at Noon“ Francuskinje Kler Deni.
Politizacija Kana – kulturni kolonijalizam
Ovogodišnji Kanski festival ostaće zapamćen po do sada neviđenoj politizaciji, počevši od obraćanja ukrajinskog predsednika Zelenskog na otvaranju, preko ukrajinskog kenselovanja skoro svih ruskih filmove iz selekcije, do toga da je film koji je otvorio festival morao da „promeni ime“.
Međutim, Kanski festival je oduvek bio politizovan, smatra Radojević i dodaje da je ta politizacija išla u dva smera.
„Neki put je to bilo eksplicitno. U tim 'zlatnim godinama' Kanskog festivala kad se verovalo da prekid tog događaja, kao što je bilo 1968. može da deluje na celo društvo, do toga da Kan ima tu implicitnu političku funkciju kroz način na koji se filmovi na tom mestu prikazuju i na koji način se ono što se naziva kulturnim kolonijalizmom praktikuje. Mislim da je implicitni njegov politički uticaj toliko bio prisutan u poslednje vreme i da se on jako dobro održava“.
Tačnije, ukoliko se insistira na tim različitostima, na različitim egzotičnim kulturama, na taj način se potvrđuje taj kulturni imperijalizam i ta pozicija centra filmske umetnosti koju Kan želi da zadrži za sebe, ističe Radojević.
Holivud na periferiji, utešne nagrade za „egzotiku“
Prikazivanje holivudskih filmova „Elvis“, „Top Gun: Maverick“ i „Three Thousand Years of Longing“ u Kanu pokazuje da u Evropi, a posebno u Francuskoj, Holivud nije kulturni centar, već samo neko ko pokazuje moć, dok je kulturni centar vezan za zapadnoevropsku kinematografiju gde se možete baviti nečim što je umetnost.
Ostale, egzotične zemlje mogu da dobiju svoje „parče kolača“ što bi bila neka afirmacija zasnovana na njihovoj specifičnosti ili je vezana za određeni politički ili veliki ideološki problem koji postoji u tim društvima, kao što su nekada istočnoevropski, ukoliko su bili kritični prema društvu, mogli da imaju punu afirmaciju u Kanu, dodaje Radojević.
U tom smislu, donekle bi se mogle objasniti tzv. utešne nagrade, smatra sagovornik Sputnjika.
Nagradu za režiju dobio je Južnokorejanac Park Čan-Vuk za film za film „Decision to Leave“. Nagradu za najbolju glumicu osvojila Iranka Zar Amir Ebrahimi za ulogu u filmu „Holy Spider“, a za najboljeg glumca Južnokorejanac Song Kang-Ho, za ulogu u japanskom filmu „Broker“.
Godar protiv rata „digitalnim sredstvima“
Izjava jednog od najvećih reditelja svih vremena Žan-Lik Godara kojom je oštro kritikovao „političke igre u Kanu“ samo je još jedna potvrda o tome koliko je on kroz čitav svoj radni vek bio samosvojan i intelektualno autonoman autor, smatra Radojević.
„Godar je na neki način potvrdio samo da je taj instant pokušaj da se priključi jedan festival nečemu što je vođenje rata na taj digitalni način, nešto što ni u kom slučaju ne može da bude od velike koristi za suštinu onoga što je vezano za filmsku umetnost. Ali, kao što vidimo, filmovi i filmske manifestacije i dalje imaju to veliko dejstvo što je s jedne strane možda i dobra vest jer je izgledalo kao da filmovi nestaju i nekako se povijaju pred naletima tih novih socijalnih mreža“, zaključio je Radojević.
