„Samo Sreta“ – genije iz senke koji je žalio za Zvezdom i doživeo „balkon“ posle sankcija /foto/
© Foto : Skrinšot / Arena sport
Pratite nas
„Kao i u Beogradu, i u Splitu su me zvali samo Sreta“. Zoran Sretenović, proslavljeni srpski košarkaš, preminuo je iznenada u 58. godini usled srčanog udara, ostavivši iza sebe veliku zaostavštinu.
VAŽNO OBAVEŠTENJE
Zbog učestalih hakerskih napada i ometanja sajta Sputnjik Srbija i naših kanala na Fejsbuku i Jutjubu, sve vesti pratite i na kanalu Sputnjik Srbija na Telegramu i preko mobilne aplikacije koja radi neometano, a koju možete preuzeti sa ovog linka, a video sadržaj na platformi „Odisi“ (odysee.com), kao i na platformi „Rambl“ (rumble.com).
Rođen 1964. godine u Beogradu, košarkom je počeo da se bavi zahvaljujući Dušku Vujoševiću koji ga je primetio na prvenstvu Beograda dok je igrao za osnovnu školu „Karađorđe“.
Vujošević, tada trener mlađih kategorija KK Crvena zvezda, ubedio je Sretenovićeve roditelje da im sin zaigra za Zvezdu, i da se tako prebaci sa fudbala na košarku.
„Kao klinac, trenirao sam u Radu, Voždovcu i Crvenoj zvezdi. Bio sam perspektivan napadač, prvo golgeter, a onda desna polutka, kako se to tada zvalo. Obožavao sam Duleta Savića, bio je moj idol“, govorio je Sretenović.
Legendarni Zoran Sretenović 🤩 #plkpl #jugoplastika pic.twitter.com/46CHvHk5po
— Marcin Gebel (@marcingebel) July 18, 2021
Prošao je mlađe kategorije kluba sa Malog Kalemegdana, ali je debi u profesionalnim vodama napravio u OKK Beogradu 1984, dok je za prvi tim Zvezda prvi put zaigrao godinu dana kasnije.
Šansu mu je dao legendarni Ranko Žeravica, Sreta je živeo san, igrao je u dečačkom klubu i koliko je on bio zadovoljan, toliko je bio i klub – barem su mu tako pričali.
Ipak, plejmejker visok 189 centimetara, suočio se sa surovošću profesionalnog sporta kada mu je novi trener Vlade Đurović saopštio da nije u planovima kluba.
„Dolaskom Vlade Đurovića, na sastanak na Kalemegdan sam otišao opušteno jer sam bio ubeđen da ostajem, a onda je on rekao da ima dosta igrača na mojoj poziciji pleja, što sam doživeo kao krah, i ne sećam se kako sam se vratio kući, poljuljan i uzdrman“, pričao je Sretenović.
Sreta je doživeo prvo veliko razočaranje i ono će ga pratiti do kraja života, Zvezda će mu ostatiti rana koja ćega peći do kraja života.
Međutim, tada 22-godišnji plejmejker nije ni znao da mu je Zvezda, nesvesno, učinila veliku uslugu i da će zbog tog odlaska postati jedan od najtrofejnijih evropskih košarkaša tog vremena.
Dres Zvezde zamenio je dresom Jugoplastike iz Splita i za pet godina osvojio je sedam trofeja – tri evropske i četiri jugoslovenske titule.
Νο4-Luka Pavicevic, Νο5-Velimir Perasovic
— christos lefkimiotis (@CLefkimiotis) March 21, 2021
Νο6-Zoran Sretenovic & Νο7-Toni Kukoc
Ειναι οι μοναδικοι παροντες και στα τρια χρονια (1989,'90,'91) του 3-peat της Yugoplastika/POP'84, στα Final 4 του Πρωταθλητριων
Νο14-Avie Lester, ο Αμερικανος που βοηθησε την POP'84 μονο το 1991. pic.twitter.com/OBIQxSxP55
„Boža Maljković me je pozvao, dobro me je poznavao jer je bio pomoćni trener u Zvezdi, a i ja sam ga poštovao kao trenera, te se nisam dvoumio da idem sa njim. Napravljena je ekipa talenata i iskustva sa istom filozofijom igre, što je dovelo do svih osvojenih trofeja. Svaki je na svoj način najdraži“, govorio je Sretenović.
Bio je deo generacije koju su činili Toni Kukoč, Dino Rađa, Zoran Savić, Duško Ivanović i mnogi drugi velikana, a, baš kao što je to opisao jedan španski novinar, bio je genije iz senke tog tima.
„Sposoban da pročita sve što se dešavalo na parketu, u svakom trenutku je bio u stanju da pronađe savršen pâs i godinama je bio vođa iz senke te ekipe sa ogromnim talentom, u režiji izvanrednog trenera, Božidara Maljkovića“, pisao je španski novinar u blogu „latdelbaloncesto“.
La T del baloncesTo: Zoran Sretenovic: Un genio en la sombra https://t.co/EfPb3XIC7m pic.twitter.com/Dje7Jp5hsS
— La T del BaloncesTo (@t_baloncesto) September 1, 2020
I zaista, Sretenović je to vezivno tkivo, kako u Jugoplastici, tako i kasnije u reprezentaciji Jugoslavije sa kojom je osvojio zlato na Evropskim prvenstvima 1991. i 1995. godine.
Imao bi i veće uspehe sa nacionalnim timom da nije bilo sankcija, ali sve se vratilo 1995. godine kada je selekcija Jugoslavija osvojila zlato na šampionatu Evrope – prvom velikom takmičenju nakon sankcija.
„Imam dva zlata sa državnim timom, 1991. iz Rima i 1995. iz Atine. I jedno razočaranje – što zbog sankcija nismo mogli odlukom političara da igramo na Olimpijskim igrama u Barseloni. Nosili bismo se u najmanju ruku ravnopravno s prvim i najboljim drim timom. Tada smo imali kult reprezentacije, bila je muka ući među 12, mada sam ja zaslužio i 1989. da obučem plavi dres, ali teško je bilo pomeriti pojedince sa svojih mesta u timu. U Rimu sam imao veliki učinak, a da nije bilo rata, SFRJ bi vladala svetskom košarkom do danas. U Atinu 1995. sam otišao kao iskusan igrač, s ciljem da pomognem. Bila je to naša eksplozija posle tri godine sankcija, teškog života, pobeda je donela mnogo radosti, a 100.000 ljudi nas je dočekalo na balkonu Gradske skupštine. Bio sam ponosan kada sam video koliko smo doneli radosti navijačima“, pričao je Sretenović.
Uručenje pehara šampiona Evrope kapitenu Jugoslavije, Žarku Paspalju - Atina 1995. pic.twitter.com/BNZ4hGa2TP
— Ex Yu Basketball (@exyubasket) May 4, 2015
Kada je reč o klupskoj košarci, napustio je Jugoplastiku 1991. godine i do kraja karijere nosio je dresove Bamberga, Antiba, Partizana, Borovice iz Rume, Crvene zvezde, Radničkog sa Crvenog krsta, a patike o kline okačio je u Poljskoj kao igrač Ostrova.
U drugom mandatu u Zvezdi ponovo nije imao sreću da podigne trofej, jer se zbog finansija ekipa raspala do kraja sezone.
„Potom, 1995. – novi veliki udarac, raspadanje Zvezdinog tima od početka sezone, situacija u klubu je bila dosta loša...“, s tugom je govorio Sretenović.
Sreta je bio pravi zagovornik jugoslovenske košarke, govorio je da se na terenu igra šah, nije voleo Ameriku i NBA, stalno je isticao da je ona izvorna košarka u Evropi i da treba toga da se držimo, a ne da „amerikanizujemo“ nešto što ne može da se amerikanizuje.
„Sada se razmišlja o tome da se igrač ne preoptereti i na zamori, onomad se samo radilo. Više se treniralo, ali kvalitetno i ciljano. Mislim da je sada veliki problem taj što se preskaču neki osnovni koraci, samo da bi se igrač što pre osposobio za prvi tim. Odustali smo od naše škole košarke, koja je bila poznata i priznata u svetu. Imali smo našu filozofiju, tehniku, kreaciju i šut, sada je samo šut ostao, ali se kreacija izgubila. Poslednji Mohikanac te košarkaške priče je Miloš Teodosić, ali i on spada u red starijih igrača, a da li će se pojaviti neko takav iz mlađih generacija, ne znam. Ja sam starog kova, evropsku košarku smatram najboljom, nikako NBA, a upravo to pravi određene probleme. Svi žele da igraju kao Ameri, a nekada se igrao šah sa protivnikom, nadigravalo se, nije sve bilo u igri jedan na jedan.“
Posle igračke karijere bavio se trenerskim poslom, vodio je Budućnost, Igokeu, Vojvodinu, a najveći trag ostavio je u Poljskoj gde je i osvojio Kup sa Gdanjskom 2011. godine.
Poslednjih nije bio aktivan u trenerskom poslu, a poslednji angažman bio mu je 2015. godine u Ostrovu iz Vielkoploskog.
Preminuo je 28. aprila u 58. godini usled srčanog udara.
Neka Ti je Večna slava Legendo/Zoran Sretenović 🙏❤️❗
— Gradski Mangup (@gradski_mangup) April 28, 2022
5.8.1964.-28.2.2022. pic.twitter.com/wSgmlQD9YO
