https://lat.sputnikportal.rs/20220526/bokan-sta-bi-se-desilo-da-spc-nije-u-letu-preuzela-inicijativu-od-carigradske-patrijarsije-1137716009.html
Bokan: Šta bi se desilo da SPC nije „u letu“ preuzela inicijativu od Carigradske patrijaršije
Bokan: Šta bi se desilo da SPC nije „u letu“ preuzela inicijativu od Carigradske patrijaršije
Sputnik Srbija
Reditelj i pisac Dragoslav Bokan objavio je na društvenim mrežama tekst o priznanju Makedonske pravoslavne crkve - Ohridske arhiepiskopije, navodeći šta bi moglo... 26.05.2022, Sputnik Srbija
2022-05-26T11:19+0200
2022-05-26T11:19+0200
2022-08-26T13:11+0200
srbija
srbija – društvo
srbija
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e6/05/19/1137689020_0:280:2887:1904_1920x0_80_0_0_e4ae8d3f47b7801cc5cc168572ba4ad3.jpg
Tekst prenosimo u celosti:"Ovakvim činom priznanja autokefalnosti "MPC - OA" Srpska Pravoslavna Crkva je očuvala status Majke Crkve, ključan za dalju sudbinu ovakve akcije.Da nismo ovako brzo, doslovno "u letu", reagovali i preuzeli inicijativu od Carigradske patrijaršije, dogodilo bi se novo "začepljenje" čitave situacije. Jer bi, onda, takvo priznavanje od strane za to nenadležne Crkve bilo, logično, odbijeno od ruske i drugih pomesnih Crkava - i počeo bi novi raskol između Antiohije, Jerusalima, Aleksandrije, Moskve, Carigrada, Atine, Beograda, Sofije... a na ovu temu.Potrla bi se tako ona istorijska odluka iz 1920. i dobijeni (pa i skupo plaćeni) carigradski "tomos" iz 1922. o obnovi Pećke patrijaršije i isključivo našim ingerencijama na sve one oblasti koje su se tada ujedinile u SPC, sa jedinstvenim Sinodom, Saborom i patrijarhom. A Carigrad bi krenuo da se ponaša kao da i dalje ima ona prava kojih se odrekao pre sto godina.To je bilo veoma važno, preduprediti kanonski haos zbog preteće odluke patrijarha Vartolomeja (gde on počinje da sudi i deluje tamo gde za to nema nikakvih osnova), koja se nadnela nad čitav pravoslavni svet, a preko onog nevažećeg "priznanja" iz Istanbula, datog nakon skoro već postignutog (diskretni vođenog) sporazuma SPC, kao Majke Crkve, i Makedonaca.Makedonci nisu Srbi: tako se ne doživljavaju već dugo vremena (najmanje od 1945. i, posebno, titoističkih akcija rasrbljavanja i izbacivanja onog "ić" iz prezimena tokom pedesetih godina) i žive u svojevrsnom zamrznutom stanju. U procepu između:a) postojanja svog liturgijskog života (sa ozbiljnim Bogoslovskim fakultetom, obrazovanim monasima i vladikama, pa i verujućim narodom) ib) tužne činjenice nepriznavanja sopstvene autonomije, a kamoli autokefalnosti od strane svih velikih Pravoslavnih Crkava bez izuzetka.A Tito je odavno umro i oni su se našli zaglavljeni u političkom tunelu između nekadašnjeg stanja (Jugoslavija, SPC...) i sve nedostižnije budućnosti: i kada je reč o Crkvi, ali i kada se govori o imenu, suverenitetu, njihovim problemima sa ujedinjenom albanskom manjinom (koja nezaustavljivo prerasta u većinu).Više ne živimo u vreme srednjovekovnog srpskog carstva, nije to ni slavna 1912. godina (kada smo bili na korak od velikog uspeha na svim poljima), pa je od fatalnog 1. decembra 1918. usledio i serijski niz srpskih neuspeha i samoubilačkih poteza.Svaki taj naš pogrešni korak je odradio svoje, pa su ponovo Turci, Grci i Bugari umešali svoje prste (interese) na ovako im prepuštenom makedonskom prostoru. Sa sve jezivim titoističkim finalom na kraju ovog sveukupnog srpskog poraza (u dvadesetom veku), od koga se tek od skoro oporavljamo i lagano ponovo uzdižemo (na nesreću, ovako tragično posvađani i razjedinjeni).I na tom novom početku srpske suverenosti, i Crkva raščišćava nagomilane probleme (situacija u Crnoj Gori, problemi sa američkim eparhijama SPC, pa sa raskolnicima pobunjenim protiv svoje rođene Crkve i sveštenstva, sa teološkim modernistima i, istovremeno, kvazi-zilotima, na drugoj strani istog problema), a sa medijima i društvenim mrežama okrenutim ubedljivo protiv Crkve.Jedino je ova naša, tek uspravljena srpska država, uz nju, u bratskom i savezničkom dijalogu o budućim vremenima i zajedničkim iskušenjima.Rusi i Rusija su sve vreme uz našu Crkvu i s njihovom saglasnošću mi rešavamo i "makedonsko pitanje". I ne samo njihovom, već ogromne većine pomesnih Crkava, koje su ovih dana, sve, zainteresovane da SPC dovoljno brzo i vešto spreči još jedan simbolički puč od strane Carigradske patrijaršije (prethodni je bio u vezi Ukrajinske Pravoslavne Crkve). Da ne bude zabune po ovom pitanju.To ćemo svi ubrzo i konkretno videti i uveriti se da jeste zaista tako. Da ne bi opet dezorijentisana grupa "rusofilskih" aktivista zloupotrebljavala rusku Crkvu, pričajući neistine o njenoj tobožnjoj "neusaglašenosti sa našom Crkvom i srpskim patrijarhom" (tamo rado viđenim i veoma poštovanim).Uostalom, za nekoliko dana počinje veliki Sabor RPC u Moskvi pa ćemo videti da je sve baš ovako kako pišem.Ta laicima skoro nevidljiva dimenzija unutarcrkvene diplomatije (i "duhovne geopolitike") je u ovom slučaju ključna i sigurno najvažnija.Ne samo Carigradska patrijaršija, već i Bugari imaju neskrivene pretenzije kada su Makedonci u pitanju.I ovakvim vraćanjem na "originalna podešavanja" (kroz odlučujuću ulogu isključivo SPC kao Majke Crkve) sprečavaju se i negativni efekti njihovih vekovnih pokušaja da "bugarizuju" ljude u Makedoniji. Time se nastavlja naš plodni uticaj iz davnih vremena, sa novim sferama mogućih kontakata i saradnje.Sve do pre neki dan su pravoslavni ljudi u Makedoniji imali tragičnu i poraznu situaciju nemogućnosti opštenja sa drugim (suverenim) pravoslavnim Crkvama. I sve što su radili imalo je na sebi taj duboki ožiljak neprihvaćenosti.Sada je, odjednom, sve drugačije, i, kao posledica, formira se opet ono nekadašnje prijateljstvo između njih i nas. Zajedničke brige zbog velikoalbanskih pretenzija su sve veće i ozbiljnije i to postaje jedan od argumenata srpsko-makedonskog zajedništva i prijateljstva, samo ovog puta bez ikakvog nametanja i uslova na bilo kojoj sada ravnopravnoj strani (bez jugoslovenstva, srbofobije i drugih iskušenja).Zbog toga ćemo sigurno uspeti da pomažemo jedni drugima, ali i da pokažemo poštovanje prema svemu nam važnom, a do sada teško mogućem.Spomenici srpskim junacima iz Balkanskih ratova će dobiti nove zaštitnike i iz redova Makedonaca što su onako oduševljeno i svesrdno aplaudirali srpskom patrijarhu u hramu Svetog Klimenta u Skoplju.Toliko za početak.Malo li je?Od sada će naši sveštenici i vladike opet moći da vrše bogosluženja u prelepim, drevnim hramovima o kojima su govorili Sveti Vladika Nikolaj, blaženi Mihailo Pupin, pa mučenik Grigorije Božović, prepametni Milan Kašanin, hrabri Stanislav Krakov... I to uz prijateljsku podršku Makedonaca.Pa ćemo i svi mi moći da učestvujemo na ovim liturgijama, bez zazora i spornih momenata...Da ne govorimo da se tako otvara fenomenalna mogućnost zajedničkog negovanja uspomene na boravak Nikolaja Velimirovića na Ohridu (i na njegove čudesne "Molitve na jezeru") i na dobročinstva Mihajla Pupina (njegovo čuveno crkveno zvono darovano Ohridu odmah posle Prvog svetskog rata).Sada su to stvari zajedničkog nasleđa.Opšta rusofobija je postala mračna senka nad Evropom, pa je tako dobro da postoji mogućnost pozitivnog i spontanog uticaja srpske privrženosti pravoslavnom Slovenstvu i Rusiji na našu braću u Makedoniji.Otvoreno je novo poglavlje unutar balkanskih odnosa, ne samo našeg i makedonskog naroda. I isključena je omrazica, odbačeno lukavstvo i bitno smanjeno nepoverenje između "nas" i "njih".Prošlost će sada biti razlog saradnje, a ne užasnih primera nepoštovanja.Projaviće se i ideja pravoslavnog slovenskog bratstva (bez nametanja ideje '"ko je važniji") i to će biti dobro i za našu dušu, a ne samo za našu braću iz Makedonije.I sve što nas spaja će srećno nadjačati sve ono što nas deli i razdvaja, a da pritom niko ne žrtvuje svoj ponos, svoj identitet i sopstvenu suverenost u životu, izborima i odlukama.Sloboda i bratstvo u Hristu. Pa onda i u istini, ako Bog da.Pitanje Kosova i Metohije je isključivo pod nadležnošću srpske države i srpske Crkve. Pa će tako biti i ubuduće, do kraja vremena i Drugog Hristovog Dolaska.Teškoće su velike, a i ponovo su nas, silom (posle bombardovanja 1999), okupirali Amerikanci zajedno sa albanskim pijunima iz Prištine. I to je samo još jedno iskušenje iz koga ćemo se izbaviti strpljenjem, rodoljubljem (prema našem narodu, Crkvi i državi) i disciplinom...Ali, neće to biti tako doveka. Daće Bog i sreća junačka da stvari dođu u večni poredak duhovne, istorijske, pa i pravne istine.A Carigradska patrijaršija svim ovim je dodatno izgubila na svojoj vešto građenoj iluziji kako ona navidni "može da upravlja" na duhovnim teritorijama koje su dobile punovažno pravo da same odlučuju shodno postojećem poretku.A tu je Srpska Pravoslavna Crkva, u slučaju Kosova i Metohije, jedino nadležna.Baš kao i kada je reč o bratskoj nam Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini (sa našom Republikom Srpskom) i svim drugim oblastima naše ujedinjene Crkve (Pećke i Beogradske Patrijaršije).Da ponovo ne krenu da mute bistru vodu određeni politikantski krugovi kojima ništa nije sveto, pa ni sopstvena Crkva i država. Mutikaše, kako ih oduvek naziva naš narod, ostaće praznih ruku i neće uspeti da nas razjedine i, po ko zna koji put, posvađaju..."
https://lat.sputnikportal.rs/20220519/kako-zvone-zvona-svetosavskog-hrama-tako-i-nasa-srca-biju-od-radosti-danas-liturgija-pomirenja-1137496534.html
srbija
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
2022
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
Vesti
sr_RS
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
srbija – društvo, srbija
Bokan: Šta bi se desilo da SPC nije „u letu“ preuzela inicijativu od Carigradske patrijaršije
11:19 26.05.2022 (Osveženo: 13:11 26.08.2022) Reditelj i pisac Dragoslav Bokan objavio je na društvenim mrežama tekst o priznanju Makedonske pravoslavne crkve - Ohridske arhiepiskopije, navodeći šta bi moglo da se dogodi da SPC nije brzo preuzela inicijativu od Carigradske patrijaršije.
Tekst prenosimo u celosti:
"Ovakvim činom priznanja autokefalnosti "MPC - OA" Srpska Pravoslavna Crkva je očuvala status Majke Crkve, ključan za dalju sudbinu ovakve akcije.
Da nismo ovako brzo, doslovno "u letu", reagovali i preuzeli inicijativu od Carigradske patrijaršije, dogodilo bi se novo "začepljenje" čitave situacije. Jer bi, onda, takvo priznavanje od strane za to nenadležne Crkve bilo, logično, odbijeno od ruske i drugih pomesnih Crkava - i počeo bi novi raskol između Antiohije, Jerusalima, Aleksandrije, Moskve, Carigrada, Atine, Beograda, Sofije... a na ovu temu.
Potrla bi se tako ona istorijska odluka iz 1920. i dobijeni (pa i skupo plaćeni) carigradski "tomos" iz 1922. o obnovi Pećke patrijaršije i isključivo našim ingerencijama na sve one oblasti koje su se tada ujedinile u SPC, sa jedinstvenim Sinodom, Saborom i patrijarhom. A Carigrad bi krenuo da se ponaša kao da i dalje ima ona prava kojih se odrekao pre sto godina.
To je bilo veoma važno, preduprediti kanonski haos zbog preteće odluke patrijarha Vartolomeja (gde on počinje da sudi i deluje tamo gde za to nema nikakvih osnova), koja se nadnela nad čitav pravoslavni svet, a preko onog nevažećeg "priznanja" iz Istanbula, datog nakon skoro već postignutog (diskretni vođenog) sporazuma SPC, kao Majke Crkve, i Makedonaca.
Makedonci nisu Srbi: tako se ne doživljavaju već dugo vremena (najmanje od 1945. i, posebno, titoističkih akcija rasrbljavanja i izbacivanja onog "ić" iz prezimena tokom pedesetih godina) i žive u svojevrsnom zamrznutom stanju. U procepu između:
a) postojanja svog liturgijskog života (sa ozbiljnim Bogoslovskim fakultetom, obrazovanim monasima i vladikama, pa i verujućim narodom) i
b) tužne činjenice nepriznavanja sopstvene autonomije, a kamoli autokefalnosti od strane svih velikih Pravoslavnih Crkava bez izuzetka.
A Tito je odavno umro i oni su se našli zaglavljeni u političkom tunelu između nekadašnjeg stanja (Jugoslavija, SPC...) i sve nedostižnije budućnosti: i kada je reč o Crkvi, ali i kada se govori o imenu, suverenitetu, njihovim problemima sa ujedinjenom albanskom manjinom (koja nezaustavljivo prerasta u većinu).
Više ne živimo u vreme srednjovekovnog srpskog carstva, nije to ni slavna 1912. godina (kada smo bili na korak od velikog uspeha na svim poljima), pa je od fatalnog 1. decembra 1918. usledio i serijski niz srpskih neuspeha i samoubilačkih poteza.
Svaki taj naš pogrešni korak je odradio svoje, pa su ponovo Turci, Grci i Bugari umešali svoje prste (interese) na ovako im prepuštenom makedonskom prostoru. Sa sve jezivim titoističkim finalom na kraju ovog sveukupnog srpskog poraza (u dvadesetom veku), od koga se tek od skoro oporavljamo i lagano ponovo uzdižemo (na nesreću, ovako tragično posvađani i razjedinjeni).
I na tom novom početku srpske suverenosti, i Crkva raščišćava nagomilane probleme (situacija u Crnoj Gori, problemi sa američkim eparhijama SPC, pa sa raskolnicima pobunjenim protiv svoje rođene Crkve i sveštenstva, sa teološkim modernistima i, istovremeno, kvazi-zilotima, na drugoj strani istog problema), a sa medijima i društvenim mrežama okrenutim ubedljivo protiv Crkve.
Jedino je ova naša, tek uspravljena srpska država, uz nju, u bratskom i savezničkom dijalogu o budućim vremenima i zajedničkim iskušenjima.
Rusi i Rusija su sve vreme uz našu Crkvu i s njihovom saglasnošću mi rešavamo i "makedonsko pitanje". I ne samo njihovom, već ogromne većine pomesnih Crkava, koje su ovih dana, sve, zainteresovane da SPC dovoljno brzo i vešto spreči još jedan simbolički puč od strane Carigradske patrijaršije (prethodni je bio u vezi Ukrajinske Pravoslavne Crkve). Da ne bude zabune po ovom pitanju.
To ćemo svi ubrzo i konkretno videti i uveriti se da jeste zaista tako. Da ne bi opet dezorijentisana grupa "rusofilskih" aktivista zloupotrebljavala rusku Crkvu, pričajući neistine o njenoj tobožnjoj "neusaglašenosti sa našom Crkvom i srpskim patrijarhom" (tamo rado viđenim i veoma poštovanim).
Uostalom, za nekoliko dana počinje veliki Sabor RPC u Moskvi pa ćemo videti da je sve baš ovako kako pišem.
Ta laicima skoro nevidljiva dimenzija unutarcrkvene diplomatije (i "duhovne geopolitike") je u ovom slučaju ključna i sigurno najvažnija.
Ne samo Carigradska patrijaršija, već i Bugari imaju neskrivene pretenzije kada su Makedonci u pitanju.
I ovakvim vraćanjem na "originalna podešavanja" (kroz odlučujuću ulogu isključivo SPC kao Majke Crkve) sprečavaju se i negativni efekti njihovih vekovnih pokušaja da "bugarizuju" ljude u Makedoniji. Time se nastavlja naš plodni uticaj iz davnih vremena, sa novim sferama mogućih kontakata i saradnje.
Sve do pre neki dan su pravoslavni ljudi u Makedoniji imali tragičnu i poraznu situaciju nemogućnosti opštenja sa drugim (suverenim) pravoslavnim Crkvama. I sve što su radili imalo je na sebi taj duboki ožiljak neprihvaćenosti.
Sada je, odjednom, sve drugačije, i, kao posledica, formira se opet ono nekadašnje prijateljstvo između njih i nas. Zajedničke brige zbog velikoalbanskih pretenzija su sve veće i ozbiljnije i to postaje jedan od argumenata srpsko-makedonskog zajedništva i prijateljstva, samo ovog puta bez ikakvog nametanja i uslova na bilo kojoj sada ravnopravnoj strani (bez jugoslovenstva, srbofobije i drugih iskušenja).
Zbog toga ćemo sigurno uspeti da pomažemo jedni drugima, ali i da pokažemo poštovanje prema svemu nam važnom, a do sada teško mogućem.
Spomenici srpskim junacima iz Balkanskih ratova će dobiti nove zaštitnike i iz redova Makedonaca što su onako oduševljeno i svesrdno aplaudirali srpskom patrijarhu u hramu Svetog Klimenta u Skoplju.
Od sada će naši sveštenici i vladike opet moći da vrše bogosluženja u prelepim, drevnim hramovima o kojima su govorili Sveti Vladika Nikolaj, blaženi Mihailo Pupin, pa mučenik Grigorije Božović, prepametni Milan Kašanin, hrabri Stanislav Krakov... I to uz prijateljsku podršku Makedonaca.
Pa ćemo i svi mi moći da učestvujemo na ovim liturgijama, bez zazora i spornih momenata...
Da ne govorimo da se tako otvara fenomenalna mogućnost zajedničkog negovanja uspomene na boravak Nikolaja Velimirovića na Ohridu (i na njegove čudesne "Molitve na jezeru") i na dobročinstva Mihajla Pupina (njegovo čuveno crkveno zvono darovano Ohridu odmah posle Prvog svetskog rata).
Sada su to stvari zajedničkog nasleđa.
Opšta rusofobija je postala mračna senka nad Evropom, pa je tako dobro da postoji mogućnost pozitivnog i spontanog uticaja srpske privrženosti pravoslavnom Slovenstvu i Rusiji na našu braću u Makedoniji.
Otvoreno je novo poglavlje unutar balkanskih odnosa, ne samo našeg i makedonskog naroda. I isključena je omrazica, odbačeno lukavstvo i bitno smanjeno nepoverenje između "nas" i "njih".
Prošlost će sada biti razlog saradnje, a ne užasnih primera nepoštovanja.
Projaviće se i ideja pravoslavnog slovenskog bratstva (bez nametanja ideje '"ko je važniji") i to će biti dobro i za našu dušu, a ne samo za našu braću iz Makedonije.
I sve što nas spaja će srećno nadjačati sve ono što nas deli i razdvaja, a da pritom niko ne žrtvuje svoj ponos, svoj identitet i sopstvenu suverenost u životu, izborima i odlukama.
Sloboda i bratstvo u Hristu. Pa onda i u istini, ako Bog da.
Pitanje Kosova i Metohije je isključivo pod nadležnošću srpske države i srpske Crkve. Pa će tako biti i ubuduće, do kraja vremena i Drugog Hristovog Dolaska.
Teškoće su velike, a i ponovo su nas, silom (posle bombardovanja 1999), okupirali Amerikanci zajedno sa albanskim pijunima iz Prištine. I to je samo još jedno iskušenje iz koga ćemo se izbaviti strpljenjem, rodoljubljem (prema našem narodu, Crkvi i državi) i disciplinom...
Ali, neće to biti tako doveka. Daće Bog i sreća junačka da stvari dođu u večni poredak duhovne, istorijske, pa i pravne istine.
A Carigradska patrijaršija svim ovim je dodatno izgubila na svojoj vešto građenoj iluziji kako ona navidni "može da upravlja" na duhovnim teritorijama koje su dobile punovažno pravo da same odlučuju shodno postojećem poretku.
A tu je Srpska Pravoslavna Crkva, u slučaju Kosova i Metohije, jedino nadležna.
Baš kao i kada je reč o bratskoj nam Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini (sa našom Republikom Srpskom) i svim drugim oblastima naše ujedinjene Crkve (Pećke i Beogradske Patrijaršije).
Da ponovo ne krenu da mute bistru vodu određeni politikantski krugovi kojima ništa nije sveto, pa ni sopstvena Crkva i država. Mutikaše, kako ih oduvek naziva naš narod, ostaće praznih ruku i neće uspeti da nas razjedine i, po ko zna koji put, posvađaju..."
