Predatori za koje ne postoji neuhvatljiv plen /video/
Pratite nas
Priroda je bespomoćnom plenu podarila različite mehanizme odbrane, ali da bi igru učinila zanimljivijom, ni predatore nije ostavila bez šansi. Na koji način predatori savladavaju svoje protivnike?
VAŽNO OBAVEŠTENJE
Zbog učestalih hakerskih napada i ometanja sajta Sputnjik Srbija i naših kanala na Fejsbuku i Jutjubu, sve vesti pratite i na kanalu Sputnjik Srbija na Telegramu i preko mobilne aplikacije koja radi neometano, a koju možete preuzeti sa ovog linka, a video sadržaj na platformi „Odisi“ (odysee.com), kao i na platformi „Rambl“ (rumble.com).
Učesnici lanca ishrane u prirodi su razvili najrazličitije mehanizme odbrane i napada prilikom borbe za život.
Kada zapadni gekon poželi da pojede bespomoćnog cvrčka ili crva, on ga jednostavno proguta.
„Prilično dosadno“, kaže Malači Vitford, ekolog sa „Klovis Komjuniti Koledža“, u Kaliforniji.
Ako isti gekon krene za opasnijim plenom, kao što je, na primer, škorpion pustinjskih dina, on koristi drugačiju strategiju. U tom slučaju, gekon savija svoje telo i napinje svoje mišiće praveći svojevrsnu oprugu, da bi zatim pojurio za škorpionom. Kada ga uhvati, gekon škorpiona besomučno udara o zemlju.
„Dok posmatrate taj prizor, skoro da pomislite da gekon ima nekakvih zdravstvenih problema“, kaže Vitford, naučnik koji je vodio ovu studiju u „Biološkom časopisu Linejskog društva“.
Napad gekona je veoma brz i prodoran
Da bi podrobnije istražili gekonovo ponašanje, Vitford i njegove kolege uhvatili su nekoliko divljih gekona i škorpiona, da bi zatim, u laboratoriji, kamerom snimili napade reptila. Snimak sugeriše da gekon možda udara škorpiona o zemlju u pokušaju da spreči njegov ubod, koji bi ga tako svojim otrovom usmrtio. Druga pretpostavka je da gekon time jednostavno pokušava da ubije škorpiona.
Ovakav primer gekonovog ponašanja govorio je da je usvojio ponašanje koje mu omogućava da mu izvori hrane budu veoma opasna bića.
To je samo jedan primer kako grabljivci prevazilaze čak i najstrašniju odbranu potencijalnog plena.
Grabljivci protiv osa, bitka za nastanjivanje drveća
Niti jedan ubod pauka nije za one slabog srca, a kamoli borba protiv čitave kolonije, koju čini nekoliko stotina ili hiljada otrovnih insekata.
Crvenogrle karakare su grabljivice srednje veličine, koje žive i deluju u zajednici, u nizijskim šumama Centralne i Južne Amerike, kako bi zajedničkim snagama napale ose različitih vrsta. Često su u sukobu sa takozvanim ratničkim osama.
Naime, pomenute ptice se ustremljuju na osinja gnezda, čije dimenzije se kreću od veličine grejpfruta, do onih koja su veća od lubenice. Svakim napadom rizikuju bolne ubode, ali na kraju karakare ipak uspevaju da unište osinja gnezda. Ptice zatim pojedu larve osa, bogate proteinima, dok odrasle ose beže.
„Crvenogrli karakari iskorišćavaju ono što je poznato kao odgovor na bekstvo“, kaže Šon Meken, nezavisni istoričar prirode iz Vankuvera, koji proučava ponašanje životinja. „U suštini, tada ose napuštaju svoje gnezdo pred nepobedivim neprijateljem“.
Agresivne karakare su toliko efikasne u proždiranju osinjih gnezda da se verovalo da ptice ispuštaju određene hemikalije koje odbijaju ose. Mekenovo istraživanje je, međutim, opovrglo tu teoriju.
Nijedan oklop u prirodi nije neprobojan
Kada rođak lasica, poznatiji kao ribolovac, napadne severnoameričko bodljikavo prase, on kruži oko bodljikave životinje, s vremena na vreme ga zaskačući hitrim napadima u lice. Posle nekog vremena, bodljikavo prase postaje dezorijentisano i lasica može sa lakoćom da ga prevrne na leđa, otkrivajući slabu tačku bodljikavog praseta - stomak.
Okretanje stvorenja koja prirodno poseduju čvrstu zaštitu svojih tela je uobičajena strategija, koja se nezavisno razvijala kod mnogih životinja. Na primer, riba čije stanište predstavljaju Indijski i Tihi okean, koja se na engleskom jeziku naziva titan trigerfiš (latinski Balistoides viridescens) izvodi sličan manevar kako bi doprla do donjeg, nezaštićenog dela stomaka morskih ježeva. Morske vidre takođe vole da jedu ježeve, ali problem rešavaju tako što bodljokošce udaraju kamenjem, dok im zaštitne opne ne popucaju.
Delfini takođe koriste kombinaciju svoje inteligencije i mišića kako bi ulovili maorske hobotnice, lukave protivnike koji mogu ugušiti delfine, tako što bi svojim lepljivim udovima zatvorili disajne puteve delfina ili bi ih, pak, stezali za vrat do izdisaja.
Ključ je u tome što delfini onesposobljavaju hobotnice pre nego što pokušaju da ih pojedu. Oni to postižu udaranjem glavonošca o površinu vode i bacaju ih visoko u vazduh. Na ovaj način oni silno prestraše hobotnicu ili joj čak otkinu udove koji predstavljaju opasnost.
Jednjak džinovskih kožastih kornjača je „pokretna traka za meduze“
Džinovskoj kožastoj kornjači nisu potrebni komplikovani manevri. Kada kožasta kornjača nameri da pojede otrovnu meduzu, ona ima prednost u vidu jednjaka dugog šest stopa, tvrdi Kara Dodž, stručnjak za morske kornjače u akvarijumu Nove Engleske, u Masačusetsu.
Svaki centimetar jednjaka prekriven je dugim, šiljastim izbočinama, od kojih se svaka završava čvrstim vrhom koji omogućava kornjači da usisa želatinasti plen u svoj stomak, gnječeći usput meduzu.
„To je u suštini šiljata pokretna traka za mlevenje meduza“, kaže Dodžova. „I to im omogućava da se neprekidno hrane. Snimili smo ih kako jedu preko 120 meduza za dva sata“.
Nije poznato da li kornjače imaju određeni imunitet na otrov meduza, kao i zmije podvezice koje jedu otrovne mrmoljke, zatim oposumi koji se hrane zvečarkama i tako dalje.
„Ljudi su pretpostavili da bi možda mogao da postoji neki mehanizam pomoću kojeg kornjače neutrališu otrov meduza“, kaže Dodžova, „ali niko do sada nije dokazao tu teoriju“.
Šta god da je u pitanju, činjenica je da funkcioniše. Kožaste kornjače su jedine kornjače kojima se ishrana sastoji isključivo od meduza.
Indigo zmije se hrane drugim zmijama
Možda mislite da zmije otrovnice, poput zvečarki, koje su skrivene dugim listovima borovih šuma na jugoistoku Sjedinjenih Država nemaju čega da se plaše. Međutim, druge zmije predstavljaju opasnost po njih.
Prost primer je istočna indigo zmija, koja može da naraste i do dva i po metra i telo joj je prekriveno velikim, crnim, svetlucavim ljuskama. One se hrane raznim životinjama, od glodara i ptica, do žaba i kornjača, ali ono što indigo zmije najradije jedu jesu - druge zmije. One to čine bez upotrebe otrova ili stezanja plena.
„One obično ujedaju glavu ili vrat drugih zmija, grizući plen dok ga ne savladaju dovoljno da mogu da ga progutaju“, kaže Hjuston Čendler, naučni direktor Društva Orien, sa sedištem u Džordžiji. „Zbog svoje izuzetne veličine, indigo zmije lako mogu da nadjačaju manje zmije“.
Nedavna istraživanja sugerišu da indigo zmije takođe mogu da poseduju određeni imunitet protiv otrova u slučaju da budu ugrizene u borbi.
Sve ovo uključuje da odbrana u vidu bioloških oklopa ili otrova ne može da učini životinju nepobedivom. Evolucija je oduvek imala način da izjednači šanse u borbi za opstanak, piše „Nacionalna geografija“.
